Велика источна криза и Берлински конгрес

Источно питање је појам који се односи на питање опстанка Османског царства, када је у XIX веку било јасно да је та држава у великој кризи и да њен опстанак зависи од великих сила, а оне су коначно решење одлагале у страху од поремећаја равнотеже снага, јер ниједна сила није била сигурна да би најбоље прошла у подели територија након распада Османског царства.

„Кад су у пролеће 1821. године примљене прве вести о устанку Грка, реакције европских државника биле су без изузетка негативне, јер су били суочени с једном основном недоумицом. Били су свесни пропадања Османског царства, али нису могли да одговоре на питање шта треба да га замени. То је суштина онога што је касније названо „Источно питање“. Небројене књиге и чланци су написани о том питању у XIX веку, и понуђено је безброј планова за његово решење. Проблем је био у томе што су Турци владали тако пространим и стратешки важним царством да би европска равнотежа снага била поремећена ако би било која сила присвојила то царство. С друге стране, и подела тог царства између неколико сила водила би тако опасним компликацијама да је владала бојазан да би то скоро неизбежно изазвало општи европски рат.

Зар није постојало никакво решење које би могло помирити распад Турске са захтевима европске дипломатије? Данас се чини да је одговор очигледан: требало је ослободити подређене народе Царства и успоставити низ независних држава на рушевинама царског здања. Али то је гледање прошлости кроз наочаре садашњости, а оно је исто толико варљиво колико и уобичајено. Чињеница је да највећи број подређених народа у Царству није био национално свестан у мери која је била потребна за независно постојање. Осим тога, европски државници у то време нису били спремни да узму у обзир такво решење. Њима једноставно није падало на ум да би место европске Турске могле заузети слободне балканске државе. Истина, Срби су већ били извојевали фактичку независност, али су они били мало познати у Западној Европи. Становници дунавских кнежевина нису сматрани припадницима посебне нације. Чак су и Грци, потомци познатог и много слављеног народа из древних времена, били у великој мери заборављени.“
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 272.

Значајна фаза Источног питања била је Велика источна криза, која је почела у лето 1875. године устанком хришћана у Херцеговини, а завршена Берлинским конгресом лета 1878. године.

„Велика источна криза отпочела је у јулу 1875. устанком у Херцеговини, да би се наредних недеља, месеци и година проширила на Босну, Бугарску, две српске кнежевине (Србију и Црну Гору), остале Србе, Румуне, Грке, Албанце, Македонце. Ширином тих покрета отворено је свом жестином целокупно Источно питање, чиме је изазвано и пуно ангажовање свих његових спољних фактора – великих европских сила. […] Мали, слаби и недовољно развијени, они нису имали, не само снаге, него ни неопходног јединства за успешно извршавање тако тешког и замашног историјског подухвата какав је био избацивање Турске из Европе. Зато су они, покренути у борбу најпре тежином положаја у којем су се налазили, а делимично и прејаком вером у властите снаге, у току саме те борбе били приморани да се осврћу за страном помоћи, да је прижељкују и траже. То ће бити један од важних разлога што ће се у саму ослободилачку борбу балканских народа умешати и велике европске силе, узимајући постепено иницијативу у сопствене руке, да би на крају, мимо воље и учешћа оних који су читаво питање и покренули, издиктирале своја решења и одлуке.

Најзначајнији спољни актери у развоју прилика на Балкану у Источном питању у току кризних година, као и до тада, су Русија, Аустроугарска и Велика Британија. Иза акција и поступака првих двеју стајао је често и снажан утицај, у оно време још нове европске велесиле – Немачке. У другом плану, мада не без икакве улоге, била је Француска, а на споредном колосеку се налазила Италија.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 211.

Мостар у устанку у Херцеговини 1875. године

Политика европских сила према Балкану

Аустроугарска је била веома заинтересована за Балкан, чијим западним делом (Хрватска и Далмација) је већ владала.

