Демагогија кнеза Милоша Обреновића

„Утврђивање владалачке власти био је један циљ Милошеве политике; задовољавање сељака био је други. Милош никада није пристајао да дели власт са господом; уопште није марио да буде икакве господе у његовој земљи; али навек је био готов да саслуша жеље и потребе сељачке масе, и да их, колико год могуће, задовољи. Један деспот који себе сматра за првог слугу народа, – то је био Милош. У прокламацији коју је издао по повратку у Србију, он је узвикнуо: Народе, снаго моја… Он је осећао да је његово самодржавље, само примљено од једне задовољне сељачке масе, може постојати.

У његовој политици осећа се с једне стране један националистички, а с друге стране један демагошки правац. С једне стране, он тежи да задовољи националистичке прохтеве који су јаки не само код образованих чиновника него и код простих сељака; с друге стране, тежи да одмах у законима и у управи отклони све оно на шта се сељак највећма жали и виче. […]

Као у спољашњој политици, тако и у унутрашњој Милош је гледао да задовољи широку народну масу. Он је живо разбирао на шта народ највећма виче, и хтео одмах да отклони све народне муке и невоље, чак и онда када се то није могло тако брзо учинити.

Међу народним жалбама, на једно од првих места, долазе жалбе на спорост судова: парнице трају годинама, и народ, који долази тако тешко до свога права, сматра да његова права нису довољно заштићена. Због тих народних жалби, Милош обраћа нарочиту пажњу уређењу судова. […]

Милошеве судске реформе доиста су убрзале суђење. У први мах, од тога су највише користи имали зеленаши, који су сада долазили много лакше до наплате својих дугова него раније. Последња заштита дужника која се налазила у спорости суђења, била је нестала; пресуде по дуговима, изрицане брзо по писменим исправама, извршаване су још брже преко нарочитих судских извршитеља. Ова брза наплата дугова пала је баш у време једне новчане кризе; имања дужника продавана су у бесцење, – и народ, који је раније викао на сувише споро суђење, стао је сада викати на сувише брзо. На Малогоспојинској скупштини дигла се читава олуја на министра правде Јефтимија Угриновића. […]

После 1830, када су се турске спахије морале селити из Србије, он није дао нипошто да њихове спахилуке приграбе наши великаши. Он је поставио начело, да је земља онога ко је ради, – и тиме обезбедио слободан сељачки посед. Али ето где је сада претила опасност да сељаку отму земљу његови зајмодавци, који би се постепено начинили земљорадничком аристократијом као влашке спахије. Крај такве аристократије, један неограничен кнез као Милош не би био више могућан: његово самодржавље претпостављало је земљу распарчану на велики број малих сељачких сопственика. […]

Милоша је нарочито мучило то, како да помогне оним сељацима који су већ били запали у зеленашке дугове, и који су се налазили у опасности да изгубе земљу. Они су запомагали највише, и њима је помоћ била најпотребнија. Консервативци и либерали, сувише заузети великим плановима будућности, говорили су о овој невољи садашњости тек узгред. Међутим, за Милоша је било најважније да тој невољи нађе лека, јер од тога је зависила популарност његове владе код сељака. 3. октобра 1859. Милош издаје овај законски пропис. Кад год дужник, од кога поверитељ наплату дуга судским путем тражи, изјави да је дуг прекомерним интересом нарастао, он ће бити дужан показати под заклетвом колики је дуг најпре био. Да би се спречило кривоклетство, заклетва се неће полагати пред судом, већ у цркви, пред окружним протојерејем и у присуству председника суда. Колико би дужник под заклетвом признао, толико би морао после платити, додајући, разуме се и закони интерес на то.

