Настанак Шпаније

Римска власт Пиринејским полуострвом завршена је освајањем Визигота, које су потом поразили Арабљани.

„Муслиманско освајање Шпаније никада није било потпуно. Када су сараценске војске у 8. веку прегазиле земљу, остаци визиготске војске су се повукли у њен северозападни крај, где су успоставили краљевство Астурију. Источно од ове државе, дуж јужних ивица Пиринеја, Карло Велики је створио Шпанску марку. Пре краја 9. века западни део Шпанске марке је постао краљевина Навара, која је обухватала земљу Баска са њеним главним градом Памплоном и област касније познату као Арагон. Источна половина ове марке била је позната као грофовија Барселона. До 1000. године краљевство Астурија је било подељено на две државе, Леон и Кастиљу. Заједно са наварским краљевством и грофовијом Барселоном, оне су чиниле хришћанску Шпанију.“
Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 223.

Хришћанско поновно освајање Пиринејског полуострва омогућила је неслога међу муслиманима. Распадом Кордобског калифата 1034. године настало је више од 20 независних муслиманских краљевина. Крајем средњег века на Пиринејском полуострву су поред муслиманских власти на југу, у Андалузији, постојале и четири хришћанске краљевине: Португалија, Кастиља (припојила себи Астурију, Леон, Галицију, Толедо…), Арагон (обухватао још Каталонију, Валенсију и Мајорку) и Навара (у Француској тражила заштитника од моћних суседа Кастиље и Арагона). Од почетка XI века монаси у Француској су проповедали крсташки рат на Пиринејском полуострву као богоугодно дело.

„У прве две деценије 11. века већи део хришћанске Шпаније је пао под власт два монарха Алфонса VI (1065-1109), краља Леона и Кастиље, и Санча Рамиреза (1063-1093), краља Арагона и Наваре. Ова два краља су, уз помоћ снажне дружине француских витезова, нарочито Нормана и Бургунђана, предузела офанзиву против муслимана. То је било доба моћнога ратника, полулегендарног шпанског народног јунака Родрига Дијаза де Вивара, познатог као Сид (Rodrigo Diaz de Vivar – El Cid). Француски витезови који су пристигли у Шпанију могли су да буду крсташи за веру, али то није било опредељење шпанских племића. Муслимани су били њихови суседи, који су им једном били непријатељи, а други пут пријатељи. Нису се либили да од муслимана затраже помоћ у ратовима између две хришћанске државе. Тако се Сид храбро и успешно борио за свога господара Алфонса VI, само када су њих двојица били у добрим односима; међутим, за време њихових честих свађа, он је без гриже савести служио муслиманским принчевима. Једном приликом је Сид предводећи једну муслиманску војску поразио грофа Барселоне, заробио га и постао управник спорне земље која се налазила у области око Лериде: ипак, Сид је према грофу поступао са толико пажње да је овај свог сина и наследника оженио Сидовом кћерком.“
Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 224.

Шпанска краљевства би након победа над муслиманима кретала у међусобне борбе, што је слабило њихову позицију. Ипак средином XIII века муслиманима је на Пиринејском полуострву остала само покрајина Гранада.

Стварање модерне Шпаније започело је уједињењем хришћанских краљевина Кастиље и Арагона, до којег је дошло браком њихових владара Изабеле од Кастиље и Фернанда II од Арагона, склопљеним 1469. године.

„Због велике побожности Исабеле, и велике помоћи коју је Фернандо пружао Папској држави, папа им је доделио титулу Католички краљеви.“
Луис Суарес Фернандес, Исабела, Београд 2010, 5.

Кастиља и Арагон су крајем XV века биле водеће силе на Иберијском полуострву, али је између њих постојала упадљива неравнотежа. Кастиља је са својих 5 милиона становника била 5 пута многољуднија од Арагона. Уз то је била и привредно развијенија. Привреда Кастиље се базирала на трговини вуном и експлоатацији рудних богатстава. Кастиља је остваривала трговачке везе Атлантским океаном и Северним морем, а Арагон је изгубио тржиште у источном Средоземљу, продором Турака Османлија.

Спољна политика католичких краљева је имала за циљеве уједињење Иберијског полуострва, стварање прекоморског колонијалног царства, заустављање француског продора у западном Средоземљу и успостављање тешњих односа с земљама које су излазиле на Северно море, као трговачким партнерима Кастиље, која је тамо извозила вуну.

Последња муслиманска држава на Иберијском полуострву, Гранадски калифат, освојена је 1492. године. Тиме се завршио осмовековни период муслиманске власти на Иберијском полуострву и настала је Шпанија. У њој је опстала знатна муслиманска заједница морискоса.

Шта се десило са муслиманском већином у Шпанији?

Црквени суд Инквизиција је 1492. године наредио протеривање свих Јевреја који су одбили да пређу у католичку веру. Настанили су се углавном у области источног Средоземља, где су основали сефардске заједнице.

После смрти Изабеле од Кастиље, када је Кастиљом као регент владао Фернандо (Фердинанд) од Арагона, кастиљанске трупе су укинуле независност Наваре, која је била сувише блиска са Француском. Шпанци су у савезу са папом и другим државама успели да одбране арагонску власт над Напуљем и Сицилијом, на које је претендовала Француска.

Суседна Португалија је била конкурент у прекоморским освајањима. Споразумом краљева 1480. године Шпанија је Португалији препустила Африку, па се окренула трансатлантским путевима. Изабела од Кастиље је одобрила новац за експедицију Ђеновљанина Кристофора Колумба, која је 1492. открила Америку. Територије у Америци су освајане у име католичких краљева. Године 1494. папа је посредовао у договору из Тордесиљаса о подели интересних сфера у Америци између Португалије, којој је припао простор тада још непознатог Бразила, и Шпаније, којој је препуштен остатак Америке, укључујући и још неосвојене крајеве. Португалија ће бити потчињена власти Шпаније од 1580. до 1640. године.