Ширина руског царства

„Руска територијална експанзија почела је у шеснаестом веку и узела је маха почетком осамнаестог века током владавине Петра Великог. После Наполеонових ратова дошло је до припајања западних суседа Русији и предмет њених империјалистичких интересовања постали су Кавказ, Сибир и Централна Азија. До краја деветнаестог века мање од половине поданика били су Руси, а Словени су чинили тек две трећине. Преостало становништво, које је живело на приближно три четвртине руске територије, чинило је око седамдесет великих етничких група распоређених од норвешке до корејске границе. Највећа и најбоље организована од ових група ван европског дела Русије били су муслимани из централноазијских и кавкаских области. Премда су рана освајања у Азији махом била насилна, огромна удаљеност центра од периферије и недостатак квалификованих царских управитеља значили су да се на већини места царство испрва мирило с тим да локалне елите владају у име Санкт Петерсбурга. У појединим областима царевина је чак финансирала ширење ислама као начин ,,цивилизовања“ паганских делова царства.“

Од Арне Вестад, Глобални Хладни рат, Београд 2008, 61-62.