Уставобранитељи и кнез Александар Карађорђевић (1842-1858)

Уставобранитељи су политичка групација настала тридесетих година XIX века као опозиција апсолутизму кнеза Милоша. Углавнoм су им припадали државни чиновници из Милошевог окружења. Постепено су ширили свој утицај на ниже чиновништво, а покрет су омасовили заступајући захтеве сељака. Уставобранитељи су се изборили за доношење устава из 1838. године, оборили са власти кнеза Милоша 1839. и кнеза Михаила 1842. године, довели на престо кнеза Александра Карађорђевића (млађег сина вожда Карађорђа) и кроз Државни савет делили власт са њиме, док га нису збацили 1858. године, што је означило и крај њиховог великог утицаја. Уставобранитељима су се називали јер су истицали да они бране устав од самовоље кнеза, јер је по уставу било предвиђено да кнез дели власт са Саветом.

Главни представници уставобранитеља су били: Тома Вучић Перишић, Димитрије Давидовић (ова двојица после 1835), Аврам Петронијевић, браћа Милутин и Илија Гарашанин и браћа Стојан и Алекса Симић.

„Тома Вучић Перишић (1788-1859) служио је у српској влади као човек за прљаве послове и војни заповедник који је сваки устанак против власти безобзирно гушио. Овај харизматични моћник имао је велики утицај на превирања од 1838. до 1842, када је у споразуму са Османлијама обезбедио пренос власти на Александра Карађорђевића. […]

Аврам Петронијевић (1791-1852) потиче из мале вароши у источној Србији и похађао је школу у румунском граду Оршави. Ступио је 1818. као секретар у Милошеву канцеларију, и убрзо постао њен први дипломата, а касније министар спољних послова. На његову политичку памет и таленат за језике и дипломатију ослањали су се и кнез Милош и кнез Александар. Тадашњи француски конзул је сматрао: „Вучић је снага, а Петронијевић мозак уставобранитељског режима“.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 245.

За време владавине кнеза Милоша Обреновића није било писаних закона, а може се рећи ни правог суда, јер је и поред постојања судова кнез сматрао да је одлука на њему. Историјски значај уставобранитељског режима је у томе што са њим почиње стварање институција у Србији и отпочиње формирање државне организације. 

„Историјски значај уставобранитељског режима састоји се у томе, настаје код нас стварање установа, настају први почеци детаљне државне организације. Под Милошем, никаква се установа није могла развити. Милош је држао све код себе, није дао ниједној власти, ниједном послу да се одвоји од њега, као засебна, самостална установа. Уставобранитељско време, напротив, ничим се тако не карактерише као установама које су тада постале. Оно се не одликује великим људима на пољу спољашње и унутрашње политике, али оно је дало наш први судски и административни механизам, и ударило основу нашим просветним установама.“

 Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858). Београд 1933, 9.

Законска основа као приоритет

Основна идеја уставобранитељског режима била је обезбедити свачију приватну имовину. Како је ко стигао захватао је незаузету и неискрчену земљу (шуме), као и ону коју Турци нису стигли да продају одлазећи из Србије 1830. Највише захватају они без скрупула. Тако је сопственост почивала на скорашњем заузећу. После те прве фазе заузећа долази друга у којој се обезбеђује заузето. Шта вреди човеку што је доста заузео, када има јачег од њега, у којeга је власт, који му може то одузети за себе. Траже се закони који ће сопственост учинити неповредивом и од власти, и основати судове на којима ће се она бранити ако је нападнута. Још је кнез Милош одредио да је земља онога ко је поседује (онолико колико може да обради), а уставобранитељи су то поставили на законску основу. Грађански законик из 1844. био је највеће дело уставобранитеља. Саставио га је Јован Хаџић, Србин из Аустроугарске. Израђен је прерадом аустријског грађанског законика из 1811. године, који је био заснован на Наполеоновом кодексу и римском праву. Низом одредби проглашена је неповредивост приватне својине и личних права,  једнакост пред законом, забрана противправног лишавања слободе и друго. Утицај домаћег обичајног права видљив је у делу који уређује породичне и наследно-правне односе, којим се, између осталог, жена ставља у подређен положај у погледу наслеђивања и располагања имовином. Значај овог правног зборника је и у томе што је донет као један од првих те врсте у Европи и остао је најдуговечнији у историји Србије, пошто је уз измене опстао до 1946. године. 