„Први мотив био је вишедеценијски страх Хабзбуршке монархије од националних револуција на Балкану, њиховог преливања на аустроугарски простор, те од стварања велике јужнословенске државе, која би могла постати упориште руске доминације у решавању Источног питања.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 211.

Аустроугарска се јануара 1875. године одлучила за заузимање Босне и Херцеговине чим се стекне повољна прилика, уз сагласност Европе, ради „миротворне“ и „цивилизаторске“ акције.

Власт у Русији је проценила да су међународни услови и прилике у Русији за ремећење постојећег стања на Балкану на почетку Велике источне кризе крајње неповољни. Насупрот званичном ставу, у Русији је постојала и јака славенофилска струја, коју је заступао и престолонаследник, која је била за интервенцију на Балкану, истичући паролу о помоћи православној словенској браћи у Османском царству. Њеном расположењу неће одолети ни државни врх.

„Међутим, свестан њених финансијских и војних слабости и недостатака, тај врх ће, припремајући Русију за рат, морати да је обезбеди од непријатељских интервенција „савезнице“ Аустро-Угарске, пре свега, тешким уступцима и обавезама, како на властити, тако и још више, на рачун јужнословенских народа, за чије ослобођење је, наводно, и била спремна да ратује.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 212-213.

Највећа препрека ширењу Русије на Балкану била је Велика Британија. На измену њеног традиционалног става према Османском царству највише су утицале жртве које су Бугари поднели у пролеће 1876. године.

Априлски устанак у Бугарској (1876)

Улазак Срба у рат против Турака (1876)

Колебање око уласка Србије у рат 1876. године

Након неколико месеци колебања, Кнежевина Србија се одлучила да на устанак у Херцеговини (који се проширио и на Босну) реагује уласком у рат против Османског царства 1876. године.

Упркос очекивањима Србије, то није пропраћено општебалканским устанком против Турака. У рат је ушла и Црна Гора, али нису њихове бивше савезнице Румунија и Грчка, које се нису одазвале позиву Србије и нису испуниле своје раније савезничке обавезе, као што се ни Србија претходно није одазвала Грчкој, када је избио устанак на Криту, 1876. године, који је допринео ослобођењу Србије од турских војника. Изостали су и очекивани устанци у Бугарској и Старој Србији (Рашка, Косово и Метохија, Македонија).

Споразум Аустроугарске и Русије у Рајхштату

„Уочи Рајхштатског споразума било је све јаче панславистичко агитовање у Русији за пружање помоћи зараћеним Словенима. То агитовање је добило такве размере да су руски дипломати чак и против воље владе морали узети у разматрање могућност интервенције. У случају да до тога дође, сматрали су они, од битне важности био би претходни споразум с Аустријом. Иначе би претила опасност да се руској војсци нареди да напусти Балкан, као што се десило за време Кримског рата.“
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 386.

Разматрајући могуће исходе рата Србије и Црне Горе против Османског царства, највиши представници Аустроугарске и Русије су се у чешком месту Рајхштату, 8. јула 1876. године споразумели да се у рат не мешају без заједничког договора и да се у случају победе Османског царства две силе заузму да се Србији и Црној Гори сачува положај од пре рата. У случају победе Срба, ове две силе не би допустиле образовање велике српске државе, него само да Србија заузме „неке делове Старе Србије и Босне“, а Црна Гора источни део Херцеговине. Остале делове Босне и Херцеговине, који нису прецизно одређени, окупирала би Аустроугарска.

Договорили су се и да се, у случају распада Османског царства, Грчка уједини са сународницима са Крита, из Епира и Тесалије, а Бугарска, Румелија (Бугарска јужно од планине Балкан) и Албанија добију независност или аутономију. Планирали су да би Бесарабија била враћена Русији, која ју је припојила од Османског царства Букурешким миром 1812. године, а изгубила Париским миром 1856. године, након пораза у Кримском рату од европске коалиције, након чега је Бесарабија припала Молдавији, која се потом 1859. године ујединила са Влашком, чиме је настала Румунија, која је још била под врховном влашћу султана.

