Друга владавина Милоша и Михаила Обреновића Кнежевином Србијом (1858-1868)

Друга владавина кнеза Милоша Обреновића (1858-1860)

Кнез Милош је настојао да влада као и током своје прве владавине (1815-1839), сматрајући да су га зато и вратили на власт.

Самодржавље кнеза Милоша Обреновића

Руководио се ставом да је његово да заповеда, а да други треба да слушају. Није поштовао устав. Државни савет је потчинио својој власти.

Демагогија кнеза Милоша Обреновића

Удовољавао је народу, у којем је имао ослонац, дајући му тренутне олакшице од којих му је дугорочно било још горе.

Милош Обреновић је умро као кнез Србије са 80 година.

Визија и програм Михаила Обреновића

Михаилов отац је 1815. године побунио Београдски пашалук против султана. Много амбициознији од свога оца, он је намеравао побунити цео Балкан, извршити коначно ослобођење балканских народа, створити једну велику југословенску државу, у којој би Србија имала предводништво.

За свој главни задатак је сматрао спремање свог народа за рат са Турцима, и томе је све било подређено. Стога је требало из патриотских разлога, пред вишим циљем, учврстити владарску власт и начинити крај свим политичким поделама. Осим тога је требало утврдити законитости и подићи материјално богатство у Србији. Када се вратио у Србију 20 година након своје прве владавине (1839-1842), Михаило је био изненађен стањем у којем је затекао Србију због заосталости земље за развијеном Европом и непросвешћеношћу народа.

Срби су имали да забораве све што их је у унутрашњој политици делило, да би у спољашњој политици могли јединствено наступити. Династијско питање било је главни узрок унутрашњих раздора становништва. Михаило је био решен да прекине са династијским гоњењима, па је дозволио повратак у Србију присталица Карађорђевића који су за време владавине његовог оца протерани или су напустили земљу. Образовани су се делили на конзервативце и либерале. Када није успео у намери измирења странака одлучио се да влада са најспособнијим политичарима, без обзира на њихову прошлост.

План спољне политике

Спољашња политика Михаилова имала је за циљ рат са Турском, а пре ступања у рат требало је завршити припреме за њега:

Укинути Устав из 1838. и тако се изборити за потпуну унутрашњу самосталност. Докле год је на снази био устав који је Порта издала она је имала право да се меша у унутрашње ствари Србије и контролише да ли се законодавство креће у границама устава.
Протерати турске гарнизоне из српских градова. Налазили су се у градовима Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, Соко и Ужице. Сама престоница била је изложена турским топовима. Турски гарнизони у српским градовима значили су једну врсту окупације.
Склопити савез са осталим хришћанским државама и народима на Балкану. Турска је могла одолети самој Србији, она није могла одолети свим балканским хришћанима, ако би се они против ње удружили, сматрао је Михаило.

Промена устава и јачање власти кнеза

Ради јачања кнежевске власти требало је изменити устав (којим је предвиђена подела власти између кнеза и Савета). За измену устава била је неопходна сагласност Османског царства, а на ту зависност Србије Михаило није хтео пристати. Европска дипломатија је нашла компромисно решење. Устав из 1838. је промењен основним законима 1861. године.

По новом уставу Савет и влада су и формално подређени кнезу. Положај државних чиновника учињен је зависним од владине милости. Покушаји опозиционог деловања су спречавани. Слобода штампе није била допуштена. Михаилов режим законитости извртао се у режим полицијске стеге. Монархија је добила свечани изглед који раније није имала.

Стварање народне војске

С обзиром да је рат са Турцима Михаило сматрао главним задатком своје владе, посебну пажњу је обратио на војску. Већу пажњу је посветио стварању народне војске. Чинили су је сви Срби од 20 до 50 година старости.

Обука пешака се врши у свакој општини недељом и празником, обука коњаника само по срезовима, а обука тобџија у Београду и Крагујевцу, где једино за то постоје услови. Уместо да се сељак одваја од пољских радова и затвара у варошке касарне, њему се војна обука доводила у његову општину, срез или округ.

Велики недостатак народне војске представљали су стручни кадрови, пошто је војна академија основана 1850. давала годишње недовољан број официра. Стога се 1867. доноси закон о примању страних официра у српску војску, при чему се пре свега рачунало на српске официре у аустријској војсци, али ни то није било довољно. Слабост народне војске била је и њена недовољна дисциплинованост.

Стварање народне војске било је главно дело Михаиловог режима. Он је желео створити војску коју Срби до тада нису имали и веровао је да је народном војском то постигао. Михаилова војна политика почивала је на наивном уверењу да је Србин од рођења војник, и да се он без дуже касарнске обуке, простим вежбањем у празничне дане код своје куће, може спремити колико треба за ратну службу. Слабост народне војске показаће се у рату против Турака 1876. године.

Балкански савез

Ради заједничког ослободилачког рата против Турака, Србија је у периоду 1866-1868. закључила савезе са Кнежевином Црном Гором, бугарским револуционим одбором, Краљевином Грчком и Кнежевином Румунијом, а успостављен је контакт и са хрватским политичарима. Сем са Србијом, те земље нису склопиле савезе међусобно. Србија је била спона међу њима. За разлику од осталих споразума који су били војни, са Румунијом је то био само уговор о пријатељству, јер она још није имала војску, већ се тек требала створити. Што се тиче војне снаге, Бугари су имали само људство. Србија је наоружањем помагала и Бугарима и Црногорцима, којима је још помагано и новчано и у обуци. Најспремнији савезник Србије за рат била је Грчка. Али и она је могла рачунати на само око 8000 војника. Србија, за коју се мислило да може извести у бој око 150 000 добро оружаних људи, далеко је била војно спремнија од својих савезника. Стога јој нико није спорио водство у будућем рату. Михаилова спољна политика је успела да подигне углед Србије на до тад невиђену висину.

Протеривање турских војника

Како је Београд коначно ослобођен од турских војника

Било је и конкретних резултата спољне политике кнеза Михаила.

Велики трошкови

Војска и дипломатија били су главни узроци сталног пораста расхода у Михаиловим буџетима. У року од 10 година, војни буџет се више него удвостручио и чинио је више од ¼ целокупног државног буџета. Либерална опозиција је оптуживала власт да се на војску трошило 3 пута више него на просвету.

Непрестани раст расхода изискивао је стварање нових прихода, па је повећан порез. Постављало се питање да ли је Михаилова национална политика финансијски могућа? Подигнут је први српски страни зајам, од Русије, али ни то није било довољно. Михаило је помишљао и на зајам у Лондону којем ће залог бити приходи његових приватних имања.

Опозиција и атентат

Власт кнеза Михаила је постала непопуларна због дуговечности министара, који се нису смели критиковати у новинама. Народ је негодовао због повећања пореза и био незадовољан увођењем народне војске. Иако није био против војске, која је годила његовим патриотским и ратничким осећањима, сметала му је војна обука, која му је била досадна и одвлачили га од редовних пољских радова. Михаило је уживао углед кнеза патриоте, али начин његове владавине није одобраван.

Од 1864. године либерали нападају и Михаилову спољашњу политику. Нападају га јер сувише оклева у предузимању конкретних акција, због којих је ограничио унутрашње слободе, а опет не ради ништа у спољној политици.