Грађански законик није сам по себи био довољан, већ су били потребни судови, пред којима ће се бранити права стечена на основу грађанског закона, независно од утицаја извршне власти. Оснивањем Врховног суда (1846) као највише судске инстанце одузето је неуставно право кнеза да поништи и врати на поновно пресуђивање сваку судску пресуду.  Пошто су били организовани судови и издани писани закони, требало је пронаћи школоване судије. Школовани људи били су уопште реткост у Србији, јер јавна настава није скроз уређена. Школовани правници су се могли наћи само међу аустријским Србима. Кaда је издан грађански законик 1844. године ситуација са председницима судова била је таква да су 3 била неписмена, 10 писмених само толико да се могу потписати, 3 учили још нешто осим основне школе, а само 1 је био правник. Тако је у то време у свим судовима укупно било само 4 човека који су тај законик могли читати и разумети. Ствари су се временом поправљале, али споро. Средином века само петина судија је имала правничко образовање, па су апелациони судови често поништавали пресуде нижих органа. Последњи неписмени судија је  пензионисан 1862. године. 

Државна служба

За време Милошеве  владе чиновници нису били државни орган него Милошеве слуге. Устав из 1838. поправља положај чиновника и од обесправљених кнежевих слуга под кнезом Милошем, чиновници су постали државни службеници са широким правима, али без довољно одговорности. Уз редовна примања плаћали су умањени порез, а положај им је био сталан и доживотан, што значи да су могли бити смењени само судском одлуком, и то због тешких прекршаја. Без утврђеног система контроле рада и казни за недисциплину створен је повлашћен бирократски слој склон злоупотребама свог привилегованог положаја.

Током уставобранитељског режима уређује се да на положај чиновника могу доћи само они са одговарајућим квалификацијама, мада се то не поштује у потпуности. Тиме већ што његова служба постаје квалификована чиновник се одваја од народа. Чиновничко занимање се одваја од других тиме што се њима онемогућује да се баве трговином, адвокатуром и другим пословима. Чиновничко занимање постаје господско. Добијају униформе, чиме се додатно издвајају из народа. Незадовољство становништва државним апаратом појачао је Закон о полицији (1850), којим су установљена прекомерна ограничења у овој грани власти.

Уследила је навала народа на државну службу, одједном је постало популарно бити чиновник. Тај свет је навалио ради материјалне користи. У једној примитивној земљи где је новац био редак, и где се до њега са муком долазило, државна служба је са својим платама изгледала као један богат рудник, који даје хлеба без мотике. Како се трчало у државну службу због плата, тако се тамо после само мислило на напредовање, како би стекли веће плате. 

Чиновници нису били без мана, па су стизале притужбе на њихов рад и од народа и од владе. Али влада не може да их отпусти, пошто је уредила да се то може извршити само судском пресудом. Стога влада прибегава мери премештања чиновника. У тадашње време неразвијеног саобраћаја премештај је много теже падао него данас, за човека са породицом то је била права казна. 

Народ није био задовољан чиновницима који нису из њиховог краја. Можда и зато што је то смањивало могућност утицаја на њих на основу локалних веза. Још већи проблем је био тај, што је мерило да је школованост важнија од угледа у народу довела до тога да су аустријски Срби били у предности у односу на рођене Шумадинце. Српски народ који се није могао помирити ни са тим да му управљају људи из друге општине није се могао помирити са тим да му управљају људи који су дошли чак из друге царевине да заузму главна места у државној управи (неки од њих били су и министри). 

Школе

После судова институција на коју су уставобранитељи обраћали највећу пажњу је школа. Неписмени Милош, поред списатеља који су га салетали молећи новчану помоћ, није се много одушевљавао за школе. За време Милошеве владавине основане су прве гимназије, 1835. године у Крагујевцу, а 1838. у Београду.

Школе нису биле популарне. Због малих плата, учитељи су били само они који нису могли да нађу ништа боље. И заинтересованост ђака је била слаба. Родитељи у селима су нерадо слали децу у школе. Школска обавеза је домаћинима падала тешко попут неког пореза, с обзиром да су давањем деце у школу умањивали радну снагу у домаћинству. Проблем је представљала и удаљеност школа. Влада је број ђака хтела повећати казнама, али Савет је био за едукативне мере, кроз обавештавање о значају школе. Обавезно основно образовање се није могло увести док се не отворе школе у свим општинама. Број основних школа повећао се средином педесетих за око 4 пута у односу на 1839. годину. У њима се школовало око 10 000 ђака, што је у односу на приближно милион становника и даље био мали број. Око две трећине општина још није добило школу.

Један од најзаслужнијих за спровођење школске реформе био је министар просвете и књижевник Јован Стерија Поповић. На његову иницијативу основано је Друштво српске словесности (1842. године, још за време владавине Михаила), претеча Српске академије науке и уметности. Задатак друштва је био развој науке и неговање српског народног језика. Народни музеј у Београду основан је 1844. године. У овом периоду завршена је и Вукова реформа језика и правописа.

