На Париској мировној конференцији, завршеној почетком 1920. године, договорено је и оснивање међународне организације држава са задатком очувања мира и мирног решавања спорова. Звала се Лига/Друштво народа, а седиште јој је било у Женеви.
Лига народа је после мировне конференције контролисала територије бивших немачких колонија, а у име Лиге народа Велика Британија и Француска су контролисале бивше територије Османског царства. Неке удаљене или мале бивше немачке колоније контролисале су, у име Лиге народа, суседне велике државе. Од тих територија под контролом Лиге народа, независност је, пре краја Другог светског рата, добио само Ирак (1932).
Лига народа јесте успешно решила неке политичке територијалне спорове. Потврдила је аутономију Оландских острва у оквиру Финске, 1921. године. То су острва између Финске и Шведске, на којима углавном живе Швеђани, а у саставу су Финске (којој су и мало ближа), од почетка 19. века, од када је Русија освојила и Финску и Оландска острва. Имају свој парламент и владу, а шведски језик је једини званични. Острва су демилитаризована још од Кримског рата. Мирним путем је подељена Горња Шлезија између Немачке и Пољске 1922. године. Првобитно је, након изјашњавања становништа на референдуму 1921. године, припала Немачкој, али са мање од 60% гласова. Пољаци су се побунили, па су се на крају договорили са Немцима, чиме је сачуван мир. Немачка је добила већи, а Пољска богатији део Горње Шлезије. У новембру 1921. године Лига народа је одлучила да не буде значајнијих промена граница Албаније, у односу на првобитне из 1913. године, упркос идејама о њеној подели. Новонастала Литванија је успела да добије Клајпеду, али не и Виљнус, стару литванску престоницу и данас главни град Литваније, у којем су тада још већину становништва чинили Пољаци. Ратно стање између Литваније и Пољске је потрајало до 1927. године, а Литванија је дипломатске односе са Пољском успоставила тек 1938. године, чиме је коначно прихватила постојећу границу. Лига народа је посредовала мирном решењу територијалног спора Перуа и Колумбије у првој половини тридесетих година двадесетог века.
Лига народа није увек успевала да спречи ратне сукобе. Користила је економске санкције, а војне је избегавала. Није била спремна да се служи ратом против рата. Највећи неуспех Лиге народа, пре Другог светског рата, био је у спречавању Јапанско-кинеског рата. Лига народа је 1933. године изгласала повлачење Јапана из Манџурије у Кини, али се Јапан повукао само из Лиге народа. Није успела Лига да спречи ни најкрвавији сукоб на латиноамеричком континенту у двадесетом веку, Рат за Чако.
Да су само економске санкције недовољне показало се приликом инвазије фашистичке Италије на Етиопију. Чак ни такве санкције нису у потпуности спроведене, јер је интерес Велике Британије и Француске био да не изазивају савез фашистичке Италије са нацистичком Немачком. Италија је и после тога остала чланица организације, док је сама није напустила 1937. године, када су санкције већ биле укинуте. Лига није спречила ни Шпански грађански рат, па ни страну интервенцију у том најзначајнијем рату у Европи између два светска рата.
Поред Скупштине Лиге народа, где је свака држава чланица имала глас, постојао је и Савет, са мањим бројем чланица, од којих се већина мењала. Сталне чланице Савета биле су Француска, Велика Британија, Јапан, Италија, Кина и Немачка (након приступања 1926. године), чиме су најмоћније државе и формално имале већи утицај на доношење одлука у односу на остале. Лигу су напустили Јапан и Немачка 1933. године. СССР је ушао 1934, а избачен (због напада на Финску) 1939. године, као једина чланица која је претрпела такво понижење. САД нису биле чланица, иако је Лига основана на иницијативу америчког председника Вилсона. У међувремену је дошло до промене власти, и предлог о чланству није добио потребну двотрећинску већину у Сенату.
Лига народа је престала да постоји након Другог светског рата, 1946. године. Када је основана имала је 42 чланице, број се повећавао до 58, а на крају их је остало само 23.
Историјска читанка 