Срби су се у средњем веку дуго држали своје традиционалне словенске хране, а од 13. и 14. века су уочљиви утицаји са грчког Истока и латинског Запада.
Највише се јео хлеб, који се правио од различитих житарица. Као и у другим земљама средњег века, и у Србији су зависни сељаци били дужни да дају владару или феудалном господару десетак од жита. Поред хлеба и погаче у изворима се помињу и двопек и пита.
Поврће се помиње заједничким именом „зеље“. У њега су спадали купус, црни и бели лук, ротква, репа, бундева, бостан. Од махунарица, највише се гајило сочиво, затим боб, грашак, чак и мак.
У средњовековној Србији је успевало разно воће, поготово како се држава ширила на југ. Ораха је нарочито било у Метохији, где се развило насеље Ораховац. На поседима Светог Архангела у Призрену било је много дудињака, јер се у том крају гајила свилена буба. У Србији су се гајиле још крушке, трешње, вишње, јабуке, шљиве, а у приморју лимун, поморанџе, нар, смоква, бадем, лешник, шипак. Воће и поврће су се продавали на пијацама, нарочито у градовима. Осим свежег у Србији се јело и сушено воће.
Од хране животињског порекла највише се јело месо.
„У средњовековној Србији, претежно планинској земљи, сточарство је било главна привредна грана. Њоме се бавило све становништво, а Власи су били професионални сточари. Стока је била главни капитал народа, пошто је било мало новца служила је и као средство плаћања. Велики власници стоке били су владари, властела и манастири.“
Момчило Спремић, Јело и пиће, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 118.
Како су свиње храњене жиром у храстовим шумама, владару се давала дажбина жировина, коју је понекад уступао манастирима. У средњовековној Србији највише су се гајиле овце и свиње, затим говеда, коњи, козе, биволи, перната живина. Месо се продавало свеже. Професионални месари се помињу у многим градовима. Трговало се и усољеним месом. Месо се кувало или пекло, обично на ражњу. После меса, најзначајнији производ животињског порекла био је сир. Важан чинилац у исхрани била је и риба.
У средњем веку доста су се користили зачини, нарочито у посним јелима. Неки су успевали на средоземним обалама, а неки су доношени са Истока. У Србију су стизали са Јадрана. Највише су их доносили дубровачки трговци. У приморским градовима коришћени су бибер, шафран, цимет, мирођија, каранфилић.
У средњовековној Србији конзумирани су и слаткиши, највише мед. Еколошки чисте ливаде, шуме, пропланци, били су прави рај за пчеле. Кошнице су имали сви: владари, властела, манастири, обичан свет. Зависни сељаци су давали „пчелињи десетак“, било десети део меда, било сваку десету кошницу. Мед је био главно средство за заслађивање. Пчеле су производиле и восак, од кога су се правиле свеће, неопходне за осветљење и верску употребу, због чега су манастири били велики потрошачи меда. У позном средњем веку у Србији је коришћен и шећер, али у сразмерно малим количинама, јер је био скуп. Конзумирао се највише на двору и код властеле, а доносили су га трговци са Приморја. Пошто се на обали већ трговало са бомбонама, и оне су стизале у унутрашњост. Нарочито су цењени били марципани. Сви слаткиши су служени на крају јела.
Најважније пиће била је вода. Добијала се из извора и бунара. Термин бунар је турцизам, а средњовековни синоними су зденац, студенац, кладенац. Од алкохолних пића на првом месту било је вино, најотменије пиће средњег века. Србија је имала мало винограда. Било их је доста у Приморју и областима на југу, освојеним од Византије. У већој мери вино почиње у Србији да се пије тек од 14. века, када почиње и обимнија садња винограда. У средњовековној Србији пило се и пиво. Пила се и медовина, старо словенско пиће, о којем у средњовековним изворима нема подробнијих података.
„Производња ракије, путем дестилације, не помиње се у српским средњовековним изворима. Обичај печења ракије у казанима настао је касније, али је Србија већ под Турцима постала познати произвођач ракије, нарочито шљивовице.“
Момчило Спремић, Јело и пиће, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 132.
Средњовековни човек живео је у сталном страху од глади. Приређиване су и гозбе. Једна од дужности средњовековног владара била је издашност у гостопримству. Врховни надзор над храном на српском двору имао је ставилац, а слична задужења око вина имао је слуга.
„Сусрет великог жупана Стефана Немање са немачким краљем Фридрихом Барбаросом, који се догодио у Нишу 1189. године, обележила је богата трпеза. Том приликом су вођени значајни преговори о савезу у борби против Византије, пропраћени обиљем понуда које је домаћин изнео пред угледног госта, до данас су у колективном сећању остали у сенци чувене златне виљушке коју су у току обеда користили Срби, док су немачки „варвари“ јели рукама.“
Весна Бикић, Кухиња и трпеза: посуђе у свакодневном живота, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 148.
Ова чувена епизода је измишљотина новијег датума, која замагљује свест о свакодневном животу, у којем се током обеда, како се звао ручак у средњовековној Србији, њени становници храну узимали рукама или дрвеним кашикама.
Историјска читанка 