Како је Београд коначно ослобођен од турских војника

„Србија се није ослободила Турака одједном као неке друге балканске државе [Грчка], него мало по мало.“
Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 344.

Борба за ослобођење Срба од Турака је отпочела устанком 1804. године, а окончана међународним признањем независности на Берлинском конгресу 1878. године. У међувремену значајно је било повлачење турских војника из Србије 1867. године. То није постигнуто ратом, него дипломатијом.

Симином улицом

Турцима је било јасно да се Србија стварањем народне војске спрема за рат. Стога су Турци предузели низ војних манифестација са циљем да застраше кнеза Михаила. Почели су са прикупљањем трупа дуж границе Србије. Затим су у Београду избили сукоби турских војника и српског варошког становништва и жандарма, након инцидента на Чукур-чесми око редоследа сипања воде, која је текла слабим млазом тог спарног поподнева 3/15. јуна 1862. године, када је рањен шеснаестогодишњи шегрт Сава Петковић, након чега су убијени и српски жандарми који су ухапсили тројицу турских војника, после чега су страдали и неки Турци. Прекосутра ујутру, током сахране страдалих српских жандарма, отпочело је бомбардовање вароши из тврђаве од стране Турака.

„Као они са Дорћола, тако је и цео остали свет из вароши безобзирце бежао, јер је свуда велики страх овладао. Већином бежали су како се ко затекао. Сви су бежали ван вароши у поље и у села.

Спровод мртваца беше дошао до куће Коларчеве на раскрсницу. Но кад припуцаше с града и бомбе око спровода падаше и прскаше, све се разбеже. Мртваце оставише насред пута, разбегоше се и свештеници и сродници и пратиоци, нико на месту код мртваца не остаде, јер војници и жандарми што беху при спроводу, добише заповест, те трчећи похиташе у варош и заузеше одређене заседе.

Кад је бомбардовање отпочето, одмах су и она четири Турчина кренула бежати из полиције, но њих жандарми потуку а Табак Ибрахимовићу и главу одсеку.“
Коста Христић, Записи старог Београђанина, Београд 1989, 231, цитирано према: Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 207.

Окупљена је српска народна војска у Београду.

„До подне је српска народна војска заузела сва важна места у околини Калемегдана узвратила ватру муслиманима. Они су се убрзо нашли у невољи, пошто су њихови топови пуцали изнад хришћанских положаја. Нису хтели да ризикују још један губитак. Хришћани су се бацили на прављење барикада, под вођством министра војске, Мондена, и чешког специјалисте за фортификацију, Фрање Заха. Они су се организовали за дуготрајну опсаду тврђаве. Није се смео дозволити повратак муслимана у стари град.

Вест о бомбардовању покренула је лавину провалника и пљачкаша ка Београду, што је створило велику главобољу српској влади. Она је гарантовала безбедност имовине муслиманима и није хтела да се покаже слабом. Одлучила је да прекорачи своје надлежности и овласти команданта војске да на месту стреља сваког ко буде ухваћен у пљачки или ко се оглуши о наређења војних власти.“
Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 208.

Изгледало је да је рат на помолу.

„Званична објава рата султану висила је у ваздуху. Владара је од тога одвратило само недовољно наоружање и спрема његове армије. Неколико дана по бомбардовању, послао је агента, Атанасија Николића, у Русију, да прокријумчари у Србију оружје које му је Цар гарантовао. У Кијеву је Николић добио од изасланика руског Министарства војске уместо 60.000 нових, само око 40.000 старих пушака, као и 3.000 сабљи из Кримског рата. Када је тајни транспорт оружја стигао у Београд у јануару 1863, непосредна ратна опасност је већ одавно прошла. […]

Искуства са народном војском била су исто тако поражавајућа. Дисциплина тих људи, скоро искључиво сељака, трајала је тачно колико и вишемесечна опсада београдске тврђаве. Јуриш на утврђење био је исувише рискантан, због лошег наоружања и спреме. Године 1862. дошло је до побуне. Народна војска је хтела да иде или у рат, или кући. Они нису дошли „да чувају Београђане и њихове жене“, и да их „од јутра до мрака муве пљују“. Поред тога, нису им одговарали официри српског порекла, са прека. Они су без оклевања препречили пут у касарну својим претпостављенима, и захтевали да лично говоре са кнезом. Побуњену народну војску умирило је тек обећање да ће бити пуштени за десет дана.“
Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 210.

Међутим, ратно стање је узнемирило европску дипломатију. Дипломатска конференција сазвана у лето 1862. године у Канлиџи у Цариграду спречила је сукоб. Турци су тражили распуштање српске народне војске, а Срби повлачење турских војних гарнизона из српских градова (утврђења). Велике силе су биле подељене: Француска и Русија на српској, а Енглеска и Аустрија на турској страни. Срби су тражили исељење турских војника и становника, прихваћено је само друго. Срби су тражили рушење градова (да би се тако решили гарнизона турских у њима), конференција прихватила рушење два у унутрашњости: Соко и Ужице, али не и 4 на Сави и Дунаву: Шабац, Београд, Смедерево, Кладово. Тако су порушени градови који за Османско царство нису били вредни, јер нису за царство били везани као ови на води.

Питање градова је изненада решено 1867, без употребе силе, искључиво дипломатским путем. Кључна је била промена односа снага великих сила. Аустрија, побеђена у рату од Пруске 1866. године, осећала се неспособна за акцију на Балкану у скоријој будућности, па је желела да умири Србију, како она не би решила источно питање без аустријског учешћа (рачунала на добијање делова Балкана када се буде распало Османско царство). Исте године избио је и устанак Грка на Криту против турске власти. У страху да побуна не захвати и остатак Балкана, султан је решио да попусти захтевима српског двора, што су му сугерисали и представници западних сила. Кнез Михаило је искористио прилику да затражи градове.

Турске окупационе снаге напуштају Београд

„Портиним Ферманом (10. април 1867), насловљеним на кнеза Михаила, управа над утврђењима Шапца, Београда, Смедерева и Кладова уступљена је кнезу и српској војсци, с тим да се на њиховим бедемима, поред српске, вије и турска застава. Једино ограничење односило се на то да преправке утврђења нису могле да се врше без дозволе Порте. Ферман је прочитан на Калемегдану 18. априла уз велику свечаност, а око 11 сати 6. маја 1867. године последњи турски војник је напустио Србију.“
Сузана Рајић, Данко Леовац, Историја српског народа у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 116.

Тако је кнез Михаило успешно окончао прву фазу припрема за рат, створивши народну војску и протеравши турску, која би онемогућила да се крене изван граница Србије у рат за ослобођење неослобођених крајева. Млађе генерације су тешко подносили да се турска застава вијори на београдској тврђави. Знатно прихватљивије је било старијим генерацијама којима је та ситуација била блажа од турског ропства којег су се још сећали.

„Кнежевина Србија је направила велики корак ка независности од Османског царства. Убрзо после овог тријумфа, Влада се разишла по питању кнежевог другог брака,“
Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 214.