Народни фронт

У прелазном периоду завршних месеци Другог светског рата, Комунистичка партија Југославије (КПЈ) се руководила политиком Народног фронта (НФ), формулисаном у Москви још 1935. године, која је подразумевала сарадњу са свим демократским снагама против у Европи нарастајућег фашизма, која је примењена и у Шпанском грађанском рату. У југословенском случају требало је потврдити легитимитет (већинску подршку народа) у рату освојене власти начелно законском заменом институција Краљевине Југославије институцијама нове социјалистичке Југославије, коју су партизани почели стварати током рата. Југославија се током прелазног периода од суспензије до укидања монархије називала Демократска федеративна Југославија, званично од 10. августа 1945. године.

„Народни фронт – дуго Антифашистички фронт – по замисли вођства КПЈ [Комунистичке партије Југославије] представљао је широку политичку организацију која обједињава све оно што је означено као „напредно“, било појединачно или групно, подразумевајући и политичке странке. Ако су прихватале програм фронта као свој, странкама је било дозвољено да као политичке групације приступе НФ. Програм Народног фронта, чим је донет, означен је јединим исправним и напредним. Све оно што је имало друкчији програм, означавано је реакционарним и непријатељским. То се посебно односило на странке које су настојале да ван ове организације истакну свој програм и да створе страначке организације. Будући да Демократска странка Милана Грола није хтела да приступи НФ, преко механизама пропаганде била је непрестано нападана као реакционарна странка која жели повратак на старо. Истицано је да се њена залагања за демократију не могу остварити мимо Народног фронта, јер је, наводно, то „најдемократскија организација у којој постоје различита мишљења“. Да би поспешили расцеп у странци комунисти су у НФ увукли истомишљенике или тајне чланове КП из Демократске странке дајући овој групи широк публицитет и могућност да нападају Грола и „његову клику“ као реакционарну. Ову групу предводили су В. Зечевић, министар унутрашњих послова и М. Царевић. Овај пример показује да је КПЈ на питању уласка у Народни фронт направила снажну политичку диференцијацију у редовима предратних политичких странака, разбијајући их или политички умртвљујући.

Странке које су ушле у Народни фронт строго су контролисане тако да су убрзо изгубиле страначка обележја. Иако начелно дозвољено, опозиционо односно различито мишљење и деловање у НФ показало се трагичним у случају Драгољуба Јовановића и његове Народне сељачке странке. Од сарадника у Народном фронту и једног од његових секретара завршио је као политички противник и осуђеник.“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 97-99.

Политичке странке у Народном фронту

„На послератној политичкој позорници у Југославији се појавило 10 политичких странака, не рачунајући КПЈ, од чега на подручју Србије 9. Све те странке формално су обновиле делатност до јесени 1945, подносећи пријаву надлежним органима за одобрење рада. Једино КПЈ на овај начин није поднела захтев за обнову рада.

Добар део ових странака, које су пре рата биле маргиналног политичког значаја, сарађивао је са комунистима у Народном фронту, што их је водило обешчлањивању, тихој асимилацији и коначном нестанку са политичке сцене. Процес њиховог гашења углавном је окончан до сукоба Југославије са Информационим бироом (ИБ). Само је неколико странака, односно група у њима, задржало доследан опозициони став.“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 100-101.

Народни фронт је додатно био потребан како би комунисти придобили народ за диктатуру пролетеријата у земљи у којој радничка класа није била бројна. У оквиру Народног фронта деловале су Републиканска странка, Народна сељачка странка и Самостална демократска странка. Прва је била значајна због залагања за републику, друга због заступања најбројније друштвене групе сељака, а трећа због добре сарадње Срба и Хрвата, који су оптерећивали Југославију у претходном периоду.

Републиканској странци Јаше Продановића, због залагања за републику, комунисти су придавали нарочит значај (који није имала пре рата), користећи је као пример своје добре сарадње са другим странкама. Јаша Продановић је био лојалан сарадник комуниста, али је ипак критиковао стварање црногорске и македонске нације, сматрајући их Србима. Примедбе због антисрпске политике комуниста још више су изражавали чланови Републиканске странке који су се успротивили сарадњи са комунистима.

