Југославија постаје комунистичка држава

„Дојучерашњи маргинализовани појединци и групе нашли су се у позицији да управљају и одређују судбину дојучерашњим газдама или политичким противницима.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 403.

Радикалну промену друштвене структуре елите омогућиле су ванредне околности рата, а комунисти су се окористили њима јер није био мали број жељних крупних промена.

„Могло би се рећи да је комунистичка организација била засејана и исклијала управо у пукотинама друштва што га је 1945. насилно срушила: из немоћи државе да уведе дух закона у институције, омогући пуну демократизацију друштва, ублажи нагомилане економске проблеме, створи адекватну културно-просветну мрежу која би село извукла из немаштине, коначно, и да реши национално питање. Остаје отворено питање колико је све то и било могуће у кратком временском року, након 1918. и тешких последица Великог рата. Пошто су мере опоравка потрајале деценијама, нови нараштај, са новим назорима, веровањима и идеалима, почео је широм Европе, па и у Југославији, да излаз тражи кроз тоталитарне изазове, било слева или здесна. Тај притисак, који је дуго пулсирао и струјао читавим друштвом, није био много видљив пре 1941. године. Када је држава окупирана и разрушена, све недаће испливале су на површину, а комунисти су се показали као спремни да делују и на њеним рушевинама и кадри да све несрећнике (у којима су видели будуће пролетере) окупе и прихвате. А број потенцијално идентификованих са Павлом Корчагином на почетку устанка и револуције у Србији није био мали. Баш ту, на социјалном дну, регрутована је већина потоњих „народних хероја“, који су једино у радикалном раскиду са прошлошћу могли да виде и могућност за сопственим напредовањем.“

Немања Девић, за Партију и Тита – Партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 885.

Нова власт стварала је нову државу и ново друштво.

„Ослобођење Југославије маја 1945. означило је крај рата, али не и крај револуције. Борба на унутрашњем плану се настављала, а прелазак у мирнодопско стање омогућио је Комунистичкој партији да се окрене потпуном друштвеном преображају и стварању „новог“, „социјалистичког“ човека. На друштвену и политичку сцену ступила је ратна генерација опијена комунистичком идеологијом, генерација спремна да на пречац створи ново друштво и нови свет. Иако је модернизација била нужна и неизбежна, стварање социјалистичког друштва пратиле су бројне репресивне мере, јер се, по схватању високих партијских функционера, „ниједна револуција није изграђивала у рукавицама“. Бројне акције просвећивања и културно-хигијенског уздизања, убрзану индустријализацију, масовне миграције у градове, пратили су рапидно искорењивање и сатирање „старог“ друштва и „старог“ живота, национализација и експропријација, насилна колективизација и „мобилизација“ за рад у фабрикама, оптерећивање и онако сиромашног села, борба против „кулака“ и „класних непријатеља“, запостављање пољопривреде, прекомерно опорезивање и драматичaн пад животног стандарда.“

Ивана Добривојевић, Између идеoлогије и поп-културе – живот омладине у ФНРЈ 1945-1955, Историја XX века, 2010/1, 119.

Комунисти су дошли на власт победом у грађанском рату, доласком руске војске крајем Другог светског рата 1944. године.

„Улазећи у градове и села, опијена славом победе, али и осећањем мржње, беса и освете, нова партизанска власт уносила је истовремено и радост и жалост, страх и наду, несигурност и неизвесност.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља, Београд 2019, 17-18.

Од 12 хиљада чланова Комунистичке партије Југославије (КПЈ) на почетку, рат је преживело само 3 хиљаде, али је током народноослободилачке борбе примљено 140 хиљада нових.

„Ослобађањем већег дела земље Комунистичка партија Југославије је, осим учвршћивања власти на тим просторима, водила битку за међународно тј. савезничко признање. Иако су неприкосновено држали власт у земљи и владали без икаквог отпора (осим оружаних препада заосталих четничких и усташких група), са ослонцем на СССР са којим су у априлу 1945. склопили уговор о пријатељству, комунисте је пут за међународно признање новог режима водио преко споразума са легалном владом која се од почетка рата налазила у Лондону. Краљ Петар II Карађорђевић, без чврсте политике и јасног става, на притисак Британаца за председника своје владе и преговарача са вођством КПЈ изабрао је др Ивана Шубашића, предратног бана Бановине Хрватске, који је требало да заступа интересе избегличке владе, монархије и уопште Краљевине Југославије. Краљ се одрекао услуге српских политичара на притисак Енглеза који о њима нису имали високо мишљење. Тако се десило да о изузетно значајним питањима будућности земље одлучују Хрвати Тито и Шубашић.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 190.

