Самодржавље кнеза Милоша Обреновића

Милош Обреновић је постао вођа Срба у устанку против Турака.

„Он је успео народ да потчини својој  власти и да, на начин такође суров, створи српску националну државу. Међутим, кнез је и после тога наставио да влада као какав везир „српске народности“. Очигледно је да се кнез тридесетих година нашао у једном огромном раскораку, између своје склоности у начину владавине и потреба народа у аутономној кнежевини.“

Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 206.

Прва владавина кнеза Милоша Обреновића трајала је од 1815. до 1839. године.

„Кнез Милош је владао Србијом потпуно апсолутистички. Он није био ограничен ничим, ни законима нити каквом установом са којом би бар делимично делио власт, све до уређења Устава из 1838. године. Народном скупштином је суверено господарио, Савет често смењивао не дозвољавајући му да створи чврсто упориште, а влада је била у повоју без јасно утврђеног делокруга власти. Суд народа србског, је после учешћа у Милетиној буни, растурио, а локалне судске и полицијске власти биле су му у потпуности потчињене. Он је био господар живота и иметка свих поданика у Кнежевини. У том погледу, савременици су оставили суморну слику о кнезу, називајући га „правим тиранином и највећим безакоником“.

Кнежеви самовољни поступци нарочито су се испољавали у његовим односима према чиновницима. Свака особа коју је он изабрао морала се прихватити понуђене службе. „Ама, море, ја сам Господар, па хоћу да ме служиш; ако оћеш, оћеш; ако нећеш, опет оћеш“, говорио је често кнез. Kо се службе примио тај је више  није смео оставити, а кнезу је остајало на вољу да га премести из једне службе у другу и из једног места у друго, и то прилично често и без икаквих повода. Шаљивџијске природе, кнез је често збијао неумесне шале са својим чиновницима. Они, и не само они, нису се смели женити, а поготово разводити, без кнежева пристанка, нити носити лепих хаљина, нити се возити у лепим колима. […] Ово кнежево уплитање у породичне и личне проблеме некако се подносило у време српско-турске управе, али тридесетих година било је већ сасвим неприхватљиво и несносно. Број оних који су били незадовољни кнежевом владавином непрестано је растао.“

Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 203-205.

Кнежево самодржавље није оптерећивало само државне чиновнике, него га је тешко подносило и становништво.

„Кулучење кнезу било је веома тегобно бројним сељачким и варошким породицама. Кулучило се кнезу за све и свашта, али је најпознатији био кулук при кошењу бројних кнежевих ливада. Правно укинуто 1837. године, кулучење је настављено до краја кнежеве владавине, али у далеко мањем обиму. Уз то, народ је био подстицан да кнезу чини поклоне у стоци.“

Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 205.

Против власти кнеза Милоша подигнуто је неколико буна. Након масовне Милетине буне (1835) кнез је био приморан да дозволи да му се власт ограничи уставом, који је кратко потрајао (само 55 дана) због незадовољства Руског царства (званичног заштитника Србије) и Османског царства (чији је Србија формално била део) што нису консултовани. Кнез Милош је бранио право Србије да самостално уређује односе у њој, иако му је уставом власт ограничена.

Сукоби кнеза и других народних старешина су били настављени док у Цариграду, уз посредовање Руског и Османског царства, није 1838. године донет („Турски“) устав, којим је одређено да кнез мора да дели власт са Државним саветом.

„Од проглашења Устава кнез је био обузет мислима да се ослободи основног закона и саветника путем изазивања народног незадовољства. Његови људи одмах су започели рад у том правцу. После кнежевог повратка у Крагујевац марта месеца, они су бунили народ у околини против поретка који се заводио. Мада је таквих случајева било више, кнез се није могао одлучити за замашнији покрет. У напорима кнеза Милоша да скрши ојачали уставобранитељски покрет нашла је места идеја о привременом напуштању земље.“

Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 439.

Кнез је хтео да поврати поверење Руског и Османског царства, које је изгубио када је Србија самостално покушала да донесе устав 1835. године, а кнез потом покушао нови спољнополитички ослонац да нађе код дипломатског представника Енглеске у Београду.

