Морални аспект слободног времена у римској републици и царству

Република – „Реч res publica означава „опште добро“ и истиче превласт организовања политике заједничке свим грађанима над res private (приватно добро).“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 25.

Врлина – „У доба Републике развијају се и достижу врхунац основни морални принципи који су служили на част Римљанима, нарочито у 2. веку пре Хр., ако је веровати најзначајнијим филозофима и историчарима антике, попут Цицерона, изнад свега је врлина (virtus) која oмогућава способност да се неко понаша као човек (vir) по правди и правилима части.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 27.

Слободно време

„Римљани су захваљујући освајањима и распрострањености ропства (чак и најсиромашнији грађани имају бар једног роба) имали доста слободног времена (otium) које је требало испунити. Taj otium може бити посвећен личним пословима или доколици. Ту наступа морална димензија otium-a. Како се проводи слободно време? Не радити ништа значи препустити се разврату (на грчки начин: otium greacum) и то је оно што оштро напада Катон Цензор. Otium honestum (израз потиче од Цицерона) представља одмор проведен у размишљању, уздизању духа, повратку себи самом, једном речју, оно што чини добро политичару, пре него што крене у акцију. […]

Али овакво морално уздизање односи се само на елиту која је истовремено богата и образована. Поред тога, потребан је и оквир да би се оно развило, далеко од буке града, на неком од раскошних поседа, оази спокоја и тишине, таквих је много изван Рима, нарочито од последњег века Републике. […] Они који су богати, али који нису филозофски настројени, задовољавају се да раскош својих домова користе да би засенили друге, увелико се препуштајући разврату, а последице оргија отклањају жестоким ловом на коњима и са псима.

Што се тиче сиромашних – који чине већину – они се задовољавају јединим задовољствима који им омогућавају да испуне слободно време: купањем (у доба Царства, терме) и представама током државних игара. Терме и места на којима се одржавају представе за њих су прилика да се мешају са богаташима, да искораче из своје, често бедне, свакодневнице, да покушају да се чује и њихов глас. Трке двоколицама, борбе гладијатора,  позоришне представе имале су неоспорно увек велики успех и пружале слику космополитизма престонице света. Треба се ослободити потцењивачког става који су о тим спектаклима имали хришћански посматрачи и схватити да су Римљани на њих гледали на сасвим друкчији начин од оног који нам је, на пример, оставио Августин. Са моралног аспекта, за највећу осуду је позориште, јер глумац доживљава деперсонализацију и препушта се некој врсти проституције. С друге стране, само гладијаторске борбе имају у очима Сенеке, Цицерона, или Плинија Млађег (које је тешко сматрати окрутним!) и нешто моралних квалитета. Ови одбачени људи, осуђени на готово извесну смрт, који храбро пристају да се боре до краја, поново налазе, овим добровољним самоубиством, достојанство и постају оличење врлине (virtus). Сенека хвали храброст бораца пред смрт, њихово стоичко саможртвовање, а Плиније бележи да „те борбе могу да узбуде, због рана и презира према смрти, и  учине да се чак и код робова и криминалаца јави жеља за славом и победом.“ У доба Царства, грађанин је постао докони гледалац и запоставља своју политичку улогу у граду. Нема више прилике да упражњава virtus. Арена, за њега, показује оквир у којем се доказује част, а virtus се врши преносно.  Борбе гладијатора враћају грађанину његово људско достојанство. Ето због чега се узбуђује, опчињен храброшћу онога ко га представља, који се уместо њега свети због понижења  што је као грађанин постао непотребан и чини да заборав властито очајање и загађеност животом (taedium vitae)…“