Млетачка република

Венеција је историјски најзначајнији град на Јадранском мору. Захваљујући поморству и трговини, развила се у поморску републику са великим поседима у источном Средоземљу. Верује се да је Венеција основана у подне 25. марта 1421. године. Венецију симболише крилати лав, знак Светог Марка, чије су мошти са истока пренете у Венецију (када су их венецијански трговци 828. године украли из Александрије).

Зашто је Венеција заправо изграђена на мору?

У почетку је Венеција била остатак византијске власти на Апенинском полуострву. Почетком другог миленијума наше ере је стекла независност између источног (Византије) и западног (Римско-немачког) царства и обогатила се као посредник у трговини. Због своје економске снаге и унутрашње организације Венеција успева да одржи своју независност, води ратове и активну спољну политику. Била је аристократска република, на челу са дуждом који је имао доживотну власт. Мање је била оптерећена унутрашњим политичким борбама од својих конкурената у северној Италији.

Колоније Венеције

Главни конкурент у Италији, у трговини са истоком, била јој je Ђенова. Јадранску обалу је од почетка 11. века освајала од Византије, Хрвата и Мађара (од 12. века). Прекретницу у развоју Венеције представљао је Четврти крсташки рат (1204) који је, финансиран од млетачког дужда, завршен освајањем Цариграда (који су Венецијанци опљачкали, а пленом украсили свој град), и венецијанским овладавањем византијских поседа у Егејском, Јонском и Средоземном мору и деловима Цариграда. Са пута до Палестине крсташи су најпре скренули у освајање католичког Задра (1202), тада најбогатијег града на источној обали Јадрана.

Након пропасти Византије (1453), Венеција је поседе у источном Медитерану бранила од Турака. У години битке код Лепанта (1571) изгубила је Кипар (освојен крајем 15. века), у Кандијском рату (1645-1669) Крит, на крају Морејског рата (1684-1699), миром у Сремским Карловцима (1699), добила је унутрашњост Далмације и Пелопонез, који је изгубила у свом последњем рату против Османлија (1714-1718), који је завршен миром у Пожаревцу. Укупно је против Турака водила 11 ратова или сличних сукоба, од којих 7 на Јадранском мору.

„Погледајмо колико су они трајали: вођена су три дуга рата са жестоким сукобима (16 година од 1463. до 1479, 24 године од 1645. до 1669, 15 година од 1684. до 1699) и четири релативно краћа сукоба која су трајала три до четири године. Раздобља мира се продужавају са 20 (1479-1499) на 30-35 година (1502-1537, 1540-1570), да би досегла 72 године измеду XVI и XVIII века, а затим драстично спала на 15 година, током два примирја (1669- 1684. и 1699-1714), док је последње било најдуже, 79 година, у XVIII веку (1718-1797).“

Еђидио Иветић, Граница на Медитерану – Источни Јадран између Италије и јужнословенског света од XVIII до XX века, Архипелаг, Београд, 2015, 38.

За Млечане није било нимало лако одржати власт над тим огромним и удаљеним територијама. Пловидба од Венеције до Цариграда је трајала шест недеља. Уз то је морала да брани и територије на копну од Хабзбурга, за које су у Далмацији ратовали и словенски ускоци, који су упадали на територију Венеције, па после пљачкања бежали назад преко границе.

Поседи Млетачке републике

„Након честих турских ратова, Венеција је 1718-1797. уживала у миру Јадранског мора који је одговарао њеним економским потребама и очувању преосталих пословних упоришта. Зато је одлучила да остане неутрална у наставку италијанских ратова. Њено искуство из Другог морејског рата постало је нека врста противтеже поразу и понижењу. Упоредо с губитком територија некадашње важности, Венеција је у нову епоху унела знање, искуство и богатства претходних времена.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 164.

Своју моћ Венеција је базирала на снази привреде (поморство, поморско осигурање, текстилна производња, банкарство). Имала је монопол у трговини зачинима и луксузним добрима са Истоком. Моћ Венеције је почела да опада након открића Америке и директне поморске везе са Индијом, чиме слаби значај Венеције као посредника у трговини са Истоком. Уместо Средоземља центар светске трговине преселио на Атлантик.

Како је Венеција постала трговачка империја?

Постојање Млетачке републике окончао је Наполеон 1797. године. Најпре је препуштена Аустрији (Кампоформијски мир), затим се привремено налазила у саставу Француске (1805-1815) а после коначног слома Наполеона је враћена Хабзбуршкој монархији, у чијем саставу је остала (изузев кратког периода независности током револуције 1848/9. године) до припајања новонасталој уједињеној Италији (1866).

Корупција, богатство и лепота: историја венецијанске гондоле (са српским преводом)

12 коментара

Објављено под Историја

12 одговора на “Млетачка република

  1. Повратни пинг: Крсташки ратови | Историјска читанка

  2. Повратни пинг: Византија | Историјска читанка

  3. Повратни пинг: Хрвати, Албанци и Румуни у средњем веку | Историјска читанка

  4. Повратни пинг: Настанак српске краљевине | Историјска читанка

  5. Повратни пинг: Настанак нестанак српског царства | Историјска читанка

  6. Повратни пинг: Србија после Немањића – Лазаревићи и Бранковићи | Историјска читанка

  7. Повратни пинг: Зета, Босна и Дубровник у средњем веку | Историјска читанка

  8. Повратни пинг: Успон српске краљевине | Историјска читанка

  9. Повратни пинг: Ширење Oсманског царства | Историјска читанка

  10. Повратни пинг: Срби под млетачком влашћу | Историјска читанка

  11. Повратни пинг: Наполеоново доба | Историјска читанка

  12. Повратни пинг: Француска грађанска револуција | Историјска читанка

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s