Пре него што је стигао да оде у Русију избила је буна

„јер се заносио плановима да се обрачуна са опозицијом насилним путем […] Упоредо са војном побуном, требало је да тече и побуна сељака у централном делу Шумадије. […] Нико у Београду није сумњао да иза побуњеника стоји кнез. То је уставобранитеље мобилисало у толикој мери да су усмерили сву снагу на угушење буне и сламање последњег кнежевог отпора. Не оклевајући ни за трен, добро организовани, нису предузимали праве мере и реаговали у прави час. […] Састанак код везира протекао је у врло напетој атмосфери. Мада кнежев противник, руски конзул је морао да стишава саветнике који су просто кидисали на владара. […] Отворено му је речено да он стоји иза буне, мада није било писмених доказа, и да због тога не само да може бити затворен у тврђаву код Турака већ и живота лишен. Од тог тренутка он је био играчка у рукама Савета. Сва акта која су му доношена он је без противљења потписивао. Ту и тамо, чинио је мање напоре ради прикривања свог учешћа у подизању буне. Уместо да пружа подршку побуњеницима, кнез је једноставно потписивао наредбе Савета против бунтовника и писма упућивана народу у узнемиреним и побуњеним окрузима да се примире. То је пресудно утицало на даље ширење буне и бескрвно полагање оружја побуњеника пред Вучићем [Тома Вучић Перишић који је у Милетиној буни 1835. бранио кнеза]. […] Опкољени од бројније Вучићеве војске којој је пристигла помоћ, без способних официра који би умели да искористе предност топова, изложени вишедневној јакој киши, а без намирница, побуњеници су се предали 28. маја [1839]. Вучић је све војнике разоружао и свукао до кошуља и гаћа и тако понижене распустио кућама. […] Јованова буна, чији је инспиратор био кнез Милош, завршила се без проливања крви. Она није успела само зато што је кнез био одсечен од народа и што није имао спремније и способније организаторе од брата Јована и саветника Илије Поповића. Лоше организована и без правог предводника, буна је још на самом почетку била осуђена на пропаст. Под притиском Савета, у страху да не изгуби голи живот, кнез је био приморан, иако је буну подигао, да потпише неколико аката против побуњеника и именује Тому Вучића-Перишића за врховног народног предводника против бунтовника. Контрадикторан став у овој буни најречитије говори да је кнез Милош изгубио главу и наговестио да је на сигурном путу да изгуби и престо. Смиривши побуњенике, уставобранитељи су преко локалних власти упознали сав народ са буном. Сакупљеном народу они су читали посебно састављене говоре у славу благодарног Устава.

Милошев пад непосредно је везан за ову буну. Опозиција предвођена Вучићем, дошла је у току угушења буне на идеју да преко Скупштине примора кнеза да поднесе оставку, пошто он није могао да се помири са установом уставног владаоца. […] Одржана је у логору код Крагујевца Скупштина „на којој је врховни предводитељ окупљеном народу објаснио да кнез не може да дође у Крагујевац и да треба да иду к њему“ Представници дванаест округа, колико је било заступљено на њој, изабрали су по дванаест депутата и по једног среског начелника, који су са Вучићем кренули у Београд. Несумњиво је да су за депутате изабрани искључиво присталице опозиције. Вучић је са собом водио, поред депутата, и више од 40 истакнутих побуњеника са Јованом Обреновићем на челу. […]

Била је то прва Скупштина којој кнез није присуствовао. Пре отварања скупштине уставобранитељи су га суочили са братом Јованом, при чему су они изменили један против другог много оптужби и ружних речи. Кнеза су уставобранитељи оптужили за подстицање побуне, а потом га позвали да „изађе међ народ да се оправда или да оставку да“. У насталој атмосфери, кнез Милош више није имао храбрости да прихвати позив и да се појави пред Скупштином. У њој је можда и било његових присталица, али ни они нису смели јавно да бране кнеза. У раду Скупштине највише су се истицали Вучић и Стојан Симић. Они су побуњивали народ против кнеза и једини били у стању, када је народ у својим захтевима прелазио разумну границу, да га стишавају и тако му намећу своје намере. Један од присутних на Скупштини, Сипријан Роберт, забележио је да се Вучић тих дана у Београду понашао „као римски диктатор“.

На Скупштини су се чули и овакви повици: „Нека изађе књаз да га камењем заспемо: сад видимо откуд нас је толико времена лед био и нећемо више да нас мрак једе, као досад“. Утишавајући присутне, Вучић и Симић предложили су им да на основу хатишерифа и берата узму за кнеза Милошевог најстаријег сина. На то се из масе чуо повик: „Нећемо ни змиче од змије“.

Истог дана су депутације, састављане од саветника и министара у неколико наврата одлазиле кнезу и приморавале га да поднесе оставку. Иако се налазио у незавидној ситуацији и увиђао да се опозиција одупрети не може, кнез је покушао да одложи сам чин абдикације за неко време. Поново је изјавио Савету да жели, пре него што поднесе оставку, да оде руском цару Николи да потражи савет. Али времена за тактизирање није било. Савет није уважио кнежеву жељу. Увече, првог скупштинског дана, једна гомила под прозорима његовог конака претила је кнезу да ће га каменовати ако не поднесе оставку. […] кнез Милош је решио да да оставку, пошто се нашао у потпуно безизлазној ситуацији. […] У његово име потписао ју је, пошто је он био и остао неписмен, његов млађи син Михаило у 10 часова 1/13. јуна 1839. године.