Ратовање Срба против Турака 1876.

Дакле, ослобођење и уједињење српског народа, због којег су Србија и Црна Гора ушле у рат против Османског царства 1876. не би било допуштено ни у случају победе у рату, која се није могла ни очекивати, с обзиром на много мањи број војника и нарочито материјалних средстава. Додатни проблем је представљало избегавање сарадње српске и црногорске војске, услед ривалства монарха, јер је црногорски кнез Никола Петровић претендовао на српски престо, када је на њега сео кнез Милан Обреновић. Одреди Црне Горе упали су у Херцеговину, а Србије прешли у Босну. Иако су турске снаге у Херцеговини биле незнатне, Црногорци нису хтели да се боре другде, па је изостала њихова значајнија помоћ Србији.

„До престанка борби, Србија је била мобилисала шестину свог укупног становништва, од чега је једна десетина била убијена или рањена.“
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 384.

Српске болничарке негују рањене војнике у Ивањици (илустрација за лондонске новине децембра 1876. године)

Након неуспеха краткотрајног српског напада, средином јула се прешло у одбрамбени положај на свим фронтовима. Средином августа дошло је, на иницијативу британске владе, која је проценила да су Срби доживели слом и да треба прекидати крвопролиће, понуда великих сила да посредују за примирје.

„Депримирани и малодушни српски кнез је био спреман да ту понуду одмах прихвати, али су се српски министри још двоумили. Они су мислили да би прво требало извојевати неку знатнију победу, па онда ићи у тражење часног изласка из рата. И то се управо догодило.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 225.

Понуду за посредовањем великих сила је прихватила и Црна Гора, али се до примирја, ипак, није дошло брзо.

Османско царство је дуго затезало са прихватањем примирја, а када је 10. октобра најзад пристало на шестомесечно, примирје је, на опште изненађење, одбила Србија. То је био резултат утицаја Михаила Черњајева. Он је био руски генерал који је, заступајући панславистичке идеје у јавности, понудио своје услуге српској влади, добио држављанство, чин генерала и команду, временом и врховну, над српском војском у овом рату. Његова и идеја других славенофила, Руса усмерених ка словенској солидарности, била је да Србију задрже у борби све дотле док се и Русија не примора на улазак у рат. Због тога је генерал Черњајев заваравао кнеза Милана о положају Србије, тврдећи да је бољи него икада пре.

„На српско одбијање примирја, Турци су одмах, свежим снагама, обновили офанзиву, наишавши на увелико малаксалог противника. […] Турци су 29. октобра извршили енергичан напад на овај положај [последњи утврђени положај Ђуниски вис] и разбили српско-руску одбрану. Сви путеви у долину Мораве су им били отворени. Србија је била пред сломом. И сам Черњајев се успаничио. Он је послао очајнички телеграм кнезу Милану: „Телеграфишите искрено Цару, иштите примирје у 24 сата“. Затим је напустио трупе и одјурио за Београд. После краћег одмора напустиће Србију и одвести са собом преживеле руске добровољце.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 225.

Русија је брзо реаговала и одлучно затражила од Османског царства да пристане на примирје 1. новембра 1876. године и тиме спасила Србију. Након прихватања, и у два маха продужавања примирја, Османско царство и Србија су коначно 1. марта 1877. године потписали мировни уговор на основу стања пре рата. Црна Гора је, ипак, остала у статусу рата и тако дочекала почетак руско-турског рата.

Срби играју коло прослављајући примирје у Параћину (илустрација лондонских новина децембра 1876. године)

Као што је званичнике Србије на рат против Османског царства, ради помоћи браћи која је подигла устанак против турске власти, подстицала јавност, тако је и у Русији била јака панславистичка агитација за помоћ православним Словенима на Балкану, због чега је позивала на рат против Османског царства.

