Током Хладног рата свет је у Трећи светски рат можда најпре могла увући Кубанска криза, која је избила након комунистичке револуције Фидела Кастра (1959) у бившој америчкој колонији (САД су је добиле након рата против Шпаније 1898. године), која је била под америчким утицајем (економским у виду контроле извоза најважнијег кубанског производа шећера и политичким преко диктаторског режима Батисте од 1933. до 1958, којег су САД помагале).
СССР је на Куби 1962. поставио своје ракете, пошто су претходно САД покушале инвазију на Кубу ради збацивања Кастра (бивши националиста који је као марксиста почео јасно да се изјашњава тек 1961. године) – искрцавање у Заливу свиња 1961. године (послате кубанске избеглице које су доживеле неуспех, јер је изостала очекивана подршка локалног становништва). Криза је завршена тако што су САД обећале СССР-у да неће дирати Кастра у замену за повлачење совјетских ракета.
Куба је остварила велики напредак у здравству и образовању, али у многим областима напретка није било, па је стандард становништва остао на ниском нивоу. Режим је био једнопартијски са суженом слободом изражавања и израженом улогом вође. Председник Кастро је приграбио више функција, а на месту број два налазио се његов брат Раул, који га је наследио на месту председника Кубе 2008. године. У земљи је владала политичка репресија. Важан део политичке пропаганде било је стално јачање осећаја угрожености, што је омогућило импозантан војни буџет. Бројна војска омогућила је Кастру да помаже гериле у Латинској Америци и Африци, као у Анголском грађанском рату.
Куби суседни Порторико је још 1952. године постао држава придружена САД-у. То је имало подршку становништва због вишег стандарда, а за САД је Порторико био значајан због стратешког положаја.
Сједињене Америчке Државе су имале унутрашњих проблема. Друштво је било оптерећено расном поделом.
„Сједињене Америчке Државе на међународном плану тешко су могле приговарати кршењу права у другим деловима света ако су саме имале одвојене болничке кревете, посебне шалтере, одвојена места у аутобусима, школама, ресторанима, посебна места где су воду пили црни или бели.“
Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 305. (цитат је прилагођен српском језику)
До формалног окончања расне дискриминације дошло је годину дана након убиства председника Џона Кенедија (1963).
„За први догађај који је покренуо протесте узима се случај Розе Паркс из децембра 1955. године, то јест њено хапшење због седења у предњем делу аутобуса који је био искључиво намењен за белце. Мартин Лутер Кинг, протестантски свештеник и доктор филозофије, дошао је на идеју да бојкотом јавног превоза отпочне борбу за грађанска права. Врло брзо Мартин Лутер је, угледајући се на Махатма Гандија, формулисао своју политику назвавши је „милитантно ненасиље“. Догађај из 1960. године, када су четворица афроамеричких студената у Северној Каролини ушли и сели у бар намењен само белцима, био је почетак новог начина борбе. „Sit in“ или „Кампања седења“ подразумевала је седење Афроамериканаца на местима која су за њих била забрањена. Дугогодишња борба Афроамериканаца се наизглед завршила Законом о грађанским правима из 1964. године, којим су забрањене дискриминација и сегрегација и Законом о праву гласа из 1965. којим су укинути тестови писмености као услов за добијање гласачког права. Ипак, све ове мере су стигле касно. Дуго потискиван расни конфликт експлодирао је баш те 1965. године нередима у Лос Анђелесу. Радикализација конфликта довела је до нових покрета Афроамериканаца и до наставка борбе за грађанска права.“
Немања Митровић, Тито-Чаушеску, године зближавања, Београд 2020, 45-46.
Расна подела је била продубљена спољнополитичком ситуацијом.