На основу ранијих инструкција савезничких сила, Тито и Шубашић су на Вису и у Београду, јуна и новембра 1944. године (Титов штаб је био на Вису од 7. јуна до ослобођења Београда 20. октобра) постигли споразум о формирању заједничке привремене владе Демократске федеративне Југославије (нови назив државе), која је требало да влада до првих избора, који би одлучили о облику државног уређења. Комунисти договор нису доследно испоштовали. У новој влади, формираној тек 7. марта 1945. године, задржали су главне положаје за себе. Тито је био председник владе и министар одбране. Иван Шубашић је постао министар иностраних послова. Потпредседник владе је био Милан Грол, председник Демократске странке, који је већ 19. августа 1945. године поднео оставку.

„До првих подозрења према Комунистичкој партији дошло је, по Гролу, већ оног тренутка када су тековине НОБ-а [Народноослободилачке борбе] почеле да се приказују као заслуга само једне партије: „Где је и кад настала разлика између мене и мојих пријатеља од којих се надам да ће још неко остати са оне стране? Онда када су тековине схваћене не као тековине народне него као тековине једне групе“.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Књига прва: Ликвидација народних непријатеља 1944-1953, Београд 2015, 407.

Милана Грола је краљ Петар II хтеo да именује за једног од тројице намесника (уз једног Хрвата и Словенца), али је комунистима био неприхватљив, па се међу намесницима није нашао нико из Србије, него само Србин из Хрватске (Срђан Будисављевић, рођак касније Титове супруге Јованке Будисављевић), уз Хрвата и Словенца. Намесници, који је требало да штите интересе краља (иако није био малолетан), док се не реши питање државног уређења Југославије, нису имали стварни значај у наредном периоду, као ни влада, јер су одлуке доношене на органима Комунистичке партије, без знања јавности.

„Краљ Петар је своју владавину започео намесништвом, а намесништвом је и завршио. Прво намесништво водио је његов стриц, кнез Павле Карађорђевић који му је, упркос оптужбама да жели да краљу преотме престо, ипак чувао трон, док је друго намесништво које је сам именовао више служило Титу него краљу. У другом намесништву не само што није било личности наклоњене монархији, него није било ни Србина из Србије.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 412.

У, по инструкцији савезника формираној, привременој Народној скупштини опозиционо су иступали само представници Демократске странке.

„Основно обележје рада ПНС и њених одбора било је једногласно и безрезервно слагање са пројектима скупштинске већине или чланова из редова Народног фронта Југославије (НФЈ), односно неслагање и нетрпељивост према предлозима и иступањима члановима скупштинске мањине, посебно према представницима Демократске странке Милана Грола. Са говорнице Скупштине приликом разматрања готово сваког предлога држани су политички говори пуни емоција и глорификација тековина НОБ-а. Тек што су скинули оружје и одмах сели у посланичке клупе, многи посланици АВНОЈ-а односно ПНС нису имали нити могли имати дипломатско опхођење и парламентарну културу. На било какав приговор тзв. опозиције, чак и безначајан, они су одговарали оштро, нетрпељиво, претећим и дискредитирајућим тоном. Омаловажавали су и негирали чланове опозиције до крајњих граница, износећи чак и елементе из њиховог приватног живота. Тако је Грол за Ђиласа био земунски Шваба, а Шваба је Немац то јест непријатељ.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља, Београд 2019, 95.

Грол, чији је отац био потомак немачких досељеника у Бачку за време Марије Терезије, који је после женидбе Српкињом примио православље и погинуо као српски војник у српско-бугарском рату 1885. године, овако је то доживљавао:

„Људи заслепљени догмама и још више заслепљени влашћу, нешто треће изван комунизма и фашизма не признају, и неће, и не подносе у разговору ни у писаном слову.“

Милан Грол, Силом или разлогом, Демократија, 25. октобар 1945.

