Ангола – деколонизација и грађански рат

Како је Португалија изгубила царство?

Португалија је била последња европска империја која је пристала на независност својих колонија, јер је њоме деценијама после Другог светског рата владао најдуговечнији диктатор у Европи XX века, Антонио де Оливеира Салазар, који је на власт дошао још 1932. године (годину дана пре Хитлера). Он је поседовање колонија сматрао једним од темеља Португалије, иако никада није посетио ниједну од њих.

„После четрдесет две године, 1974, четири године након Салазарове смрти, пала је диктатура у Португалу [Револуција каранфила]. Нова, левичарска влада је одмах признала независност дотадашњих португалских колонија, Мозамбика и Анголе, које су од раније имале националне покрете. [Прве побуне десиле су 1961. године, када је Португалија изгубила Гоу од Индије, тек 14 година старе државе, након пола миленијума контроле над тим поседом]. Покрет у Мозамбику уживао је подршку Кине [у којој је Португалија задржала Макао до краја века], па се САД, ради очувања добрих односа с том великом силом, није мешао у те догађаје.

Мирно је прошла деколонизација и у најмањој колонији, која је добила име Гвинеја Бисао. Међутим, Ангола, богата изворима нафте, била је великим силама далеко занимљивија. Због тог енергента она је била увучена у Хладни рат са девастирајућим последицама и по себе и по Детант [период попуштања напетости у Хладном рату, током 60-их година].

Национални покрети у Анголи су настали већ почетком шездесетих и од 1961. покренули су устанке који су се проширили на разне крајеве земље до краја деценије. Покрет се од средине шездесетих поделио на три струје: марксистичку је предводио Агостино Нето, који је имао подршку СССР-а и Кастрове Кубе; друга струја имала је подршку Мобутовог Заира, као и САД-а; трећи покрет је имао подршку Кине, па је чак делегација отишла 1973. у посету Денг Сјаопингу, после чега их је та држава снабдевала оружјем и војно обучавала. Овај покрет је с временом добио и америчке симпатије и помоћ. Све стране силе су имале централе у престоници Луанди, с надом да ће баш њима блиска струја однети победу. У том Хладном рату у малом, СССР је имао посебан интерес да умањи утицај конкурентске Кине. По свему судећи Куба није деловала по жељама Москве, већ је водила своју посебну политику подршке и помоћи ослободилачким револуцијама у свету, посебно у Африци.

Ангола је била подељена: север је био под контролом прозападних снага, а југ под утицајем комуниста. Кад су трупе из Заира ушле да помогну прозападним снагама, придружила им се и Јужноафричка Република, чиме је локални анголски сукоб добио и регионални значај. Куба је пребацила бројну војску, од око 17.000 војника, а совјетски ваздушни мост је такође помогао да Агостино Нето одбрани престоницу и задржи је под својом, дакле комунистичком контролом. Из читавог сукоба Кина се постепено повлачила, посебно зато што би јој, макар и посредно, савезништво са Јужном Африком умањило углед пред афричким нацијама, где је имала важне интересе. На то су у америчку јавност процурели подаци о тајном ангажману те силе у анголском рату, па је бурна реакција довела до тога да је Сенат, још увек под утиском вијетнамског пораза, одбио да одобри додатна средства за даље америчке акције.

У таквим околностима је, октобра 1976, основана нова Народна Република Ангола, коју су признале Организација афричког јединства и Уједињене нације, што није значило и крај грађанског рата. Држава на челу са Агостином Нетом потписала је уговор о пријатељству на 20 година са СССР-ом. Био је то још један амерички пораз, па је и то утицало на кризу Детанта и кочило преговоре. Јасно је било да две силе своје интересе стављају изнад принципа сарадње. Први пут је тада Москва директно помогла пријатељску владу удаљену хиљадама километара. [Министар спољних послова САД-а] Кисинџер и [председник САД-а] Форд су се уплашили да ће то бити охрабрење за даље совјетске акције по свету. Африка је давала аргумент за такве зебње, јер је Москва на том континенту имала далеко бољу позицију, посебно у оним деловима који су били богати нафтом, минералима или су имали стратешки значај. Половином 70-их у Африци је била око 41.000 кубанских војника и стотине руских, распоређених у дванаест земаља.

Нову снагу је грађански рат у Анголи добио почетком 80-их, када је у Вашингтону дошао на власт оштро антикомунистички оријентисани Роналд Реган, који није желео да испусти тај „фронт“ и да Совјетима створи прилику за коначну победу у грађанском рату, који је и даље трајао. То је значило нову отворену америчку подршку прозападним круговима у Анголи, што је аутоматски довело до јачања кубанске помоћи супротној групи. Америчко мешање постало је још веће након 1985. када је укинута одредба Конгреса на основу које се САД, убрзо по почетку рата, повукао из Анголе. Америчко-анголски преговори су почели 1987, а од следеће године им се придружила и Куба. Рат се ипак настављао, а сукоби су повезани и са кризом у Намибији [некадашњој немачкој колонији, коју је још током Првог светског рата заузела Јужноафричка република], у којој је крајем 70-их избио рат између суседне Јужноафричке Републике и левичарских герилаца, које су подржавали Кубанци и лево оријентисане групе из Анголе. Од тог времена та два рата су била повезана и на фронтовима и у преговорима. Тако је САД крајем 80-их понудио Кубанцима да за напуштање Анголе буду награђени признавањем независности Намибије. Уз помоћ новог совјетског вође Михаила Горбачова, у Лондону је постигнут споразум да се кубанске снаге повуку из Анголе, а јужноафричке из Намибије. Коначни споразум потписан је 1988, у присуству америчког и совјетског министра спољних послова, Шулца и Шевернадзеа.

Примена тог споразума у Анголи није ишла лако. Напротив, крајем 1989. године грађански рат се опет разбуктао, што се додатно погоршало после избора који су одржани 1992, а на којима је победу однео леви покрет. Ипак, ситуација у свету је сада била битно измењена. Совјетски Савез је имао своје проблеме, Јужна Африка је демонтирала режим апартхејда, а САД је мир у Анголи преузео као своју одговорност. Упркос томе што су се интереси великих сила променили, постизање коначног мира је ишло споро. Влада националног јединства је, уз подршку Вашингтона направљена 1996, али су се сукоби ипак наставили све до 2002, када су завршени после 28 година рата.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015 – ваневропски свет у савременом добу, Београд 2015, 368-370.

„Португалци, запамтите… овде је Португалија!“ – португалска илустрација (око 1930. године)

„Сунце слободе над Анголом“ – пропагандни плакат из СССР, 1976. године

View this post on Instagram

A post shared by Propagandopolis (@propagandopolis)