Идеолошка основа глобалног Хладног рата

Израз „хладни рат“, за незванично ратно стање између САД и СССР први је употребио Џорџ Орвел 1945. године.

„У немогућности да освоје превласт једне над другим, делиће власт над светом између себе.“

George Orwell, ,,You and the Atomic Bomb“, Tribune, 19. октобар 1945.

За разлику од империјализма на прелазу последњих векова другог миленијума, циљеви јединих сила друге половине XX века нису били потчињавање и искоришћавање, него контрола и модернизација по сопственом идеолошком обрасцу.

САД, које у настале борбом за независност колонија од империје, представљале су узор таквим борбама, да би крајем XIX века и саме кренуле у колонијална заузимања света. Републиканска преокупација слободом уступила је место преокупацијом интересом, превасходно новчаним.

„На прелазу два века, потом двадесетих, поново и шездесетих го дина прошлог века, амерички интервенционизам трпео је сталне критике на домаћем тлу: предмет већине критика било је подривање америчких иде ала кроз утицај тржишта. Уместо да улогу тржишта у америчкој спољној по литици сагледају као део обухватне идеологије, многи противници окупације Филипина, Вилсонових интервенција и рата у Вијетнаму сматрали су да страну политику усмеравају штетни интереси бизнисмена. Брајан [Вилијам Џенингс Брајан, демократски кандидат за трећег председника САД] је 1900. године осуђивао ,,комерцијални аргумент. Заснива се на теорији да се рат може оправдати новчаним добицима и да је исплативо наметати трговину насилним средствима… Империјализам би био исплатив за војне снабдеваче; био би исплатив бродовласницима који би превозили живе војнике до Филипина и мртве их враћали назад; исплатив би био онима који би се дочепали франшиза.“

Од Арне Вестад, Глобални Хладни рат, Београд 2008, 44-45.

„Вудро Вилсон [председник САД, 1913-1921. године] је рекао, у време када је политика за њега још била само научна теорија, не и пракса: ,,Пошто… произвођач инсистира на томе да му читав свет буде тржиште, за става његове нације га мора пратити, а врата нација која су затворена морају се развалити; државни министри морају штитити концесије финансијера чак и ако се због тога мора нарушити суверенитет држава неспремних за сарадњу.“

О. А. Вестад, 50-51.

Међутим, од самог настанка САД слобода је била привилегија одабраних, изузимала је староседеоце и Африканце које су Европљани довели у Америку. Привилегију унутрашње слободе Американци су чували плашећи се сиромашних и необразованих усељеника и ширења утицаја глобалне силе другачијег идеолошког погледа – СССР-а. Та држава је представљала велики изазов доминацији САД пружајући другачији узор превазилажења сиромаштва и необразованости од прилагођавања моделу САД-а. Страх од ширења комунизма постао је правдање свих интервенција САД у другим земљама.

„И совјетска држава је, попут Сједињених Држава, заснована на идејама и плановима уместо на концептима идентитета и нације. Обе државе су њихови оснивачи осмислили као велике експерименте од којих ће зависити будућност човечанства. И једна и друга су имале универзалистичке при ступе свету и већина њихових вођа веровали су да пријатељство или непријатељство других држава зависи од блискости или удаљености од одређених идеолошких премиса на којима је свака од те две велике силе била изграде на. Током Хладног рата и совјетске и америчке воде су потенцијал такве идеолошке блискости одређене земље одмеравале на основу удаљености њене спољне политике и унутрашњег политичког програма од противничке суперсиле.

Историјски посматрано, већи део двадесетог века могао би се тумачити као непрекидни покушај осталих држава да приволе Русију и Америку на поједине облике међународних односа заснованих на принципи ма суверености. Неке су у томе успевале, али многе су биле неуспешне.

(…)

морамо поменути да су комунисти на власт дошли као наследници старог експанзионистичког царства, као што су амерички револуционари потекли од Британског царства. У оба случаја, идеологије које су оправдавале интервенционизам потекле су из стрепњи што су се развијале још у претходним вековима, под другачијим режимима. За руске комунисте то је значило да нису наследили само мултикултурни простор у коме је руски говорило мање од половине становништва, већ и државу у којој су цареви током бар две генерације покушавали да наметну политику русификације и модернизације поданика који нису били Руси. Многи Руси, укључујући неке који су постали комунисти, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века су веровали да је њихова земља предодређена да раскрчи азијску дивљину и да цивилизује источна племена.

(…)

Постојала су два облика модерности – капиталистички и комунистички – који су одражавали две револуције: једну капитала и продуктивности, и другу демократизације и друштвеног напретка потлачених.“

О. А. Ветад, 59-61.

Оставите коментар

Објављено под Америка, Русија, XX век

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s