„Версајски приступ решавању проблема мањина у источној Европи напуштен је у Минхену, када је Рибентроп, немачки министар спољних послова, тајно обећао Италијанима да ће немачка етничка мањина бити пресељена из јужног Тирола у Рајх. Уз припајање Судетске области, тим заветом је окончана ера мировних споразума о мањинама и утрт пут бруталнијем приступу уклањања етничких трвења у Европи. Уместо издавања законских гаранција, примењивано је насилно пресељење становништва по узору на грчко-турску размену петнаест година пре тога.
Испрва је то значило велики прилив етничких Немаца у Рајх. Због потребе за италијанском подршком 1938. године Хитлер је морао да промени своју политику и одобри пресељење 80.000 Немаца из јужног Тирола, а због руске подршке на исти начин је жртвовао немачке заједнице у Балтику и Бесарабији. Октобра 1939. СС је добио задатак да измести око 75.000 Немаца из Литваније и Естоније. Наредног месеца, после још једног споразума између Немаца и Совјета, 128.000 фолксдојчера напустило је део Пољске под совјетском окупацијом. Kроз неколико недеља ти људи почели су да пристижу у Рајх и окупирану Пољску, па је требало решити питање где и како их населити.
[…]
Нису сви досељеници лако прихватили пресељење: многи су остали док се велики број бунио и желео да се врати у своје домове. Несрећни Немци из области Лорене тешко да су хтели да се населе у Галицији [у Пољској] само да би удовољили Химлеровим расним тежњама. Kад је Вермахт окупирао балтичке државе, Немци из Литваније изразили су жељу да се врате кућама. Фолксдојчери из насеља у близини Атине, чији су се баварски преци тамо населили у претходном веку под краљем Отом, нашли су се у сабирном центру у Пасауу, где су у пола гласа негодовали: ,,Не свиђа нам се овде у Немачкој, хоћемо да се вратимо у Грчку“.“
Марк Мозер, Мрачни континент, Европа у двадесетом веку, Београд 2011, 180-183.
За Јевреје је планирано исељење у неку бившу колонију у Африци. После победе над Француском размишљало се да то буде Мадагаскар, али је тај план пропао јер није поражена ни Британија. Са инвазијом на Совјетски Савез и радикализацијом рата одустало се од идеје да се питање Јевреја реши пресељењем и прешло се на масовно истребљење.
Проблем је настао и са насељавањем Немаца у за ту сврху новоосвојене територије.
„После освајања Украјине и Белорусије, СС-ови урбанисти нису оклевали у изради предлога за нове немачке градиће који би никли по Украјини. Према ,,општем плану за Исток“ било је предвиђено масовно насељавање, од Литваније до Kрима, у наредних двадесет пет година. У Аушвицу су логораши копали рибњаке и градили штале као моделе сеоских имања у којима би се нацистички колонизатори могли обучавати пре него што се упуте на Исток.
Међутим, у стварном свету почели су да се опажају извесни проблеми у вези са целом том идејом германизације. Kорупција је била један од њих, јер је међу Немцима из старог Рајха било прилично ,,копача злата“ као пришипетљи које је привукла могућност да се брзо обогате и лако приграбе плен. Насупрот њима, мало земљопоседника било је спремно да се пресели. Насељеници се нису осећали безбедно у руралним срединама у којима су им живот и имање угрожавали огорчени мештани.
С обзиром на опседнутост режима ,,животним простором“, иронично је то да није било довољно насељеника за огромне територије о којима је Химлер сањао да ће бити колонизоване. ,,Па, Kамерад, како иде?“, преноси питање сеоског вође један ондашњи нацистички лист. ,,Много је земље“, стиже одговор сељака ,,суморно загледаног у даљину“. ,,Однос између простора и људи сада се обрнуо“, изјавио је један критичар 1942. године. ,,Проблем како прехранити много људи на скученом простору променио се у проблем како на најбољи начин искористити освојене области са ограниченим бројем људи.“
Док је режим трагао за добровољцима, провера потенцијалних насељеника задавала је додатне муке теоретичарима расе: поједини тврдокорни чланови партије били су спремни да прихвате све кандидате прикладног изгледа, чак и ако им везе с Немачком нису биле много снажне. Други су упорно тврдили како су познавање језика и културе важнији од физичких својстава. Неки су чак исказивали и бојазан да би у Рајху могло доћи до расног рата уколико би СС довео сувише расно супериорних појединаца из Русије, јер би они могли побудити комплекс инфериорности код становника Рајха! С друге стране, од 35.000 Словена који су силом одведени у Немачку, само је за 16.000 потврђено да су погодни за германизацију. Будући да је већина њих била у сродству са словенским партизанима, чуди и што је толики број добио прелазну оцену. Остали су, заједно с другима из Луксембурга и Алзаса, морали остати у логорима до краја рата.[…]
И поред тога, Химлер и Хитлер тврдоглаво су истрајавали на својој визији немачке империје на Истоку и одлагали су што више евакуацију својих храбрих насељеника. То што није постојао план за могуће повлачење, само је један од аспеката суштинске нереалности њихових планова. Њихов расни колонијализам био је осуђен на пропаст. Била је то имитација хабзбуршке пограничне политике, али без хабзбуршке политичке флексибилности. Створили су такву мржњу међу локалним становништвом да је у одсуству ,,надмоћне полицијске машинерије“ било немогуће обезбедити довољан број насељеника који ће у име Немачке држати под контролом огромне територије бившег Совјетског Савеза. Хитлер је у својој дугорочној политици предвидео да на ,,те територије насели 100 милиона Немаца“. Али толико их напросто није било. Нацисти су хтели да преобрате Немце у сељаке, али већина их је то одбила. Остала је недоумица да ли би, како је то Химлер веровао, хероји повратници из рата радо прихватили као награду имање у Пољској или Украјини.
Марк Мазовер, Мрачни континент, Европа у двадесетом веку, Београд 2011, 180/1, 198/9.
С напредовањем Црвене армије распао се пројекат пресељења. Између августа 1943. и јула 1944. око 350.000 кримских Немаца евакуисано је у западну Пољску. Други су дошли из Украјине и Белорусије. Немачка политика уништавања земље онемогућавала је насељеницима да остану чак и да су то хтели. Почетком 1945. стотине хиљада немачких избеглица кретало се ка западу Рајха у непрегледном, спонтаном егзодусу.“
Историјска читанка 
[…] “За Хитлера је ширење према Истоку доносило Немачкој много више него што су могле прекоморске колоније, па је земље између Балтика и Црног мора одабрао за настањивање Немаца.” […]
[…] “За Хитлера је ширење према Истоку доносило Немачкој много више него што су могле прекоморске колоније, па је земље између Балтика и Црног мора одабрао за настањивање Немаца.” […]