„Лета 1940. било је подједнако нејасно и где ће се западна кампања Немачке завршити. Као прво, ту је био проблем са Швајцарском. Швајцарци су срушили неколико немачких авиона током напада на Француску када су ови залутали у швајцарски ваздушни простор, а швајцарски политичари су се плашили да ће након Француске они бити следећи. Заправо су с Французима били направили планове о заједничкој одбрани против Немаца, планове који се нису слагали с њиховим полагањем права на ,,неутралност“. Немци су за њих сазнали и били су разјарени. Померање швајцарске политике удесно, баш као што су неки политичари одавно желели, био је један од начина да се Немци умире. Али Немци су опет били прилично уздржани у својим захтевима. Нису захтевали да Швајцарска донесе нове расне законе или мере које ће можда оспорити швајцарску политику неутралности. Бунили су се против критиковања Рајха у швајцарској штампи, али нису отишли даље од тога, углавном због тога што су знали да Француска посматра како се односе према Швајцарској, а изнад свега су желели да Виши потпуно приволе на страну Сила осовине. И планови о војном нападу су одложени – не зато што су се Немци плашили швајцарске војске већ зато што нису желели сукоб са Италијом око тога како треба поделити земљу. Због свега тога, Швајцарци су остали ван рата, у миру и напретку (иако понекад с мало нервозе), нудећи трговину, банкарство и непроцењиве могућности транзита Силама осовине а, много касније, и дискретна места за састајање посредника Осовине и Савезника.“
Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 125-126.
Историјска читанка 