Поређење шпанског и португалског приступа поморским експедицијама

Велика географска открића омогућили су технички проналасци, као што су прецизније карте, уређаји за оријентацију (астролаб, компас, дурбин) и нови типови бродова, који су омогућили да пловидбе буду брже и сигурније.

Највеће грешке на географским картама у прошлости

Географска открића су била инспирисана описом путовања Венецијанца Марка Пола, који је у XIII веку преко Турске, Персије и Монголије стигао до Кине.

Путовања Марка Пола

Вести о новим открићима брже су се шириле појавом штампе, средином XV века, када је Немац Јохан Гутенберг одштампао прву Библију у Мајнцу 1455. године. Око 1500. године већ је у више од 150 градова Европе постојало више од хиљаду штампарија. Књиге су постале много јефтиније него док су настајале ручно преписивањем.

Поморски пут до Индије први је открио Португалац Васко да Гама, 1498. године.

Брзе чињенице о португалском морепловцу по имену Васко да Гама

Други Португалац, Педро Кабрал је 1500. године открио Бразил, који је био једина португалска колонија у претежно шпанској Јужној Америци.

Подела интересних сфера одређена је уз посредовање папе уговором у Тордесиљасу 1494. године. Тако су Шпанци и Португалци „поделили свет“ уз благослов поглавара католичке цркве. Шпанцима је припала западна, а Португалцима источна половина света (иако је на Пиринејском полуострву Шпанија била источно, а Португалија западно). Друге португалске колоније биле су источније од Бразила, на обалама Африке и Азије, без дубљег продирања у унутрашњост, јер им је главна сврха била трговина.

У том тренутку Португалци су добијали више богатства њиховом трговином у западној Африци, па су били задовољни уговором из Тордесиљаса, иако су њиме добили много мању површину новооткривеног континента. Шпанци су ризиковали таквом поделом, не знајући шта могу наћи у Америци.

Споразум из Тордесиљаса

У Тихи океан (Пацифик), први је упловио Васко Њуњез де Балбоа, прешавши Панамску превлаку 1513. године. Свет је најпре опловила експедиција Фернанда Магелана, Португалца у служби Шпаније, који је страдао у сукобу са домородачким становништвом на Филипинима 1521. године, али је малобројни преживели део посаде успео да се врати у Шпанију са пута (1519-1522) којим су доказали да је Земља округла.

Како је Магелан опловио свет

„Ниједна риба не сме да плива без краљеве дозволе“

„Краљ Џејмс I од Арагоније заузео је Балеаре (1229-1235) и хвалисао се тиме као „најбољом ствари која је урађена у последњих стотину година“. Португалци су, с друге стране, заузели Сеуту 1415. године, Казабланку 1463. године и 1471. године.

Рат има начина да легитимизује свој циљ и велича освајања. Тако је било и са овим новим крсташима: песници су им певали оде, а њихово насилништво преточено у витешки код и држање. Поморски приходи били су посебно величани и хваљени: „Више је било части„, рекао је Џејмс I [од Арагона], у освајању једног краљевства „услед мора, где је Богу било мило да га постави“ него три на копну. До краја века његов летописац је истицао да ниједна риба не сме да плива без краљеве дозволе.

Борба захтева новац. Ова „племенита“ освајања добијала су форму својеврсних пословних похода. Неки барон – „аристократски хулиган“, како је рекао један историчар – предводио би освајачки поход опремљен благословом и, понекад, новцем краља. Често с бродовима, у друштву разноразних трговаца, журио би да опљачка све што може. Приграбио би све што би могао да понесе са собом, одвајајући део плена за своје људе, плаћенике и владара.

Мете нису биле случајне. Ти разбојници прво би се окомили на најближа, најдоступнија места. Економским речником, оно што је тражило мала улагања. Уз то, били су то домови неверника, па су пљачке добијале димензије светих похода.“
Дејвид Лендис, Богатство и сиромаштво нација, Београд 2004, 85.

Шпански освајачи као безобзирни авантуристи

„Историја шпанских освајања је, делом, прича о лоше испланираним пловидбама и бесмисленим путовањима у легенде и заборав. Али и о срећним случајностима, какви су били Мексико и Перу. Једно откриће, или само гласина, могли су да подстакну и оправдају десетине експедиција. Империје су биле мешавине моћи похлепе и мисија зачињених лаковерношћу, бесом и лудилом.“
Дејвид Лендис, Богатство и сиромаштво нација, Београд 2004, 91.

„С једне стране, авантуре које је обећавао Нови свет привлачиле су најсмелије, најгладније, најподмуклије припаднике шпанског друштва, од којих су многи мало ценили свој живот, а још мање животе других. Осим тога, историјска искуства, дуготрајне борбе са разним непријатељима, спољашњим (reconquista) и унутрашњим (прогони верских неистомишљеника), научили су Шпанце предности оружја над компромисима и отуђила од њих уљудност и хуманост. Томе би Цветан Тодоров [у одличном есеју Морепловци и староседеоци] додао фактор удаљености: Шпанци су били далеко од куће и испробавали своје моћи на странцима, на полуљудима који су за то били ван икаквих правила и обзира, чак и оних које су показивали према непријатељу. Под таквим околностима све је дозвољено. Зато су се надметали у осмишљавању и извршавању недела, што је прерасло у колективно безумље.“
Дејвид Лендис, Богатство и сиромаштво нација, Београд 2004, 95.