„Проблеме на вијетнамском ратишту почели су да прате и проблеми код куће. Већ од 1965. године јавно мњење у САД се све више окретало против рата. Од 1967. почели су масовни антиратни митинзи и студентски немири, које је радикализовала све шира ратна мобилизација студентске популације. Треба имати на уму да је један од разлога који је допринео великом антиратном расположењу и чињеница да је Вијетнамски рат био први рат са сталним телевизијским праћењем. Мартин Лутер Кинг и остале вође су почели отворено да критикују рат у Вијетнаму. Афроамериканце је посебно погађао овај рат, јер су они чинили 23% америчких војника у Вијетнаму, иако их је у САД било 11%. Следећи пример [боксера] Мухамеда Алија, који је одбио војни позив речима: „Мени Вијетконг ни најмање не смета“, многи црнци су одбили да оду у Вијетнам.“
Немања Митровић, Тито-Чаушеску, године зближавања, Београд 2020, 46-47.
Протест против рата у Вијетнаму у први план је истурио студенте.
„Америку је те 1968. године обележио и врхунац студентских немира. На Универзитету Колумбија у Њујорку студенти су заузели зграде, а настава је отказана. Напад полиције само је разбуктао студентске покрете на осталим универзитетима. Док су водили борбу ненасилним методама, студенти су имали огромну подршку јавног мњења, али када су почели да пале универзитетске и државне зграде и подмећу бомбе подршка је престала. Насиље и сукоби су се наставили и наредних година, али је снага покрета била далеко мања. Чак је дошло до поделе међу студентима. Док су једни били за радикалан обрачун са системом, други су се определили за потпуну промену начина живота. Главна идеја ових хипика је била да својим изгледом и понашањем покажу потпуни раскид са просечним животом америчког грађанина. Дугом косом, фармеркама и шареном гардеробом одбацивали су грађанске стеге, а животом у комунама, слушањем рока и пушењем марихуане слали су поруку да је ново друштво могуће. Расни сукоби и посебно рат у Вијетнаму су давали политички подстицај њиховој побуни. Хипици су се убрзо проширили на цео свет и значајно су утицали на модернизацију друштва, родну равноправност и сексуалне слободе.“
Немања Митровић, Тито-Чаушеску, године зближавања, Београд 2020, 48.
Латинска Америка је у двадесети век унeла наслеђе политичке нестабилности и друштвене непокретљивости. Постала је позорница грађанских ратова, преврата, удара, политичких убистава, војних диктатура, друштвене, расне и економске неправде. Шпански и португалски колонијализам препустили су сав утицај богатим земљопоседницима, који су подршку тражили у католичкој цркви и војној касти. Већина становништва је била сиромашна и необразована. Број становника је брзо растао.
„Парагвај је имао извесне посебности. Пронацистичка диктатура се на власти задржала до 1948, па је земља припадала групи оних које су имале ограничени демократски систем. Био је то период велике нестабилности у коме је за само 15 месеци промењено шест председника. На власт је 1954. дошао шеф генералштаба Алфред Штреснер, који је током следећих деценија осам пута био реизабран и на врху државе остао све до 1989. године. Баварског порекла, он није спадао у стереотипни модел карикатуралног понашања каудиљоса. Ипак, и његова власт се темељила на корупцији, док су банке просперирале од прања новца. За све то време пољопривреда је остала архаична, чак и у оним гранама које су окренуте извозу. По завршетку рата, Штреснер је заштитио неке од најтраженијих немачких ратних злочинаца, као што су били Јозеф Менгеле и Мартин Борман.“
Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, ваневропски свет у савременом добу, Београд 2015, 248.
Парагвај је пре Другог светског рата учествовао у најкрвавијем рату на континенту у XX веку – Рату за Чако.
Карактеристика већине латиноамеричких држава је изражена моћ председничке власти. Заједничка карактеристика свих држава је дубинска корупција. У условима политичке нестабилности, војска се појављивала као гарант очувања државе против стихије, нереда и корупције. Током друге половине XX века војска је интервенисала у већем броју држава, оправдавајући то борбом против комунизма.
Тако је у Чилеу, 11. септембра 1973. године, војска бомбардовала председништво и преузела власт од председника Салвадора Аљендеа, који је 1970. године постао први марксиста који је на власт дошао демократским путем избора. Аљенде је пронађен мртав, а Августо Пиноче је био генерал који се 1974. прогласио председником и владао Чилеом као диктатор до 1990. године, након што је у децембру 1989. године изабран нови председник.
