„Од 1405. до 1431. године, Кинези су предузели најмање седам морепловачких експедиција, истражујући воде Индонезије и Индијског океана. Циљ путовања био је показати кинеску заставу, обзнанити своје постојање и моћ варварима, примити доказе поданичког поштовања и прикупити за цара неколико реткости које се нису могле наћи у оквиру граница његовог царства. Између осталог, бродови су довозили егзотичне животињске врсте – жирафе, зебре, нојеве – драгуље и супстанце животињског, биљног и минералног порекла за кинеску фармакопеју.
Веза ових путовања и трговине није потпуно јасна. Бродови су носили драгоцену робу (свилу, порцелан), али, по свему судећи, не за трговање, већ као дарове варварима који би им исказали поштовање. С друге стране, путовања су имала за циљ да подстакну нормалну трговину, тако да су бродови превозили и трговце жељне да прошире своје послове. Трговци су након тога самостално предузимали трговачке походе, профитирајући на слави кинеског царства. Али ако је трговина и била један од циљева, ово је био врло скуп начин да се оствари. Трошкови пловидби су били толико велики да у суштини, кинески народ је плаћао да би званичници организовали пловидбе с драгоценим товаром и промовисали приватну трговину, толико да су трошкови били много више од стандардних намета државе.
Ове флоте биле су много величанственије од малих португалских које су дошле касније. Кинески бродови вероватно су били највећа пловила која је свет дотад видео […]Кина је убрзано градила и поправљала бродове. Ангажоване су читаве провинције крај мора, читаве шуме су секли због грађе. По царском наређењу стотине домаћинстава столара, ковача, произвођача једара и ужади, шупера, превозника, чак и мерилаца времена, пресељене су, подељене у групе и настањене близу места рада. Како је већина занатлија и њихових шегрта била неписмена, учили су на основу ручно рађених модела чији су се делови савршено уклапали без ексера. [….] Бродови су се градили на сувим доковима (неколико стотина година пре Европљана) крај Јангцекјанга. На тај начин, Кинези су за три године саградили или унапредили око 1681 брод. Средњовековна Европа није могла ни да замисли такву армаду.
Дејвид Лендис, Богатство и сиромаштво нација, Београд 2004, 112-116.
Ипак, кинеско отварање према мору и остатку света било је безуспешно, и намерно је упропашћено. Након смрти цара Зу Дија, тридесетих година петнаестог века царска моћ у Пекингу била је слаба. Нова, конфучијанска елита покушавала је да наметне свој утицај, мандарини који су презирали трговину (за њих је једини поуздани извор зараде била земљорадња) и евнухе што су планирали и предводили велике пловидбе. Неколико деценија две групе бориле су се за власт. Али буџет и више моралне вредности биле су на страни конфучијанаца. Поморске кампање су исцрпеле царске финансије и ослабиле његов ауторитет у народу оптерећеном таксама и наметима.
Проглашавање Пекинга главним градом (на почетку петнаестог века) погоршало је ситуацију: нове зидине, палата са преко девет хиљада соба, сељаци под обавезом једномесечног служења који су задржавани годинама. Због великих трошкова пресељења двора из Нанкинга удаљеног око хиљаду триста километара подигнути су намети. Неколико савесних званичника се побунило, али царски дворани ућуткали су их суровим и понижавајућим казнама. Префект који је протествовао против додатних такси затворен је у кавез и на отвореним колицима довезен цару на испитивање. Толико о дужности. У међувремену, на северозападној граници, номадски нападачи нису мировали, изазивајући цара на скупе обрачуне.
Тако, након деценија надвлачења ужета, сталног смењивања величања и осуда, донета је одлука не само да се прекину поморска истраживања, већ и да се избрише свако сећање о њима, како будуће генерације не би пале у искушење да их понове. Од 1436. године, бродоградилишта нису запошљавала нове раднике, нити су приликом званичних пловидби ван Кине ношени вредни поклони владарима страних земаља, вероватно из економских разлога. Државне и приватне флоте су пропадале. Гусарење је цветало у незаштићеним водама (посебно нападни били су јапански гусари) и Кина се поново окренула копненим трговачким путевима. До 1500. године свако ко би направио брод с више од два јарбола могао је бити кажњен и смрћу, а 1525. обалске власти удружиле су се да униште све бродове за пловидбу по океану и ухапсе њихове власнике. Коначно, 1551. године, пловидба по мору бродовима с већим бројем јарбола, чак и због локалног трговања, проглашена је злочином.
Напуштање планова о великим поморским путовањима био је део глобалне стратегије затварања, избегавања ризика и искушења мора. Та намерна изолација, преокрет од великог значаја у кинеској историји, није могао доћи у горем тренутку, јер не само да су сами себе разоружали пред све моћнијом европском поморском силом већ су се у својој самодовољности и тврдоглавости одрекли знања и открића до којих су, ускоро, долазили Европљани.