Дочек руских добровољаца у Смедереву 1876. године (илустрација из енглеских новина)

Руска дипломатија је знала да јој победа у рату неће бити довољна ако се против ње створи европска коалиција, као приликом Кримског рата (1853-1856). Процењено је да је за отклањање такве опасности најпотребније да се Русија споразуме са Аустроугарском, која је од свих европских сила била најзаинтересованија за Балкан, чиме је представљала главног конкурента Русији на том подручју. Првобитни позив Русије на договор око поделе Балкана Аустроугарска је одбила, свесна да јој је за то, ипак, потребна и сагласност других европских сила. Русија се онда обратила преосталом европском царству – Немачкој.

„Бизмарку [председнику владе Немачког царства] је упућено питање: Какво би било држање Немачке у случају руско-аустријског рата? После дужег оклевања, овај је одговорио да Немачка не би могла допустити пораз свог најпоузданијег савезника – Аустро-Угарске. Зато нека се Русија с њом што пре споразуме. Да би олакшао тај споразум, Бизмарк је и грофу Андрашију [министру спољних послова Аустроугарске] ставио до знања да уколико намерава да ратује са Русијом Аустро-Угарска не би требало да рачуна на Немачку, па је и њему препоручивао споразум с Петроградом. Таквим држањем Бизмарк је доста допринео попуштању аустро-руске затегнутости до које је било дошло у октобру 1876. и утро пут њиховом споразумевању о деоби интересних сфера на Балкану.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 228.

Будимпештански споразум Русије и Аустро-Угарске око Балкана (1877)

„Преговори су успешно окончани 15. јануара 1877, када су у Будимпешти аустроугарски министар иностраних послова Андраши и руски амбасадор Новиков потписали тајну конвенцију „која је Русији обезбеђивала неутралност Аустро-угарске у рату против Турске“. Ту неутралност Русија је платила правом Аустро-Угарске да у тренутку, који сама изабере, окупира Босну и Херцеговину. Конвенција је садржала следеће: Аустро-угарска неће своје операције проширивати на Румунију, Србију и Црну Гору, а Русију на Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину; Румунија, Србија и Црна Гора могу ратовати на страни Русије, али при том се руске трупе не смеју појављивати на територији Србије и Црне Горе.

Поред ове главне, 18. марта је потписана и допунска конвенција, којом се прецизира да Аустро-Угарска приликом окупације Босне неће ући и у Новопазарски санџак, већ ће се две силе о његовој судбини посебно договорити. Друго, Русија стиче право да поново анектира југоисточну Бесарабију која јој је одузета 1856. Треће, потврђује се важност Рајхштатског споразума у погледу онемогућавања стварања велике јужнословенске државе. Четврто, начелно се прихвата могућност формирања независне бугарске државе и признавања државне самосталности Румунији, Србији, Црној Гори и Албанији, а оставља се за каснији споразум питање о судбини Епира, Тесалије, Крита и самог Цариграда. Тако се на основу Будимпештанке конвенције унапред знао главни добитник у руско-турском рату – Аустро-Угарска. О конвенцији је био обавештен само Бизмарк.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 231-232.

Бизмарк је покушао ангажман Русије на Балкану да искористи за своју политику против Француске.

„Русе је још отвореније подстицао на рат против Турске, стављајући им у изглед и сам Цариград; Енглезима је нудио Египат. Циљ је био јасан: завадити Енглезе и Русе око Цариграда и Енглезе и Французе око Египта. И једни и други су осетили замку и избегли су је – Бизмаркови предлози били су одбијени.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 232.

Допринос балканских хришћана победи Руса у рату против Турака (1877-1878)

„Руска армија је кренула у балканску кампању са снагама од око 185.000 људи. Њима ће се придружити и румунска војска од чијег ће укупног броја у бојевима у Бугарској директно учествовати око 38.000 бораца; руској армији ће прискочити у помоћ и око 7.500 балканских добровољаца „оплоченаца“, међу којима највише Бугара (6.500), затим Македонаца (око 400), те Грка, Срба и других. У рату против Турске ће учествовати све време и сједињене црногорско-херцеговачке снаге (око 25.000 људи), а у последњој фази (од децембра 1877) у борбе ће се врло успешно поново укључити и Србија са својих 90.000 војника. Свим овим снагама од укупно скоро 350.000 људи, Турска је могла да супротстави своју регуларну и резервну војску од укупно око 270.000 бораца. И поред ове бројчане инфериорности она ће показати далеко жилавијим и опаснијим противником него што се очекивало. И у погледу наоружавања, а понегде и у погледу вештине командовања, она је над својим противницима понекад испољавала и видљиву супериорност.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 234.