Народна сељачка странка настала је 1940. године одвајањем од Земљорадничке странке. Предводио ју је Драгољуб Јовановић, који је током рата брзо одустао од сарадње са партизанима, сматрајући да треба сачувати народ. После рата нова власт га је накратко ухапсила, а потом узела за сарадника. Он је као представник сељака хтео да сарађује са комунистима као представницима радника, али су му засметали њихови поступци према сељацима. Комунисти су га 1947. године ухапсили и осудили на 9 година затвора „због непријатељског рада, повезивања са западним обавештајним службама и сарадње са Влатком Мачеком“. У то време су комунисти хапсили вође сељачких странака и у Бугарској, Румунији, Пољској и другим земљама којима су после рата завладали.

Самостална демократска странка Саве Косановића, странка Срба у Хрватској после рата изгубила је значај. Остало је само вођство странке, коме су комунисти давали положаје, како би доприносили утиску да је Народни фронт коалиција више странака. Фракција Душана Бошковића била је против ове сарадње.

Преостале три странке које су након обнове рада приступиле Народном фронту, иако нису имале никакав значај, биле су Земљорадничка странка (подељена на више фракција), Социјалистичка странка Милорада Белића (пошто се оградила од рада дотадашњег председника Живка Топаловића, као сарадника Драже Михаиловића) и Социјалдемократска партија Недељка Дивца. Народни фронт је одбио да им се придруже само прваци Југословенске националне странке, коју су сматрали профашистичком.

„Успостављањем Народног фронта и доношењем програма, политички погледи и интереси владајуће странке су институционализовани и сви други погледи, интереси, идеје, ма како били нови и смислени, одбацивани су и гурани на споредан колосек или отворено осуђивани.“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 218.

Политичке странке изван Народног фронта

Изван Народног фронта остале су најзначајније странке Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – Демократска странка, Народна радикална странка и Хрватска сељачка странка.

„Сматране су непријатељима, реакционарима и контрареволуционарима те им је одузето свако право да говоре у име народа. У име народа могао је да говори само онај који је био у НФ.“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 218.

Председник Демократске странке, Милан Грол, ушао је у Привремену владу као први потпредседник. Десило се то по његовом повратку у Југославију, а на инсистирање Британаца (који су сматрали да само он може да се носи са комунистима), уз сагласност Руса (који су се првобитно томе противили, сматрајући да је човек Драже Михаиловића и да ће ометати рад владе) и пристанак Тита и представљало је уступак Србима у влади. Понуду да уђе у Народни фронт Грол је одбио. Са комунистима је Грол покушао да сарађује сматрајући да је то за добробит земље, у нади да ће учествовањем у власти поправити шта се може поправити. Комунисти нису имали поверење у Грола и нису дозволили обнову страначке организације Демократске странке са одборима и скуповима по Србији. Грол је често излагао неслагање у влади чији је био први потпредседник и у скупштини је са својим посланицима гласао против. Оставку у влади Грол је поднео 18. августа 1945. године, али је она остала без последица којима се надао. Демократска странка је наставила са опозиционим деловањем, посебно преко страначког листа Демократија, који је почетком новембра после 7. броја престао да излази због режиране одлуке графичких радника да га не штампају.

„Основни политички захтев ДС који се провлачи кроз програм и кроз написе у Демократији, а посебно у иступањима демократа у Привременој скупштини, била је слобода – социјална, национална, политичка, грађанска, морална и посебно лична, која је по њиховом схватању значила одсуство сваког застрашивања, принуде, арбитрарног хапшења и ухођења „да те више нико не тера на конференције и зборове и да ти не прети због недоласка“.“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 117.

Демократе су критиковале и стварање црногорске нације и Црне Горе као федералне јединице у оквиру Југославије без изјашњавања народа о томе.

„Према Демократији, Црногорци се у историји никада нису другачије осећали него као Срби. Навођено је да Црногорац за Србина из Србије никад неће рећи „Србин“ већ Србијанац, јер је „Србин“ шири национални појам за разлику од оног „Србијанац“, који је ужи, провинцијски и одговара појму Црногорац.“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 122.

Нису се демократе слагале ни са настанком Македоније као федералне јединице, сматрајући неприродним одвајање долине Вардара од долине Мораве. Нису видели одрживост Македоније, а јесу штету која се тиме прави Србији.

Комунисти су се плашили Грола као некога око кога би могли да се окупе сви који су били против Тита, поготово због његових контаката са представницима америчке и британске амбасаде.

