Оцена владавине Михаила Обреновића

Слободан Јовановић о кнезу Михаилу Обреновићу

„Михаило Обреновић је био сасвим друкчији човек него његов отац Милош. Милош је био наш неписмен сељак; Михаило један лепо образован западњак. […] Али, и поред тих разлика, Милош и Михаило представљали су исти владалачки тип. Обојица су били апсолутисти, који усресређују државу у својој личности. […] Милош је говорио да носи на срцу судбину сељака: он је и на престолу остао народни човек, и пазио да народу буде добро. То исто старање о сељаку види се и код Михаила. […] По политичкој интелигенцији Михаило је неоспорно изостајао иза свога оца. Извесно губљење у апстракцијама и извесни сувише амбициозни полети маште онеспособљавали су га за тачну процену чињеница и практично ограничавање на могуће добити. […] Али, ако је имао мање интелигенције и енергије од свог оца, Михаило је имао много више моралног достојанства. Милош је био потпуно лишен личног поноса,  и ради свог успеха био готов на сва сагибања, повијања, превртања. Михаило, напротив, имао је чак и сувише усправљен витешки став, ризикујући да буде сломљен зато што се не да савити. […]

Поред свега свог заостајања иза Милоша, Михаило јесте врло велики владалац. […] И на нашој државној политици и на нашим државним установама он је оставио дубоки траг своје личности. […] Михаило је створио бирократски деспотизам. Милош није био у стању наћи за свој деспотизам никакву другу форму него ону коју је примио од Турака; та неспособност да одвоји свој деспотизам од источњаштва, била је узрок његовог пада. Михаило је успео да свој деспотизам европеише, он га је измирио са бирократским системом, против кога је Милош војевао.

Михаило је, такође, творац нашег милитаризма. То је први наш владар који је ратну спрему прогласио за главни задатак наше државе, и који је, према том задатку, хтео подесити целу државну организацију. Он је почео рад на стварању наше војне силе; почет њиме, тај се рад више није прекидао, трајао је пола столећа, и оспособио нашу државу за активно учешће у Великом рату. Од Михаила је остала та идеја, да се не можемо спремити за рат под режимом политичких слобода. Спремање за рат претпоставља јаку владу, којој неће сметати никаква парламентарна опозиција, и коју ће подупирати јавно мнење које зна само за отаџбину, а не и за партије. Ми смо требали да будемо нова Спарта, или нова Пруска, једна чврсто организована држава, управљана од једног родољубивог деспота и његовог непартијског чиновништва. Политичке слободе имале су да дођу тек после оствареног народног уједињења. Ову Михаилову идеју прихватили су Милан и Александар Обреновић, а прихватили су је и сви они политичари који су под Обреновићима тражили оправдање за једну консервативну политику и за сузбијање демократског покрета.

Михаило је учинио врло јак утисак на народну машту. Она је створила једног идеалисаног Михаила, у коме је од свих Михаилових особина остао само његов патриотизам. […] Неоспорно је да је под Михаилом народна самосвест достигла један ступањ јачине који никада дотле. Никада Срби нису били тако поносити, никада нису јаче веровали у своју историјску мисију, и били већма одушевљени за један велики национални рат. Оно романтичарско србовање и јуначење које је запажено код Омладине, није својствено само Омладини: оно је обележје целе Михаилове епохе. […] То је време када цео свет живи у истом патриотском усхићењу и предратном расположењу. Не може се рећи да је ово стање духова изазвао сам Михаило својом политиком. […] Михаилов је значај у томе, да је осетио време у коме живи, и није хтео да му иде унаточ. Он је прихватио пробуђени национализам и покушао да му се начини вођем. […] Све је то учинило да се у народној машти наш народни покрет изједначи с његовом личности. То је изједначивање било тако потпуно да се, дуго времена после његове смрти, наше народно ослобођење и уједињење сматрало као његов завет и као његова мисао.“

Више о овоме детаљније можете прочитати у: Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 461-470.

Чедомир Антић о кнезу Михаилу Обреновићу

„Србија је кључала од ишчекивања и притајеног незадовољства: сељаку је била скупа држава и тешко служење народне војске, чиновништво и млади интелектуалци тражили су велики рат у чији тријумфални исход нису сумњали. И поред тога што је под кнезом Михаилом Србија постигла велике успехе, младим српским карбонарима сметала је османлијска застава на београдској тврђави, која се вијорила поред српске, а није им било паво што њихова држава нема либералан устав, желели су бржу модернизацију земље. Кнез Михаило је зазирао од брзих промена, веровао је да ће Аустрија поразити Пруску, знао је да без страних кредита и повећаних пореза не може бити успешног развоја нити ослободилачког рата. Идеја о прогресивном порезу на доходак пропала је пред једнодушним отпором, намере за либерализацију поколебала је европска мода завера која је захватила и Србију. Број писмених је у земљи порастао за 50%, али тако што је са 4,2% порастао на 6,7%. Када је 1868. кнез Михаило био на ивици да подигне велики зајам за своју државу у Лондону, залажући личну иовину као јемство, а у њговој канцеларији се налазио довршен либерани устав, завеса историје већ се спустила. Бечки двор је превазишао кризу пошт је у споразуму са угарском аристократијом успоставио Аустро-Угарску, од кнеза су се отуђили скоро сви његови политички савезници, а 29. маја (10. јуна по новом календару) у Кошутњаку су га чекали атентатори.

Неумерену ратоборност српских либерала распршио је осам година касније пораз на Ђунису, наду у помоћ великих сила угасили су споразуми из Сан Стефана и Берлина 1878, уверење да је могуће одупрети се напретку развејала је стварност током наредних пола века, а уздање у брзе реформе искуства напредњака из осамдесетих година. Остала је повест о једном „добром Кнезу реформатору“, који је „много хтео, много започео“, песнику романтичне песме „Што се боре мисли моје“, кога нису разумели савременици, али ни будућа поколења.“

Чедомир Антић, Кратка историја Србије 1804-2004, Београд 2004, стр. 60-61.

споменик кнезу Михаилу у Београду

Споменик кнезу Михаилу  испред Народног позоришта подигнут је 1882. године. Подигнута кнежева рука усмерена је у правцу Босне.

Advertisements

3 коментара

22. маја 2015. · 19:56