Народни фронт – затирање политичког плурализма у Југославији

Није прошло много времена до тренутка када су комунисти онемогућили рад других странака. Монархија је званично укинута 29. новембра 1945. године, мада је и пре тога била суспендована. Србија је постала република први пут у својој историји. За првог председника новопроглашене Федеративне народне републике Југославије (ФНРЈ) изабран је Јосип Броз, познатији као Тито (надимак који је почео да користи почетком Другог светског рата, иако се не зна одакле му). Краљу Петру II Карађорђевићу је забрањен повратак у Југославију.

„Усвајање декларације о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) 29. новембра 1945. као и доношење првог послератног Устава 31. јануара 1946. означило је и на формалан начин дефинитивну победу и почетак вишедеценијске владавине Комунистичке партије Југославије (КПЈ) на простору некадашње Краљевине Југославије. Сузбивши сваку опозицију и самостално отпочевши да управља законодавним и извршним органима, судством, војском и полицијом, Партија је убрзо постала кохезиони фактор нове државе којем нико није имао снаге, нити средстава да се супротстави. У таквим околностима, КПЈ је после освајања власти утврдила водећу позицију у држави са циљем изграђивања комунистичког друштва које би почивало на идејама К. Маркса, Ф. Енгелса, В. И. Лењина, те пракси по моделу Стаљиновог Совјетског Савеза. На удару новог режима у првом послератном периоду нашло се све што је имало везе са идеологијом и праксом „старе краљевске“ власти – монархистичко уређење замењено је републиканским, укинут је вишестраначки политички систем, ликвидиран готово сваки облик приватног власништва, ограничена слобода мишљења, изражавања и верског деловања, док су на руководећа места постављани у ратним приликама стасали кадрови, најчешће некомпетентни за обављање дужности на којима су се нашли, али слепо одани Партији.“

Момир Гаталовић, Између идеологије и стварности, Историја XX века, Београд 2009/I, 37-38.

Вођа Југословенске војске у отаџбини Дража Михаиловић је пружао отпор у Босни док није ухваћен 13. марта 1946. године. Судило му се заједно са члановима избегличке и Недићеве владе (њих 24, од којих је 11 осуђено на смрт). Неки, попут Слободана Јовановића (чији лик је данас на највреднијој српској новчаници), умрли су у емиграцији. Тамо је свој живот окончао и краљ Петар II, 1970. године. Дража Михаиловић је стрељан 17. јуна 1946. године. Не зна се где му је гроб.

„Као један од важних чинилаца приликом анализе узрока репресије у првим послератним годинама мора се узети искуство светског и грађанског рата до тада незабележеног у историји Србије. Трауматично искуство и страдање у рату подстакли су бес и освету после победе, често и над недужним грађанима који се нису прикључили НОП-у [Народнослободилачком покрету], или су се определили за ЈВО, супарнички антифашистички покрет, или су напросто остали пасивни у рату гледајући своја посла и чувајући главу на раменима.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића – ликвидација народних непријатеља 1944-1953, Београд 2015, 85.

Пораз немачких и италијанских окупатора оставио је последице и по њихове сународнике који су живели у Југославији.

„Иселила се готово читава немачка национална мањина. Договором југословенске и италијанске владе о могућности избора држављанства, већина италијанског становништва се преселила из Словеније и Хрватске. Преостала мањина успела је, за разлику од немачке, да опстане у Југославији и постане заштићена.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 274.

Немци су прошли горе од Италијана, јер је локално немачко становништво (најприсутније у Банату) активно сарађивало са окупаторима, али и Италијани су се исељавали.

„Југословенска власт наметнула је такозвану народну власт на окупираним (ослобођеним) територијама, по совјетском моделу, али не без насиља током првих недеља (када се догодила трагедија у фојбама), као и застрашивања италијанског становништва и свих оних који нису прихватали нови режим: ко је хтео да остане на територијама на које је Београд полагао право, морао је да прихвати југословенски социјализам. Они који на то нису пристајали морали су да се иселе. Тако је почела драма истарских, задарских, ријечких, јулијских Италијана који су великом већином напустили своју земљу. Егзодус је био комплексан, вишестран и дуготрајан – растегао се на девет година (1945-1954). Рачуна се да је око 250 хиљада Италијана (а према неким проценама, 300 до 350 хиљада) напустило источни Јадран. Остали су малобројни: око 1960. било их је четрдесетак хиљада.“

Еђидио Иветић, Граница на Медитерану – Источни Јадран између Италије и јужнословенског света од XVIII до XX века, Архипелаг, Београд, 2015, 51.