„На том послу није имао посебног успеха, али је његова акција бар донекле покушавала да обузда револуционарну оштрину. Кад је са политичке сцене нестало Грола и Демократске странке, нестало је и темељне критике Титовог режима.“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 127.

Грол је умро 1952. године, до краја са ставом да је спреман на сарадњу ако би комунисти попустили и прихватили услове од којих није одустајао. Последње појединачно деловање чланова Демократске странке замрло је 1956. године.

Од Народне радикалне странке, коју је од смрти Николе Пашића предводио Аца Станојевић, остало је име странке, која је већ уочи рата била подељена на десетак фракција. Одбили су сарадњу са комуниста, али су у отпору новим властима углавном били пасивни, надајући се повратку краља, интервенцији Енглеске, Америке, па чак и СССР-а, као и већем успеху активности Милана Грола, са којим су одржавали везе, као и са другим предратним политичарима. Једини су се отворено залагали за монархију. У недостатку политичких слобода странка се распала.

„Комунисти су изазивали или подржавали расцепе у странкама потпомажући „своје кадрове“, односно људе одане њима. Тако су, с једне стране, страначке фракције слабиле странку и чиниле је безначајном у политичком животу. С друге стране, то је узимано као аргумент за оспоравање легитимности странкама ван НФ или онима које се нису слагале или залагале за његов програм, истицањем да постоје групе ових странака у НФ и да један њихов део остварује програм ове организације (М. Ђуровић из Радикалне странке, В. Зечевић и М. Царевић из Демократске странке).“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 220.

На више фракција после рата се распала и Хрватска сељачка странка (ХСС). Деловали су опозиционо, делећи летке, али нису упели озбиљније да се организују. Уздали су се у спољну помоћ Енглеске и САД-а, која је изостала.

„Са становишта програмских начела, добар део политичких захтева странке био је остварен у Титовој Југославији – Југославија је федерализована а Хрватска добила статус републике, мада не у границама за које су се залагали.“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 133.

У суштини све политички активне странке после Другог светског рата послужиле су само за привид демократије.

„Појава и краткотрајно политичко деловање странака у Србији и Хрватској после рата више је везано за спољнополитичке а мање за унутрашње разлоге. КПЈ је дозволила формалну обнову странака, боље рећи врхова странака али је онемогућавала страначко организовање по земљи, доказујући на тај начин тобожњу демократичност. Међутим, у њеној идеологији и стратегији није било места за друге странке или политичке погледе.“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 137.

Како су опозицију нападали комунисти сведоче речи Јосипа Броза Тита пољским новинарима октобра 1945. године, како их је пренео дневни лист Борба, орган Комунистичке партије Југославије:

„Опозиција представља све оно старо, оно што је некада било на власти. Опозицију сачињавају они који су, када су били на власти, угњетавали поједине народе Југославије, онемогућавали социјалну правду, тлачили радне масе. То су људи из опозиције. А ми смо у добром положају јер носимо прогрес. Народ је за тај прогрес, народ је за нову Југославију, онакву какву ми стварамо… А опозиција хоће оно старо, оно што је некад било у старој Југославији. У новој Југославији, међутим, има врло мало људи који хоће опет оно старо.

Ја ову нашу „опозицију“ не називам опозицијом. Опозиција у једној држави не слаже се с извјесним тактичким стварима, хоће нешто боље, она заузима опозициони став према режиму или према влади. Код нас опозиција није таква. Она није дала ниједну идеју која би била боља од онога што смо ми дали у програму Народног фронта. Она уопће и нема програма. То није опозиција. То је онај стари лагер непријатеља народа, који вуку точак хисторије натраг, а точак их окреће око себе разумије се, смрвиће их.“
Пољски новинари код Маршала Тита, Борба, 3. октобар 1945, 1.

Политичко једноумље је утеривано спровођењем страха и терора, за које је било задужено Одељење за заштиту народа (ОЗН-а). Политички саслушаване и премлаћиване није имао ко да штити, није смео, прогањао их је режим.

„Политичко јединство је остварено и терором, несигурношћу, угроженим имовинским и личним правима и свеопштим страхом који су победници сејали земљом. Многи су из страха излазили на биралишта и гласали. Јер, страх je осећао и онај који је гласао и онај који је апстинирао.“
Момчило Павловић, За Тита или за краља - Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, Београд 2019, 222.