Руско напредовање је заустављено опсадом Плевне, која се одужила лета 1877. године.

„Неочекиван обрт руске ратне среће довео је до занимљиве промене у односима између Русије и балканских држава. Док су Руси напредовали, све балканске земље су одушевљено нудиле своје услуге да би се препоручиле за део плена. Русија је одбијала те понуде, јер је претпостављала да јој неће бити потребна помоћ, а, осим тога, плашила се и да би рат, ако би се у њега уплели сви балкански народи, прерастао у балкански револуционарни покрет и изазвао непријатељство Британије и Аустро-Угарске. А затим, после неуспеха код Плевне, Руси су почели подстицати балканске државе да одмах уђу у рат. Али ове су сада оклевале, обесхрабрене неочекиваним отпором турских снага. Заратила је једино Румунија, али та земља је, треба имати на уму, већ била допола уплетена, јер су Руси користили њену територију за пролаз. Улазећи у рат, Румуни се нису заваравали у погледу будућности. Они су били потпуно свесни да ће Русија, ако победи, тражити да јој се препусти јужна Бесарабија, коју је изгубила 1856. године. Али рачунали су да ће, ако се умешају, добити бар неку надокнаду другде. Осим тога, улазак у рат за њих није било тако ризичан као за балканске државе јужно од Дунава.“
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 388-389.

Однос европских сила према рату Русије против Турака (1877-1878)

„Када је Русија објавила Турској рат све остале велике силе дале су изјаве о неутралности. Док је, међутим, неутралност Француске и Немачке била према Русији благонаклона и безусловна, британска је била предвиђена само до тренутка до којег се њеној влади не би учинило да су комуникације са Индијом угрожене. […] Већ почетком јуна енглески министри су целој европској дипломатији давали на знање да би руска окупација Цариграда за Велику Британију била casus belli [разлог за рат].“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 234.

Русија је након успешног ратовања заиста угрозила и Цариград, пришавши на само 20 километара од престонице Османског царства, заузимањем места Сан-Стефано. Ту је потписан мир којим је завршен овај рат.

Санстефански мир

„Руско-турски рат завршен је фамозним Санстефанским миром од 3. марта 1878. Њиме су обухваћене не само Русија и Турска, које су потписале мировни уговор, већ и Румунија, Србија и Црна Гора, које ни о чему нису питане, нити су позване да потпишу Уговор.

Полазећи најпре од својих сопствених, а затим од бугарских стратешких и политичких интереса и приоритета, руска дипломатија је у Сан Стефану, као најважнију тековину, издејствовала стварање Велике аутономне кнежевине Бугарске, која је требало да обухвати: бугарску националну територију од Дунава до Егејског мора, затим пиротски и врањски округ на српској територији, целу Македонију, као и неке територије источне Албаније и северне Грчке. Лука Солун није била обухваћена овако скројеном „Великом Бугарском“, али је Бугарској дат широк приступ Егејском мору са значајним пристаништем Кавалом. Источна граница Велике Бугарске стизала је код Лиле Бургаса до под сам Цариград. У вези с Бугарском у мировном уговору је постојала и одредба да ће руска окупација њених територија трајати две године, докле Кнежевина не организује самосталну државну управу.

Стварањем Велике Бугарске Русија је рачунала да, посредним путем, преко њене територије и без запоседања Цариграда и мореуза, чему су се одлучно противиле остале велике силе, испуни свој вековни сан о изласку на топло море. Штавише, из Бугарске могло би се, у некој будућој згодној прилици, лако и брзо овладати и самим Цариградом.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 239.