Зашто? Зашто Кина није учинила тај мали додатни корак, опловила јужни рог Африке и дошла до Атлантика? Зашто деценијама, чак вековима након доласка Европљана у кинеске воде, у европским лукама није било кинеских бродова? (Тек 1851. године кинески дипломатски брод допловио је у Лондон на Велику изложбу.) Као и увек, има више разлога. Резултат је, социолошким речником, детерминисан. Кинезима је недостајао циљ, разлог и, изнад свега, радозналост. Одлазили су да би се приказали, не да би видели и учили; да обзнане своје присуство, не да остану; да приме изразе дивљења и поштовања, не да купују. Били су то што су били и нису морали да се мењају. Имали су што су имали и нису хтели да узимају или праве нешто друго. За разлику од Европљана, нису их покретали похлепа и страст. Европљани су имали тачно одређену мету: богатство Источноиндијског острвља. Морали су да обиђу Африку: то им је била вежба. Кинези нису морали то да ураде. Могли су да нађу шта су хтели у Индијском океану, а то што су хтели било је тривијално, дезерт, не аперитив.
Истовремено, разметање је доносило губитке. Та путовања одисала су екстраваганцијом. Док је западњачким авантуристима мирис зараде отварао апетит за новим подухватима, Кинезе су губици могли само да обесхрабре. Кинезима су се океанске пловидбе чиниле као Американцима данас изградња свемирске станице или суперпроводни суперколајдер.
Једна од слабости кинеске тактике без дугорочног плана био је и званични карактер путовања. У Европи, могућност приватне иницијативе у оквиру сваког, чак и краљевског пројекта попут пловидбе до Индијског острвља, значила је удруживање средстава и знања. Тога није било у Кини, која се гнушала трговачких успеха. Излазак на море подразумевао је и огромне трошкове одбране против гусарења: што су бродови били активнији, већа је била опасност од гусара. За кинеску владу трговци су били непожељни, јер су се богатили на рачун двора.
Отуда одлука да се кинески бродови повуку са океана. Моћни евнух Ванг Зи, шеф тајне полиције, 1477. године затражио је дневнике великих пловидби, показујући дотад забрањен интерес за морепловачким експедицијама. Заменик министра одбране је запленио тражена документа и сакрио их или спалио. Објаснио је да су у питању ,,обманљива преувеличавања бизарних ствари давно склоњених од очију и ушију људи“ – дакле, лажи. А што се тиче ствари које су луксузни бродови донели с тих путовања, то су бетелови ораси, намештај од бамбуса, нар, нојева јаја и сличне чудне ситнице, које очигледно нису биле од користи Кини. Та путовања коштала су „невиђено много новца и жита“, да не помињемо људске жртве. То је био крај приче.
Остаје питање: шта би било да Кинези нису одустали од трговине и истраживања, да су Португалци на Индијском океану наишли на огромне кинеске бродове, господаре мора? Или, чак, да се Кинези нису зауставили код Мозамбијског канала, већ да су наставили у Атлантик и отворили пут између Западне Африке и Европе? Могући исходи настављају да опчињавају историчаре и економисте, пре свега због хеуристичке вредности тих историјских шема. Гледајући уназад, чини нам се да знамо шта се десило. Али да бисмо погледали унапред, морамо размотрити различите варијанте. Таква преиспитивања нам осветљавају узрок и последицу, помажу да разликујемо важно од небитног, да утврдимо непосредне или посредне утицаје и уочимо могућности које бисмо иначе превидели.
Када разматрамо могућности даље кинеске експанзије на океану у том тренутку, не можемо заобићи питање насиља, односно потврђивања преимућства у борби. Кинези су, на први поглед, били немерљиво снажнији и богатији. Ко им се могао супротставити? Истина је, ипак, била другачија. Кинези су открили барут много пре Европљана, али ови су имали боље топове и већу ватрену моћ, посебно с већих удаљености. Кинези су имали веће бродове, али Европљани су били бољи морепловци. Ако упоредимо снаге ова два блока 1400. године, Кинези би били у предности, бар у Индијском океану или Јужном Кинеском мору. (Чак и снажнија грабљивица неће лако победити слабији плен у близини његовог дома.) Али педесет година касније, европски бродови кружили би око кинеског плена, чак и у азијским водама. Наравно, искуство би можда водило Кинезе у напредак; можда би и успели да направе оружје и бродове равне европским. То је један од проблема хипотетичких ситуација: имају више решења која постају све несигурнија што се о њима више размишља. Кина је одабрала изолационизам. Целовито, наизглед мирно и складно, Кинеско царство уживало је у себи наредних неколико стотина година, недодирљиво и непоколебљиво. А свет је пролазио крај њега.“
Историјска читанка 