Размена становништва између Грчке и Турске 1923. године

• Коју реч представља слово К у имену атинског фудбалског клуба који је шампион Грчке и најпопуларнијег спортског клуба из Солуна?
• Где се одвија радња најчувенијег књижевног дела на грчком језику?
• Који текст на овом сајту говори о томе?

„Грчка је у међуратном периоду углавном ишла истим путем као и њени балкански суседи, али то није био случај после Другог светског рата. Улазак Грчке у Први светски рат је, можда, био болнији него другде на Балкану, јер је делио земљу на оне који су желели да се придруже Савезницима, са премијером Елефтериосом Венизелосом на челу, и оне који су подржавали Централне силе, окупљене око грчког пронемачког краља Константина. Превагнуо је Венизелос, уз подршку британске Медитеранске флоте, и Грчка је из рата изашла на победничкој страни. Међутим, непосредно после рата, Грчка је преценила своје могућности и покушала да, спроводећи иредентистичку ,,Велику идеју“, од пораженог и распаднутог Отоманског царства преузме велики део Мале Азије. Али катастрофалан пораз од опорављених турских националиста, предвођених Мустафом Кемалом Ататурком, довео је до масовне размене становништва, при чему је преко милион избеглица прешло у Грчку.“

Бернд Фишер, Балкански диктатори, Београд 2009, 20.

Грчки пропагандни постер из Првог светског рата

Шта се десило са Грцима из Мале Азије?

„Било је и других, мање екстремних начина да се решава проблем мањина. Једна политика која је имала будућност била је, у круговима експерата, бенигно називана „трансфер популације“. Можда најупечатљивији пример таквог трансфера – моменат који је означио дефинитивни крај отоманског света – била је принудна билатерална размена становништва договорена и извршена између Грчке и Турске 1923. године више од милион православних Грка, дотад становника отоманске државе, пресељено је из Мале Азије у Грчку, а неких 380.000 муслимана отишло је из Грчке у Турску. Заправо је укупан број пресељених лица вероватно био ближи цифри од 2 милиона, јер требало би урачунати и друге грчке избеглице, оне из Источне Тракије и са турске црноморске обале, као и многе муслимане који су у Турску тада пристигли из разних других делова Балкана. Начињена су само два изузетка, наиме, грчкој заједници у Константинополису дозвољено је да остане, а муслиманима је дозвољено да остану у Западној Тракији. Тако је огроман део становништва ове две државе (барем једна петина од укупног броја Грка) искусио егзил на својој кожи, бежанију и беду, а државе су морале да виде како ће решити проблеме хуманитарне помоћи, усељавања у некакав смештај, санитарних мера а затим и економских поремећаја који настају кад се тако огроман број особа нагло покрене. Али, из националистичке перспективе, из које су подједнако гледали на ствари и Кемал Ататурк и Елеутериос Венизелос (доминантне фигуре тих земаља), управо ова размена становништва била је пресудан успешни потез на путу ка формирању етнички хомогених националних држава: грчка провинција Македонија постала је и етнички убедљиво грчка (89%, за разлику од 43% колико је тамо било, 1912. године, Грка), док је турска обала Анадолије постала скоро 100% чисто муслиманска, а Измир, претходно познат као „невернички“ јер су у њему били хришћани, подигнут је из пепела као турски лучки град.“

Марк Мазовер, Балкан – кратка историја, Београд 2003, 156-157.

„Нова мировна конференција сазвана је у новембру у Лозани. Чинило се да не постоји други избор од одлучне или принудне размене становништва. Нови мировни уговор, који је заменио уговор из Севра, потписан је у јулу 1923. године. Размена је договорена на старим, османлијским основама – према вероисповести. Православни хришћани који су говорили турским језиком морали су да напусте Малу Азију, муслимански Албанци грчки Епир и Македонију, док су муслимани који су говорили грчким језиком морали да се иселе са Крита. Парадоксално, док није било никаквог разлога за одлазак критских муслимана, Турцима у Тракији изузетно је дозвољено да остану на својој земљи. Други изузетак представљали су Грци из Цариграда и са два мала острва Имброса (Imroz) и Тенеда (Bozcaada) који су се вратили у Турску. Тако је око 100.000 Турака остало у Грчкој, док је готово истоветан број православаца остао у Турској. Грчка је задржала освојене територије у источној Тракији и неколико острваца. Није било никаквих исплата ратне штете.

На крају деценије ратова и преврата. Грчка се суочила са неочекиваним приливом огромне масе избеглица. Уз милион и више досељеника из Мале Азије, било је и Грка из јужне Русије, који су бежали испред Револуције, и оних из Бугарске, који су придошли услед добровољне размене неких 1,3 милиона становника прикључило се становништву од 4,3 милиона из времена пред 1914. годину. Међу досељеницима било је много удовица и сирочади. Многи нису знали језик – били су то они који су познавали само турски, или дијалекте, или прочишћени књижевни грчки, којем су били учени у школама своје постојбине. Многи од њих који су дошли из османлијских градова са висине су гледали на провинцијализам Грчке. Такви су се сусрели са многим предрасудама. Већина придошлица пресељена је у сеоске крајеве, нарочито у Македонију и Тракију, али је око 400.000 њих остало у насељима уџерица у околини Атине и Пиреја.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 349-350.