Промењивост граница као историјска категорија

„Многи старији политички ентитети сада изгледају мали, али највећи део централне Европе био је сачињен од таквих јединица све до деветнаестог века. Уистину, све до уједињења Немачке и Италије, места као што је Швајцарска изгледала су прилично велика. Да су Европљани 1900. могли начас да завире у то како изгледа континент 2000. године, били би шокирани, не само обнављањем раније независних држава као што су Пољска и Ирска (које су тада биле чврсто под чизмом суперсила) већ и таквим фантастичним новим креацијама као што су Словачка и Македонија. Ове две државе једноставно не би имале никакво значење 1900. године, једна је била само висораван у северној Мађарској, док је друга била ушушкана међу увалама Османског царства. Али исто тако упечатљиво би им изгледао и нестанак средњовековних упоришта као што су Грофовија Горушка или Војводство Тешин, који се данас готово не могу лоцирати по свежим границама. То није врста менталне вежбе која је по свачијем укусу, али ова књига има задатак да подстакне читаоце да мисле о Европи као о месту с чудним и различитим границама, вишеструким могућим исходима и географијом и власништвима која су без власника, отворена за све претенденте, ничија.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична истoрија хабзбуршке Европе, Београд 2019, 32-33.

Постави коментар