Крај 20. века је у већини латиноамеричких држава донео крај диктатура које су обележиле савремену историју тог континента. Економски проблеми су у многим земљама омогућили долазак на власт популистичким вођама, чије се владавине не могу назвати демократским. Многе земље тог региона су упале у канџе нарко картела, посебно Колумбија у време картела који је предводио Пабло Ескобар, који је убијен 1993. године.
„Најегзотичнији диктатор у овом делу Латинске Америке владао је у Доминиканској Републици. Рафаел Трухиљо Молина на власти је, било директно или преко оних које је сам поставио, био дуже од 30 година, од 1930. до 1961. Себе је прозвао Бенефациор (доброчинитељ), а као своје главне аргументе наводио је да је успоставио унутрашњи мир, ојачао националну независност и постепено смањивао јавни дуг. Изградио је култ личности, па је и престоницу преименовао из Санто Доминго у Сијудад Трухиљо. Подигао је око 2.000 својих статуа, био је генералисимус свих војски, али и први адвокат, први лекар, први професор… Касније је утврђено да је током власти зарадио око 800 милиона долара.“
Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, ваневропски свет у савременом добу, Београд 2015, 246.
Латинска Америка се споро развијала. Домаћи производ целе Латинске Америке је 1950. године износио само 1/7 производа САД-а, док је број становника био скоро једнак. Почетком XXI века, по анализама УН-а, Латинска Америка је била део света са највећим социјалним разликама, тако да је 225 од 550 милиона становника живело испод границе сиромаштва. Од укупног броја сиромашних, чак 100 милиона је било индогеног (домородачког) порекла, што је био још један доказ снажних расних неједнакости. Због свега тога је Латинска Америка и на крају XX века остала континент са највише насиља.
Први рат у којем је виђено активно учешће поморских снага после Другог светског рата био је Рат за Фокландска острва (1982). Фокландска (Малвинска за Аргентинце) острва су била мало значајан остатак британске империје, на 500 километара од Аргентине. Британци су преузели од Аргентине ову територију 1833. са свега 1 800 становника и 600 000 оваца. Рат је почео јер је војна хунта, кoја је преузела власт у Аргентини, хтела да скрене пажњу јавности са тешке економске ситуације преузимањем ових острва, али се то неуспешно окончало. У Аргентини је 1989. године дошло до прве мирне смене власти у последњих 70 година.
Бурну историју Америке у XX веку забележио је и сукоб запамћен као Фудбалски рат.
„Он је почео четири дана након утакмице за светски куп одигране између Хондураса и Ел Салвадора, у јулу 1969. године. Сам рат није био нарочито значајан, али је довео до тешких последица. Салвадорске избеглице, којих је у Хондурасу било око 300.000, биле су највеће жртве тог сукоба, јер их је око 150.000 избачено из Хондураса и насилно враћено у Салвадор. Била је то освета за победу Салвадора у утакмици. Њихов долазак је изазвао дубоку кризу у одавно нестабилном Салвадору.“
Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, ваневропски свет у савременом добу, Београд 2015, 389.
У највећој латиноамеричкој земљи, Бразилу, у овом периоду је изграђен нови главни град, уместо до тада главног Рио де Женеира. Бразилија je изграђена 1960. године у слабо насељеном подручју, на месту више од хиљаду километара удаљеном од обале, али са идеалним климатским условима.
Док су у Африци и Азији колоније стицале независност, у Европи и Америци су успостављане економске интеграције. Тако је 1994. године потписан Северноамерички споразум о слободној трговини (NAFTA), који је повезао САД, Канаду и Мексико.
Историјска читанка 
[…] су доминирале САД. Једини изузетак била је Куба. Није претила интервенција СССР, али су биле јаке […]
[…] рата који се догодио у читавом 20. веку на латиноамеричком континенту. Био је то рат између Боливије и Парагваја, који је […]