У историјско време настале су прве цивилизације. Оне су имале неке заједничке одлике.
Историја се, ради лакшег проучавања, дели на епохе, које су одредили историчари. Стари век је трајао до пада Западног римског царства (476).
„Антиком се обично називају културе и државе на простору око Средоземља из периода од првог миленијума пре Христа до прве по ловине првог миленијума после Христа, тј. у времену од почетака грчких полиса до краја Западног римског царства. Тиме започиње ужи контекст европских, западних култура, насупрот старијим развијеним културама и државним системима Блиског истока, које сежу у прошлост до три хиљаде година пре Христа. Без обзира на историјски звана многих других народа (на пример, Јевреја, Етрураца, Келта), Грцима и Римљанима се придаје тако изузетан значај да се често говори о грчко-римској „антици“. Насупрот томе, појам „стари век“ у принципу подразумева како антику тако и „Стари исток„.“
Историја, Лексикон појмова, Београд 2010, 381.
Након пада Западног римског царства уследио је средњи век, за чији се крај најчешће рачуна откриће Америке.
„У време свог настанка у епохи хуманизма, појам средњи век значио је, у првом реду, вредносно неутрално издвојено међувреме између антике, доживљене као идеални узор, и „новог доба“, њихове сопствене садашњице, насталог радикалним преломом с претходном епохом. Тиме је појам „средњи век“ по дефиницији ограничен на историју Европе, као једне од великих светских култура, и у начелу превазилази границе националних држава.“
Историја, Лексикон појмова, Београд 2010, 400.
Са открићем Америке (1492) за Европљане почиње нови век.
„Појам „нови век“, настао поделом историје на три епохе у време позног хуманизма, био је, у складу с тим, усмерен ка будућности, и тиме добио „модерни“ смисао, који се покушава изразити путем рационалности, научности и почетака секуларизације. Време око 1500. године сматра се границом почетка модернизације, иако многе од наведених појава које такво мишљење поткрепљују потичу од раније, представљају касније конструкте, или уопште нису неспорна својства модерности.“
Историја, Лексикон појмова, Београд 2010, 425.
У оквиру новог века издваја се савремено доба, за чији се почетак узима завршетак Првог светског рата (1918).
Овакав поглед на догађаје који су изазвали највеће промене у историји је евроцентричан, односно виђен из перспективе европске историје. Чак се ни историје свих европских народа, као што су Срби, не уклапа сасвим у ове оквире. Док је Европа била препорођена ренесансом није било Србије, која под турском влашћу није осетила ренесансу. За Србију је период стране власти, од средине 15. до почетка 19. века био, заправо, средњи век, а претходна средњовековна историја Србије би из националне перспективе била оно што је антика била за Старе Грке, јер нема српске историје пре европског средњег века, није нам записана. Нови век за историју Србије отпочиње Првим српским устанком и почетком борбе за ослобођење од Турака. Једино се савремено доба поклапа у историји Европе и Србије, за коју је то настанак југословенске државе, завршетком Првог светског рата.
Историјска читанка 