Оцена владавине Михаила Обреновића

Друга владавина Милоша и Михаила Обреновића Кнежевином Србијом (1858-1868)

Слободан Јовановић о кнезу Михаилу Обреновићу

„Михаило Обреновић је био сасвим друкчији човек него његов отац Милош. Милош је био наш неписмен сељак; Михаило један лепо образован западњак. […] Али, и поред тих разлика, Милош и Михаило представљали су исти владалачки тип. Обојица су били апсолутисти, који усресређују државу у својој личности. […] Милош је говорио да носи на срцу судбину сељака: он је и на престолу остао народни човек, и пазио да народу буде добро. То исто старање о сељаку види се и код Михаила. […] По политичкој интелигенцији Михаило је неоспорно изостајао иза свога оца. Извесно губљење у апстракцијама и извесни сувише амбициозни полети маште онеспособљавали су га за тачну процену чињеница и практично ограничавање на могуће добити. […] Али, ако је имао мање интелигенције и енергије од свог оца, Михаило је имао много више моралног достојанства. Милош је био потпуно лишен личног поноса,  и ради свог успеха био готов на сва сагибања, повијања, превртања. Михаило, напротив, имао је чак и сувише усправљен витешки став, ризикујући да буде сломљен зато што се не да савити. […]

Поред свега свог заостајања иза Милоша, Михаило јесте врло велики владалац. […] И на нашој државној политици и на нашим државним установама он је оставио дубоки траг своје личности. […] Михаило је створио бирократски деспотизам. Милош није био у стању наћи за свој деспотизам никакву другу форму него ону коју је примио од Турака; та неспособност да одвоји свој деспотизам од источњаштва, била је узрок његовог пада. Михаило је успео да свој деспотизам европеише, он га је измирио са бирократским системом, против кога је Милош војевао.

Михаило је, такође, творац нашег милитаризма. То је први наш владар који је ратну спрему прогласио за главни задатак наше државе, и који је, према том задатку, хтео подесити целу државну организацију. Он је почео рад на стварању наше војне силе; почет њиме, тај се рад више није прекидао, трајао је пола столећа, и оспособио нашу државу за активно учешће у Великом рату. Од Михаила је остала та идеја, да се не можемо спремити за рат под режимом политичких слобода. Спремање за рат претпоставља јаку владу, којој неће сметати никаква парламентарна опозиција, и коју ће подупирати јавно мњење које зна само за отаџбину, а не и за партије. Ми смо требали да будемо нова Спарта, или нова Пруска, једна чврсто организована држава, управљана од једног родољубивог деспота и његовог непартијског чиновништва. Политичке слободе имале су да дођу тек после оствареног народног уједињења. Ову Михаилову идеју прихватили су Милан и Александар Обреновић, а прихватили су је и сви они политичари који су под Обреновићима тражили оправдање за једну консервативну политику и за сузбијање демократског покрета.

Михаило је учинио врло јак утисак на народну машту. Она је створила једног идеалисаног Михаила, у коме је од свих Михаилових особина остао само његов патриотизам. […] Неоспорно је да је под Михаилом народна самосвест достигла један ступањ јачине који никада дотле. Никада Срби нису били тако поносити, никада нису јаче веровали у своју историјску мисију, и били већма одушевљени за један велики национални рат. Оно романтичарско србовање и јуначење које је запажено код Омладине, није својствено само Омладини: оно је обележје целе Михаилове епохе. […] То је време када цео свет живи у истом патриотском усхићењу и предратном расположењу. Не може се рећи да је ово стање духова изазвао сам Михаило својом политиком. […] Михаилов је значај у томе, да је осетио време у коме живи, и није хтео да му иде унаточ. Он је прихватио пробуђени национализам и покушао да му се начини вођем. […] Све је то учинило да се у народној машти наш народни покрет изједначи с његовом личности. То је изједначивање било тако потпуно да се, дуго времена после његове смрти, наше народно ослобођење и уједињење сматрало као његов завет и као његова мисао.“

Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 461-470.
Споменик кнезу Михаилу  подигнут је 1882. године.

Чедомир Антић о кнезу Михаилу Обреновићу

„Србија је кључала од ишчекивања и притајеног незадовољства: сељаку је била скупа држава и тешко служење народне војске, чиновништво и млади интелектуалци тражили су велики рат у чији тријумфални исход нису сумњали. И поред тога што је под кнезом Михаилом Србија постигла велике успехе, младим српским карбонарима сметала је османлијска застава на београдској тврђави, која се вијорила поред српске, а није им било право што њихова држава нема либералан устав, желели су бржу модернизацију земље. Кнез Михаило је зазирао од брзих промена, веровао је да ће Аустрија поразити Пруску, знао је да без страних кредита и повећаних пореза не може бити успешног развоја нити ослободилачког рата. Идеја о прогресивном порезу на доходак пропала је пред једнодушним отпором, намере за либерализацију поколебала је европска мода завера која је захватила и Србију. Број писмених је у земљи порастао за 50%, али тако што је са 4,2% порастао на 6,7%. Када је 1868. кнез Михаило био на ивици да подигне велики зајам за своју државу у Лондону, залажући личну имовину као јемство, а у његовој канцеларији се налазио довршен либерални устав, завеса историје већ се спустила. Бечки двор је превазишао кризу пошто је у споразуму са угарском аристократијом успоставио Аустро-Угарску, од кнеза су се отуђили скоро сви његови политички савезници, а 29. маја (10. јуна по новом календару) у Кошутњаку су га чекали атентатори.