Антифашизам је послужио за окупљање бораца у рату током којег је започета револуција која је настављена и након његовог завршетка. Уследио је обрачун са класним непријатељем (богатима), под оптужбом за сарадњу са окупатором. Спровођено је кажњавање политичких противника, национализација имовине, аграрна реформа и колонизација. Уз нешто мало трговаца и занатлија, сељаци су били једини приватници. Богати сељаци („кулаци“) проглашени су за главног „класног непријатеља“ са којим се требало обрачунати.

„Победник није имао милости. Стварање новог света подразумевало је рушење старог. Све оно што је трајало пре револуције, морало је да нестане и то тако да буде заборављено као да никада није постојало. Много грађана је осумњичено и осуђено за сарадњу са окупатором. Још је више било оних који су изгубили грађанска права и веома мало оних који су сасвим мирно могли стати пред лице партизанске правде. Победник је признавао само ону стратегију која је подразумевала бескомпромисну оружану борбу против окупатора, без обзира на жртве и репресалије. Сва друга понашања одбачена су као издајничка. (…)

,,Народни судови“ највише су се бавили бившим четницима и присталицама генерала Михаиловића. Они су осуђивани и убијани јавно, а њихови лешеви остављани су поред путева и пруга да би их видело што више људи. Одмах по ослобођењу Београда убијани су људи који су само неколико дана раније изашли из логора јер су их ухапсили Немци.”

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 184.

Прво је одузимана имовина Немаца, а онда и политичких противника и богатих (класни непријатељи). Августа 1945. године донет је Закон о аграрној реформи и колонизацији, на основу којег је око 40% ораничног земљишта у Војводини прешло у власништво државе (трећина укупне површине Војводине). До 1948. године у Војводину је колонизовано око 225 хиљада људи из Босне и Херцеговине, Хрватске, јужне Србије, Црне Горе и Косова, претежно српске националности (72%) из борачких породица.

„Земља је одузимана велепоседницима и идеолошким противницима а дељена је сиромашним сељацима који су били учесници рата на партизанској страни.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 344.

„Аграрна реформа је имала позитивне политичко-социјалне резултате, али су њени економски ефекти били негативни. Разарањем крупног поседа, тржишно оријентисаног и способног за интензивну пољопривредну производњу, стварањем ситног поседа и колонизовањем у Војводину људи који нису били вични начину обраде земље на том подручју, изазван је нагли пад производње аграрних артикала. Због нарастајућих потреба партија је настојала да пад пољопривредне производње реши системом откупне политике.

Значајне последице аграрна реформа и колонизација имале су и на међунационалне односе. Беда, разрушена и попаљена села, пољопривредни инвентар и стока, страх и безнађе, довели су до масовног планског пресељења Срба из Босне и Херцеговине, Баније, Лике и Кордуна у Војводину, као награду за учешће у НОБ-у. На тај начин смањивао се проценат Срба у етничком саставу БиХ и Хрватске, али је српски елеменат појачаван у Војводини.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 237.

„Околности у Србији, након Другог светског рата, биле су нарочито заоштрене због великог броја жртава у унутрашњим политичким обрачунима, које су биле готово равне жртвама немачке агресије и окупације. Милитаризација је допринела одмаздама над политичким противницима, неистомишљеницима, класним непријатељима, Немцима и Мађарима, чије су матичне националне државе биле одговорне за ратну агресију и злочине, и чији су поједини припадници, или значајне друштвене групе, у томе саучествовале. Друштвене основе милитаризације, совјетизације и колективизације, биле су велике миграције, премештање сиромашног руралног становништва (пре свега у Београд и Војводину који су располагали значајнијим економским и интегративним потенцијалима), индустријализација која се није увек обазирала на расположиве ресурсе или њихово одсуство, нити на тржишне услове, стихијско масовно описмењавање и изградњу поданичке масовне културе, прожете култом личности и колективизмом који је отворено претио свакој девијацији од званичног курса државе и партије. Већ од 1944, до почетка педесетих, совјетизација је била брза и коренита. Социјална основица комунизма омогућила је дуго трајање милитаризма који се из шума преселио у градове и институције. Насилни масовни политички обрачуни окренули су се, привремено, од, 1948, и на припаднике цивилне и војно-полицијске номенклатуре.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 240.