Португалско знање наспрам шпанске среће

„Португалци су следили добру стратегију: ослањали су се на знање, не на срећу. У нове походе кретали су провереним путевима, али сваки пут би отишли мало даље, записивали своје координате, изменили мапу и остављали неки знак за собом. Неке препреке биле су више психолошке: Рт Божадор (у преводу, Надувени рт), или Рт буре, касније преименован у Рт добре наде (симболизам имена је био битан). Страх се постепено повлачио пред разумом и знањем. Одлука Португалаца да путују на запад, скоро до обала Јужне Америке, пре него на исток, била је најсмелија до тада и откривала је огромно поверење које су имали у свој способности сналажења на океану. (У поређењу са њима, Колумбова пловидба била је лагана шетња.) […]

Колумбово откриће новог света пренеразило је Португалце. Као Спутњик Американце. Имали су прилику да га први запосле, и нису је искористили. Деценије болних, скупих експедиција и обилажења Африке, а Шпанци из прве нађоше нови свет (или можда Азију). Има ли правде на овом свету? Није било времена за губљење: јула 1497. године мала флота од четири брода под командом Васка де Гаме кренула је из Лисабона да заврши оно што је започео Бартоломео Дијаз: да оплови Африку и нађе Индију. Путовање је било дуго 27.000 миља и трајало је две године, а само њих педесет четворица из посаде која је бројала сто седамдесет вратили су се живи.

Овај скуп покушај вероватно се није комерцијално исплатио. На де Гамино изненађење, у Индији је срео муслиманске трговце који нису желели да послују с хришћанским неверницима. Осим тога, стаклене перлице, ђинђуве и памучне мајице с којима је хтео да тргује, можда су биле привлачне карипским домороцима, али у Индији су биле безвредне, јер тамо су умели да направе разлику између јефтине дрангулије и драгоцености, и производили су много финије тканине од европских. Тако се де Гама вратио скоро празних шака. Оно мало што је донео био је ратни плен: у својој жудњи и очају, напао је и заробио мали муслимански брод с товаром зачина. То није био добар корак – Португалци су сада морали да се у Индијском океану ослањају пре свега на своју силу, не на трговачку моћ.

Много важније биле су две врсте информација које је донео Гама. Прво, Европљани су били јачи од староседелаца – имали су боље бродове и топове. Друго, иако није могао да тргује, зачини су свуда имали цену која је обећавала огромну зараду. За три дуката у Калкути се могло купити сто мера бибера. Након проласка кроз шест посредника и плаћања значајних такси и мита низу краљевима, шеицима и званичницима, у Венецији се иста количина продавала за 80 дуката. Зар то није вредело трошкова путовања и живота морнара?

Била је то португалска освета. Краљ Мануел је у писму својим краљевским партнерима, Фердинанду и Изабели („Најузвишенијем и величанственом Принцу и Принцези, најмоћнијем Господару и Дами!“) описао ,,огромне градове, велике зграде и реке и бројно становништво“ – без голих урођеника – хвалећи се зачинима, драгуљима и ,,рудницима злата“. Ништа о скорбуту и смрти, о муслиманским трговцима и комерцијалном неуспеху. Било је то место за којим је Колумбо узалуд трагао. Хајде сад ликујте!

Почетком 1500. године, шест месеци након де Гаминог тријумфалног повратка, Португалци су послали другу флоту у Индијски океан – тринаест бродова са хиљаду и двеста људи, укључујући војнике – под водством Педра Алвареза Кабрала. Послали су га да заради новац, упутивши га да се клони невоље, али ако непријатељски брод покуша да им науди, нека га не пушта близу, већ нек га одбије и разнесе топовима.

Ништа не показује боље свест о надмоћи. Јер добро је познато да они који имају моћније оружје могу убијати друге са безбедне удаљености, док слабији морају да се приближе и уздају у своју храброст и личну снагу. Упутства дата Кабралу означавала су нову расподелу моћи у свету. Азијати, толико бројнији од Португалаца, такође богатији и цивилизованији у многим аспектима, нису били у стању да схвате ту сасвим једноставну нову истину: Европа је сада морнаричким топовима могла да се наметне где год је хтела.“
Дејвид Лендис, Богатство и сиромаштво нација, Београд 2004, 105-111.

Како су Шпанци и Португалци планирали да освоје свет

Различите амбиције Шпанаца и Португалаца

„Разлике у односу на Шпанију су очигледне. Шпанци нису усвојили овакав методични приступ до последње четвртине шеснаестог века. Или нису имали потребе за тим (није било конкуренције, а и њихова вештина навигације била је скромнија), или то није било у складу са њиховом традицијом и стилом пловидбе. Португалци су уносили координате на своје мапе, док су Шпанци забадали крстове у нови свет, покрштавали домороце, правили хришћанске храмове, судове и затворе. Шпанцима је циљ било благо, а Португалцима – профит од трговине. Две краљевине са различитим амбицијама.“
Дејвид Лендис, Богатство и сиромаштво нација, Београд 2004, 111.