Године 1838. основан је Лицеј, који се по закону сматрао високом школом. Имао је филозофско и правно одељење. Правно је било стручна школа, а филозофско попут продужења гимназије. У то време је за правницима била највећа потреба, ради изграђивања државне администрације. Лицеј је реформисан 1853. године, кад је добио и техничко одељење. Годишње Лицеј је давао 10 свршених ученика. Мали број ученика на Лицеју се објашњавало тиме што за запослење у државној служби није било неопходно завршити више школе. Оскудица писмених чиновника је била толика да су се примали и они једва школовани са само пар завршених разреда. Млади су напуштали школе да би што пре дошли до запослења у државној служби. 

У то време на просвећивање маса није се мислило. Главни задатак школе био је да створи интелигенцију, превасходно бирократску. То је последица чињенице да је у државу интелигенција долазила са стране, јер домаће није било. Стога се у уставобранитељско време Лицеју и гимназијама посветила већа пажња него основним школама. Од стручних школа за време кнеза Милоша је настала Богословија (1836), а за време Александра Карађорђевића још три школе: Трговачка (1844), Војна (1850) и Пољопривредна (1853). 

Слање државних стипендиста на европске високошколске установе почело је 1839. године. Они су били кандидати за највише положаје у јaвној служби. Највише су школовани правници, војници и богослови. Од 1839. до 1855. године око 50 младића је било на школовању у иностранству, о свом или државном трошку. Са повећањем броја образованих у Србији почиње опадање утицаја аустријских Срба. Школовани питомци нису постајали само чиновници, већ су били носиоци европских идеја у српској средини. 

Насупрот уставобранитељском схватању да народ не треба да се бави политиком, већ да слуша власт и да је се плаши, образовани млади су били одушевљени за политичким слободама. Први знаци незадовољства против уставобранитељског режима јавили су се код школованих људи, ученика и професора. Уставобранитељи, који су се толико старали о просвети, дочекали су као први резултат тог старања да се јави либерална интелигенција непријатељски расположена против њихове владавине. „Дружина младежи српске“ коју су организовали Лицејци, била је забрањена због сувише отворених напада на Турску.

Економска политика

Економија и државне финансије налазиле су се у лошем стању током овог периода. Пољопривреда, као основна привредна делатност, била је заостала и споро се развијала на малим поседима обрађиваним примитивним алатом. Државни зајмови, замишљани као подстицај развоју села, завршавали су углавном у рукама богатих трговаца. Као последица укидања монополских ограничења, извозна трговина је доживела напредак. Раст администрације увећао је трошкове за чиновничке плате, а популистичка политика снижавања пореза умањила је прилив средстава у државну касу. Тако настали мањак у буџету влада је покушала да умањи увођењем посредних намета (судских и других такси).

Спољна политика

Срби су наставили да теже националном ослобођењу и уједињењу. Присутне су биле и идеје о уједињењу са другим јужнословенским народима. План је био да се прво, када дође повољан тренутак, ослободе преостали Срби који су још живели под турском влашћу. Најзначајнији је био национални програм Илије Гарашанина, познат под називом Начертаније. Настао је 1844. године, а јавности остао непознат деценијама.

Промену спољнополитичког положаја Србије донео је Кримски рат (1853-1856), у којем Србија није учествовала. Након пораза Русије покровитељство над балканским хришћанима у оквиру Османског царства је прешло на све европске силе тог доба, а поред Русије то су биле и Француска, Велика Британија, Аустрија, Пруска и Италија.

Смена Александра Карађорђевића и пад  уставобранитеља

Против кнеза Александра најпре је устао Тома Вучић Перишић на Петровској скупштини 1848. године.

Саветници су затим кнеза покушали да смене Тенкином завером.

Кнез Александар Карађорђевић рад Уроша Кнежевића 1852. (Народни музеј, Београд) фото: Михаило Грбић

Кнез је коначно смењен на заседању Народне скупштине одржаном на празник Светог Андрије Првозваног (Светоандрејска скупштина 1858). Са падом кнеза Александра Карађорђевића престаје и уставобранитељски режим. Револуција 1858, коју су уставобранитељи спремали, испала је против њих колико и против кнеза Александра, јер је довела на престо Обреновићеве, који нису опростили уставобранитељима ни 1839. ни 1842. годину. На власти је под новом династијом из те групације опстао само Илија Гарашанин. 

Заједничка владавина Савета и кнеза Александра Карађорђевића дошла је као реакција на апсолутизам Милоша Обреновића. Међутим, испоставило се да то не може опстати. Указала се нова потреба за јаком, неподељеном власти, па је за кнеза поново изабран Милош Обреновић.