„Хондурас је прву квалификациону утакмицу за Светско првенство у Мексику одиграо са Салвадором 8. јуна 1969. у Тегусигалпи. Нико од Салвадораца није спавао те ноћи, јер су навијачи Хондураса опколили хотел и лупали лонцима, гађали камењем, палили петарде и дизали несносну буку. Вероватно је помогло, јер је Салвадор изгубио с голом разлике.
Амелија Болањос је гледала меч на телевизији у Сан Салвадору. „Млада девојка није могла да поднесе како је Отаџбина понижена“, писале су новине. Девојчица се узнемирила, зграбила очев пиштољ и пуцала у себе. Сахрана се претворила у израз националне жалости првог реда. Иза ковчега положеног на лафету топа и умотаног у заставу, ступала је влада са генералом Фиделом Санчезом Ернандезом и фудбалском репрезентацијом, која је морала да се врати из Хондураса специјалним летом. Све је било претерано, претерана је била реакција владе Хернандеза, која је месецима оптуживала владу Хондураса за геноцид над Салвадорцима који су тамо живели. Све је, дакле, било претерано, али још увек у границама онога што се у Латинској Америци и између ривала могло очекивати. За Салвадор је понашање Хондураса према њиховим грађанима у Амелији Болањос добило јасну персонификацију.
Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 283-284. (цитат је прилагођен српском језику)
Недељу дана касније, Салвадорци су учинили исто. У хотел са фудбалерима Хондураса, држећи слике хероине Амелије Болањос, бацали су покварена јаја, пацове, смрдљиве крпе. Хондурашани су били добродошли у Сан Салвадору онако како су хришћане дочекали у аренама Римског царства, писао је амерички посматрач Лоренцо Де Белверал. До националног стадиона Флор Бланка, названог по четврти Сан Салвадора, играчи Хондураса довезени су у оклопним возилима Прве механизоване дивизије Војске Салвадора. Химна Хондураса није се чула од узвика, застава је била спаљена. Три нула је био резултат за домаћина и прва освета за пораз. Навијачи који су допутовали из Хондураса покушали су се пробити до границе, али без заштите војске коју су имали фудбалери. Била је то, писао је Вјесников новинар, „одмазда за ђаволе из Тегусигалпе“. Згрожавао се како су Хондурашани сада оптужили Салвадор за „силовање жена-навијачица“. Двојица су убијена, 150 аутомобила запаљено, гранични прелази затворени. Трећа утакмица играла се у Мексику, на неутралном терену. Поново је с 3:2 победио Салвадор.
Вести о сличном догађају долазиле су тада и из Турске, где је 25. јуна 1969. утакмица два трећелигаша у Кирикалеу код Анкаре завршена са десет мртвих. Увек је било свађа, често су борбе на фудбалским теренима квариле међудржавне односе. Прекидања дипломатских односа због утакмица ипак није. Хондурас и Салвадор то су учинили.“
Лета 1969. године Хондурас је имао два и по милиона становника, а Салвадор мало више од три милиона. У Хондурасу су великопоседници и странци, пре свих мултинационална компанија United Fruit и војска, имали главну улогу у земљи. Војска је у многим латиноамеричким државама дуго представљала једину организациону структуру, једину организацију која је сиромашнима пружала могућност друштвеног успона. Салвадор је најмања држава Средње Америке. Од средине 19. века Салвадором је доминирало 14 богатих породица које су контролисале све.
Током шездесетих година двадесетог века сталне су биле трзавице Хондураса и Салвадора, пре свега зато што су многи сиромашни Салвадорци улазили на територију много већег Хондураса и обрађивали земљу. Они су постали изговор властима Хондураса за лош живот сељака у тој земљи. Фудбал је био повод за директан сукоб.
„На почетку сукоба, око 300 Салвадораца у Тегусигалпи било је затворено у импровизованом затвору који је, пригодно, био испод националног фудбалског стадиона.“
Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 287. (цитат је прилагођен српском језику)
Новине обеју земаља стварале су атмосферу мржње.
„Радио у Салвадору, главно средство информисања неписмених маса, извештавао је о кастрацијама Салвадораца у Хондурасу, убиствима, масовним силовањима.
Политичари су већ годинама национализмом бранили своје позиције. Ипак, уз међународно посредовање Организације америчких држава, конфликт је завршен након пет дана ратовања и 2400 мртвих, од којих 80% Хондурашана. Десетине хиљада људи је остало без кућа. […]
Чекало се да обавештење стигне до свих јединица, од којих су многе биле без радио везе. Јединице Хондураса распале су се, али су многе наставиле да пљачкају дуж границе. Салвадор је остао организованији и имао видљиве успехе. Ушли су око 50 километара на територију суседне државе и напредовали док се залихе нису исцрпиле.“
Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 287. (цитат је прилагођен српском језику)
Оружје којим су две војске ратовале било је поклон Сједињених Америчких Држава. Салвадорци су били успешнији, јер су их оружјем снабдевали и Немци, па Хондурасу није била довољна помоћ Никарагве.
Историјска читанка 