Код масе задужених сељака ова је мера била несумњиво популарна. Иначе, она је била врло опасна. Чим је од његове заклетве зависило колико ће имати на име дуга да плати, дужник је дошао  у велико кривоклетства: ако је пре дужник био пљачкан од несавесног повериоца зеленаша, сада се могло десити да поверилац буде опљачкан од несавесног дужника кривоклетника. Што је главно када су зајмодавци видели да од савесности и добре воље дужника зависи колико ће им од свог дуговања вратити, зајмодавци су престали давати зајмове: закон од 3. октобра 1859. уништио је и оно мало кредита што је у земљи било. […]

Закон од 3. октобра, који је скоро сасвим уништио доказну снагу облигације, протумачен је тако, да дужници имају да плате повериоцима колико сами хоће; да би се сузбио зеленашки кредит, кредит уопште био је заљуљан из основе. Закон од 3. октобра није се могао одржати; већ идуће године, новембра 1860, одмах по Михаиловом доласку на владу он је био  укинут. […]

Једна од тих невоља биле су шумске таксе; на народним скупштинама, оне су обележаване као „једна од највећих народних тегоба“. Те су таксе заведене 1857, при крају Карађорђеве владе, и биле један од главних узрока његове непопуларности. Раније, шумске таксе у правом смислу нису ни постојале. Ко је хтео да сече шуму, имао је дати само један грош за објаву, без обзира на број дрва које је хтео посећи, без обзира на њихову каквоћу, без обзира чак ни на циљ сече,- да ли се дрва секу ради личне потребе или за трговину. Тек 1857. дошао је један закон који је према свима тим околностима прописао праву тарифу. Народ је то схватио као потпуну забрану сече шуме; он је викао на чиновничку господу што му одузимају шуму, без које исто тако не може опстати као ни без ваздуха. Народне жалбе су беле тако једнодушне , да је и Милош, већ 20. марта 1859, поукидао све шумске таксе, и повратио старо благословено стање, када се, за један грош, добијало неограничено право сече. […]

Узета у целини, Милошева сељачка политика сведочи о доброј вољи да се бар најглавније тегобе народне одмах отклоне. Народ је дочекао Милоша са великим поверењем, као једног владаоца који је изашао из народа, зна од чега народ пати. И уме одмах да му помогне. О његовом скоро видовитом погађању народних потреба и о његовој скоро басненој срећи у свршавању послова, причала су се чуда. То није био чиновнички кнез као Карађорђевић, него кнез сељачки, – и народ је одмах навалио на њега са молбама и жељама, онако као што би прост свет навалио на каквога разглашеног врача. Милошев положај није био лак. Он је, истина, познавао народни живот, али, за 20 година његовог бављења на страни, народни се живот непрестано развијао и није више био онако прост као за време његове прве владе. Била су искрсла нова, врло тешка и замршена питања,- довољно је поменути питање зеленаштва,- која Милош није могао решавати на основу свога старог искуства, и која шта више, у пуном старачком опадању, са јако смишљеном проницљивости, није могао ни потпуно схватити. Али, како је цео свет искао од њега да та питања реши, и веровао да их он може решити, само ако хоће, Милош је морао нешто учинити. Извикан чудотворцем, Милош је морао дати уместо чуда бар опсене. Питања пред којима се нашао, Милош није решавао лагано, методично, читавим низом добро смишљених мера, од којих су неке у први мах могле бити и непопуларне, али су се у крајњем резултату показивале благотворне. Уместо тога он је ударио у једну више или мање демагошку политику, гледао да народу одмах да неке олакшице, па му после тога тренутног олакшања било још горе него раније. Колико су његове мере биле срачунате на тренутни успех, видело се одмах под кнезом Михаилом, који је скоро у свим питањима морао узети други правац, и који је опозвао два најглавнија Милошева закона, – закон о укидању касације и закон о смањивању зеленашких дугова. Али, ако се Милош није показао као велики државник који зида за будућност, он се показао оно што је увек био, велики опортунист и велики вођ гомиле. За време његовог бављења на страни, народни се живот могао јако променити, али не и народни карактер. Гомила остаје гомила, – или, као што је Милош својим језиком говорио, рита остаје рита. У општењу са гомилом Милош, своје друге владе, био је исто тако велики мајстор као и своје прве владе. Он је одмах осетио што народ управо жели, – и то му је брже боље дао, – или, ако му није могао дати, умео је бар да га лепо завара. Ма какви изгледали његови закони, проучавани у својим крајњим последицама, они су, за први тренутак, имали тачно оно дејство које је Милош хтео, а то је да задовоље и умире народ.“

Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 102-128.