Санстефанским мировним уговором Русија је себи обезбедила и враћање Бесарабије (коју је била изгубила Париским миром 1856. године), азијске територије освојене у овом рату и велику ратну одштету.

„Осим Руса и Бугара санстефанским преуређењем Балкана су могли да буду задовољни још само Црногорци: Црној Гори је призната државна независност, а одређено јој је и значајно територијално проширење у националним границама. Уз градове Никшић, Гацко, Спуж, Подгорица и Жабљак, припао јој је и Бар, преко којег је добила излаз на Јадранско море.

Сви остали балкански народи су одлукама из Сан Стефана остали у већој или мањој мери незадовољни. За Босну и Херцеговину, Епир, Тесалију и Крит, мировни уговор је предвиђао широке административне реформе у оквиру Османског царства, с тим што је Русија стављала на знање да, сходно својим ранијим обавезама, није противна ни аустријској окупацији Босне и Херцеговине. Румунији је призната државна независност и додељена јој је територијална компензација у Добруџи за изгубљену Бесарабију. Што се тиче Србије, њој Санстефански уговор не само што није обезбедио остваривање свих амбициозних циљева из другог рата против Турске (Видин на истоку и цео Косовски вилајет са нишким, скопским, призренским и новопазарским санџацима на југу и југозападу), већ ни очување директних ратних тековина у српском националном простору. У корист Бугара одузимао јој је Пирот и Врање, које су сами Срби ослободили, а те у последњем тренутку, пред очајничким отпором Срба, признат јој је Ниш, који су Руси, такође, намењивали Великој Бугарској.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 239.

Балкански народи су протествовали против санстефанских одредби које је Русија наметнула. Србија је поред територија које су припале Бугарској тражила и Македонију, коју је још одлучније тражила Грчка, која је тражила и Епир и Тесалију. Румуни нису били задовољни Добруџом као надокнадом за губитак Бесарабије. И Албанци су изнели захтеве за спајање санџака у којима су били већинско становништво.

„Против Сан Стефана су били и Срби и Грци. Грци су покушали да уђу у рат после пада Плевне, али, пошто су били рањиви на напад с мора, претња британске блокаде их је натерала да остану неутрални. Они су, природно, били огорчени када је по завршетку рата Бугарска постала највећа држава на Балкану, док они нису добили ништа. Србима је Сан Стефан био подједнако мрзак. Они су поново ступили у рат два дана после предаје Плевне. Аустрија их је упозорила да изврше продор на југ у Македонију, а не на запад у Босну, што су они послушали и, док су Турци бежали пред Русима, запосели прилично велико подручје. Али сада је требало да сва та територија буде укључена у Бугарску кнежевину. Срби су упутили протест Петрограду, али им је неувијено речено да интерес Русије долази на прво место. Бугарске на друго, а Србије на последње. Београдска влада је, природно, била огорчена и одлучила је да задржи земљу коју је запосела, чак и по цену пружања оружаног отпора Русима.“
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 390.

Санстефански споразум је измењен због незадовољства не балканских народа, него европских сила. Руско приближавање Медитерану је уплашило не само Велику Британију и Аустро-Угарску, те и њеног савезника Немачку, него и Француску и Италију (које су такође имале интересе на Медитерану).

„Руси који су се нашли пред реалном опасношћу истовременог ратног сукоба са Аустро-Угарском и Великом Британијом, нису имали куд већ су се и сами сагласили са ревизијом Санстефанског мира на конгрес сила у Берлину [на предлог Аустро-Угарске]. […]

Општа принципијелна сагласност сила о сазивању конгреса није, међутим, значила и могућност њиховог непосредног окупљања. Противречности и раскорак тежњи и интереса међу силама су у марту 1878. били толики да је рат међу њима изгледао ближе и реалније, него високи дипломатски форум. Требало је да прође пуна три месеца да се најзаинтересованије сила у закулисним погађањима договоре о свим битним питањима, па да се сазове конгрес који је имао само да потврди њихове нагодбе. Кључни преговори вођени су између Русије и Британије, односно између Русије и Аустро-Угарске, уз асистенцију Немачке, углавном на страни ове последње. Сви ти преговори вођени су уз примену претњи и застрашивања и уз блиску могућност британско-аустријског савеза и његовог напада на Русију.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 241.