Неумерену ратоборност српских либерала распршио је осам година касније пораз на Ђунису, наду у помоћ великих сила угасили су споразуми из Сан Стефана и Берлина 1878, уверење да је могуће одупрети се напретку развејала је стварност током наредних пола века, а уздање у брзе реформе искуства напредњака из осамдесетих година. Остала је повест о једном „добром Кнезу реформатору“, који је „много хтео, много започео“, песнику романтичне песме „Што се боре мисли моје“, кога нису разумели савременици, али ни будућа поколења.“

Чедомир Антић, Кратка историја Србије 1804-2004, Београд 2004, стр. 60-61.
О атентату на кнеза Михаила и филмским збивањима након њега

Због сумње да је умешан у убиство кнеза Михаила, бивши кнез Александар Карађорђевић је ухапшен у Пешти и тамо је у затвору провео годину дана. Јануара 1871. године је осуђен на 8 година затвора, али га је врховни суд у јуну исте године ослободио кривице услед недостатка доказа.

6 thoughts on “Оцена владавине Михаила Обреновића”

  2. […] Кнез Михаило се изборио (дипломатијом, а не ратом за који се спремао), да турски војници коначно (априла 1867) напусте Београд и преостале утврђене градове у Кнежевини Србији, која је тада још званично била део Османског царства. Имена тих градова су исписана на споменику: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице, Соко. Споменик се налази преко пута Народног позоришта, које је основано на иницијативу кнеза Михаила, и отворено у години његове смрти, мада на другој локацији од данашње. […]

  3. […] Кнез Михаило (1860-1868) је био на том трагу, не улазећи у рат против Турака док Србија није била потпуно спремна за тај велики подухват, иако су га много критиковали за оклевање. И његовог наследника, кнеза Милана је оптерећивало очекивање јавности да је време за борбу за ослобођење. Иако је рационалније проценио ситуацију од већине, ипак је попустио и ушао у рат, који се завршио поразом, што је показало и да је убијени Михаило био у праву. Да Срби нису ради ратовати против сродника исте вере (као Стеријин Стефан Лазаревић против Влаха), показао је рат са Бугарима (1885), када је Милан био ратоборнији, опет рационалније промишљајући од већине јавности и народа. Да је слога била неопходна Србима против Турака, али не смао српска слога, него општа балканска слога Срба са суседним хришћанским народима, показао је Први балкански рат (1912-1913), који је био на трагу Михаилове замисли и којим су се Срби коначно ослободили турске власти, као што сугерише срећан крај Стеријине драме. У Другом балканском (1913) се радије ратује против Бугара него у време Милана Обреновића. Ратује се за потврду дуго чеканог успеха из претходног рата. Ратује се у борби око поделе (балканских хришћанских) територија ослобођених од Турака. Ратови против Бугара најнеправеднији су у модерној српској историји. Нису били ослободилачки него за освајачки у подели заједничких територија, ратови за превласт у региону. Последице тога осетиће Србија у оба светска рата, када ће бити окупирани њени делови од Бугара, уз репресалије према становништву. Ране неусаглашених подела су оживљаване. Сваки пут све стравичније. А зашто је Србија уопште улазила у светске ратове и колико се у тим случајевима држала Стеријине поруке? Повод Првог светског рата (1914) је био атентат Србина на аустријског цара (од његове власти је Србима још остало да се ослободе пре уједињења). Тај чин је био у складу са делом поруке о жртвовању зарад нације, али не и са наставком да не треба гинути узалуд. Многи Срби (око 30% становика Србије) су изгинули у том рату. Али, сложни су постигли циљ, коме се тежило деценијама – сви Срби су били ослобођени стране власти и уједињени у заједничку државу, опет захваљујући слози са сродним суседима. Али ни та држава није донела срећу, јер су, као и после успеха у Првом балканском рату, када је остварен први део циља (ослобођење од османске власти), до изражаја дошле међусобне разлике суседа. Распала се држава у Другом светском рату. У њега је Србија ушла опет тако што је емотивно народно расположење преовладало над покушајима рационалног расуђивања владајућих (као 1876). Парола „Боље рат него пакт“ је била на трагу дела поруке да се треба жртвовати за отаџбину, али не и у складу са наставком да не треба узалуд гинуту. Опет је много Срба изгинуло. У рату није било ни слоге. Један антиокупаорски покрет је био за жртву, а други да се не гине узалуд, него сачека прави тренутак. Први је победио јер је то било корисније за савезнике, за велике силе које су одлучивале о судбини малих народа, као што су Срби. Та дилема је присутна и у Стеријиној драми, где је млади Стефан рад одмах заратити са Турцима, а искуснија и мудрија мајка га опомиње да нема шансе у том сукобу, па он промишљено сачека промену односа великих сила и тако дође до остварења националнх циљева. Ратови прве половине последње деценије XX века су поново донели неслогу са суседнима у бори за поделу заједничке територије (као са Бугарима 1885. и 1913), а рат у другој половини исте деценије (1999) је донео непромишљено узалудно гињење у сукобу са надмоћнијим (слично као 1876, 1914. и 1941. године). […]

Затворено за коментаре.