Аустроугарска се сагласила са британским гледиштем о Бугарској, а Британци су им заузврат обећали подршку у питању окупације Босне и Херцеговине. Аустроугарска је признала Русији право на освојене територије у Азији и Бесарабију, а Русија је морала да пристане на измену одредби о Бугарској.

„Она се планином Балкан делила на два дела: трибутарну кнежевину Бугарску на северу и аутономну провинцију Источну Румелију на југу. Од Источне Румелије се одваја узак појас уз Егејско море који се, као и читава Македонија, оставља Турској.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 242.

Берлински конгрес

„Упечатљива галаксија дипломата окупила се да поново размотри Санстефански мировни уговор у Берлину. У складу с уобичајеном праксом, за председавајућег је изабран Бизмарк. До тада је он већ био изгубио нешто од раније крепкости , по властитом причању, сваких неколико сати испијао је чашу порта да би издржао напор. Па ипак, он је доминирао Конгресом у неколико наврата је само својом одлучношћу и енергијом успео да спречи да се скуп растури. Дизраели је био друга истакнута личност. Патио је од астме и гихта и кретао се тешко уз помоћ штапа. Али на Бизмарка је оставио довољно снажан утисак да му измами примедбу: „Тај стари Јеврејин, то је људина“. Дизраелијеви сарадници су страховали да ће се он обратити Конгресу на свом варварском француском. Из те деликатне ситуације нашли су излаз тако што су му испричали како цео скуп жељно очекује да чује говор „највећег живог мајстора енглеског беседништва“. Није се никада сазнало да ли је Дизраели схватио тај наговештај, или је поверовао у комплимент. Руски министар спољних послова кнез Горчаков није могао да одоли да се не појави, иако је имао осамдесет година, па су га морали носити уз степенице у дворану. Он није много допринео раду Конгреса са својом извештаченом углађеношћу, претераном сујетом и натегнутим духовитостима.

Поред ових и других дипломата, који су представљали велике силе, били су присутни и делегати из Турске и балканских држава. Ови други су били уљудно саслушани, па онда игнорисани. Али Турци су били и игнорисани и вређани. „Ако замишљате да је Конгрес сазван због Турске“, рекао им је неувијено Бизмарк, „престаните да се заваравате. Санстефански споразум би остао неизмењен да се није дотакао извесних европских интереса.“ Чак су им и Британци, који су наводно били заштитници Турака, издавали наредбе и нису допуштали никакав приговор.“
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 391-392.

На Берлинском конгресу (од 13. јуна до 13. јула 1878. године) су потврђени ови тајни договори, уз још неке мање измене Санстефанског уговора. Признате су независности Србије, Црне Горе и Румуније, али су донекле измењене одредбе о територијалним проширењима.

„Турци и Британци су настојали да што већма спрече продор Србије на југ, према јужној Србији и Македонији, а Руси да откину што више српских територија за Бугарску на југоистоку. Уочи самог конгреса и у току његовог рада српско државно вођство (кнез Милан и [министар спољних послова] Јован Ристић) је успело да, прихватањем одређених обавеза према Аустро-Угарској (трговински уговор, изградња железнице кроз Србију, политичко везивање за Беч) обезбеди важну подршку грофа Андрашија [министра иностраних послова Аустроугарске] за одбрану макар ратних тековина Србије из другог рата с Турском.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 244.

Због отпора албанског становништва, подстакнутог и од турских власти, на Берлинском конгресу потврђеног територијалног проширења Црне Горе није могло да се реализује у потпуности. Спор ће се решити 1880. године, када је Османско царство, под притиском европских сила, уместо Плава и Гусиња уступило још један приморски град – Улцињ.

Усвојен је британски предлог да се Аустро-Угарској повери „привремена“ али временски неограничена окупација Босне и Херцеговине, будући да је то „једина“ ефикасна мера која може осигурати мирну егзистенцију босанско-херцеговачког становништва. Аустрија је добила право и да распореди своје војне трупе у Новопазарском санџаку, што је имало за циљ спречавање стварања велике јужнословенске државе, која би привукла Јужне Словене из Аустроугарске, која се тога одавно плашила.

Румунији је право компензације за губитак Бесарабије проширено на још неке територије. Ситуација са Бугарском је усвојена у складу са договором пред конгрес.

„Главне разлике између Берлинског и Санстефанског споразума односиле су се на Бугарску. Првобитно установљена велика аутономна кнежевина сада је подељена на три дела: ужу Бугарску северно од планине Балкан, аутономну и с властитим изборним кнезом, мада с обавезом да плаћа данак Цариграду; Источну Румелију јужно од планине Балкан, под хришћанским намесником којег поставља Цариград, а уз сагласност сила; и Македонију, под непосредном турском управом. Тако је берлинска Бугарска била само трећина санстефанске, и то потпуно одсечена од Егејског мора.“
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 392.

Грчка овог пута није добила ништа.

„Грчка је тражила Крит, Тесалију, Епир и део Македоније, али није добила ништа од тога. Силе су имале толико других интереса о којима је требало водити рачуна да су решавање грчког случаја избегле тако што су позвале турску владу да се споразуме с Грцима о исправљању граница. Бизмарк је цинично приметио да, с хиљадама година историје иза себе, Грци могу себи дозволити да причекају још коју на остварење својих амбиција.“
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 392.

Русија се одрекла неких територијалних добитака у Азији, па су јој остали признати. Потврђена је обавеза да Русија добије ратну одштету од Османског царства, које је већ било оптерећено дуговима западним повериоцима. Стога је Османском царству наметнута међународна финансијска комисија, чиме се нашло под англо-француском финансијском, а преко ње и политичком контролом.

Османско царство је пред Берлински конгрес подршку Велике Британије у заштити од руских захтева платило препуштањем Кипра. Британија своју обавезу није испунила, а ни Кипар вратила, као што је било договорено ако не успеју да одбране турске територије од Руса.

„Када су Французи изразили незадовољство због новог британског упоришта у источном Средоземљу, Бизмарк им је одвратио. „Зашто ви не одете у Картагину?“, што је била идеја коју су Французи и спровели у дело три године касније, кад су окупирали Тунис.“
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 392.

Велика Британија је умирила Француску сагласивши се да узме Тунис, за шта је Француска добила и сагласност немачког председника владе Бизмарка, који је такву сагласност дао и Италији, покушавајући тако да их доведе у сукоб. Берлински конгрес, на којем су европске силе одлучивале о судбини балканских народа, десио се на самом прагу епохе империјализма, јавно афирмишући право моћних сила на политичку и територијалну поделу света.

„Берлинска нагодба је од почетка изазвала жестоке реакције. По повратку у Лондон, Дизраели се хвалио да је донео „Мир с чашћу“. Ту фразу прихватиле су и понављале његове присталице. Али многи су у то време огорчено критиковали „мир који превазилази све што разум може схватити част каквом се лопови диче“.
Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453. године, Београд 2005, 393.

На крају скупог рата који је водила Русија, профитирале су Аустроугарска и Велика Британија, коју је интересовало обуздавање Русије, а не обезбеђивање „идеалног живота за турске хришћане“, који су сви редом остали незадовољни осујећењем националних тежњи, па неће проћи много до следећег сукоба на том простору.

Србији је независност међународно призната на Берлинском конгресу 1878. године. Међутим, више од половине Срба је и даље остало у суседна два царства, изван српских држава (Србије и Црне Горе). Због тога Срби нису били задовољни резултатима Берлинског конгреса (на које нису могли да утичу), иако су они били бољи од уговора Русије и Турске и Сан Стефана и стања пре рата које је завршено тим уговором.