Акт којим је званично препустио управу земље свом старијем сину Милану објављен је у Новинама србским на дан кнежева напуштања Србије и званично је упућен свим властима у унутрашњости земље […] У њему нису наведени прави разлози због којих је абдицирао. Ту је истакнуто да се добровољно, због слабости здравља „изнуренога многогодишњим трудовима мојим“, одриче кнежевског достојанства у корист Милана […] Пошто му је неопходан одмор Србију напушта „на свагда“. […] После одласка из земље, кнез се жалио Порти и руском двору да је оставка од њега изнуђена, што је било тачно. Руска дипломатија оспоравала је кнежеву тврдњу. […] Бивши кнез је намеравао да пређе у Аустрију, али му Савет то није дозволио. Он је, после тога, одлучио да оде у Влашку. Милош је напустио Србију са својим млађим сином Михаилом 15. јуна 1839.

Опозиција је, преко депутата, желела да казни кнеза због покретања буне против Устава и поретка који је на њему био почео да се заснива. Зато је чврстим захтевом, сажетим и изричитим, тражено од кнеза да подмири трошкове побуне „њиме самим проузроковане“. Кнез је Савету и преко њега Скупштини одговорио да се он одрекао престола да не би одговарао за ову буну „ни персоном ни новцима за трошкове њене“. Савет му је одговорио да ће и ово поднети дворовима на решење.

Ово веома јасно говори да је опозиција приморала кнеза да поднесе оставку понајвише тиме што је имала непобитне доказе о његовом учешћу у буни. Очигледно је да кнез није могао да пронађе могућност да прикрије своје учешће. Дакле, то је био непосредан повод да се престола одрекне у корист сина Милана.

Депутати су, као и опозиција, из чијих су редова углавном изабрани, настојали да кнеза што више оптерете. Тражили су од њега, петом тачком, да за све грешке јемчи својим добрима, с додатком да то не сме да падне на терет нити његовом наследнику нити народу. Кнез се обавезао да све што буде доказано надокнади из сопствених добара.“

Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 442-457.

Милош Обреновић се вратио у Србију и на престо после две деценије, провевши на власти још две године (1858-1860), док није умро. Кнез у позним годинама, средином осме деценије живота, није био спреман да мења начин владавине на који је навикао.

„По повратку у Србију, Милош је говорио да ће владати као „конштитуционални владалац“. За његове прве владе, људи су због те речи „конштитуција“ губили главу; али отада је свет напредовао, па, како изгледа, и Милош с њиме. Кабули ефендији он је говорио друкчије. Њему је одмах саопштио да не може владати по Уставу од 1838. „А шта ће радити , докле се Устав не промени?“ писао је Турчин. „Нећу га поштовати“, одговорио је Милош.

Овај разговор с Кабули ефендијом изражава право гледиште Милошево на „конштитуцију“. Треба додати да он није могао владати само по Уставу из 1838, него уопште ни по каквом уставу. Он се у Србију вратио 1859. с истим схватањем владалачке власти с којим је 1839. из Србије изашао. То је схватање било не може бити простије: у земљи постоји једна права власт: то је владалачка; све остале власти служе само за параду. […] Прва власт која је осетила да убудуће има да служи само за параду, био је Савет. […] Испрва, Милош је мислио да Савет просто укине. Када се то показало немогућно, Милош гледа да Савет начини безопасним. Он му је опасан из два разлога: прво, што су саветници стављени под заштиту Порте, тако да их кнез, без Портиног пристанка, не може сменити чак н онда када учине кривично дело; друго, Савет је опасан зато што је сав састављен од Карађорђеваца и од присталица саветске олигархије: ниједна од ове две групе није пријатељски расположена према Милошу. […]

За нове саветнике Милош поставља махом народне старешине из своје прве владе, људе просте и нешколоване. У Милошевом Савету, по речима једног савременика, нема ниједног који би знао неки страни језик, а има само један који је, и то овде  земљи, свршио неке више школе. За једног од саветника говори се да је једва писмен; судећи по његовом потпису, то не изглед измишљотина. Ти су људи без сумње били народне старешине двадесет година раније, када се главна дужност народног старешине састојала у томе да бојем држи народ у послушности, и да хвата хајдуке. Али ти су људи били сасвим недовољни за дужност саветника у једно доба, када је Савет имао да израђује законе и да решава о питањима велике политике.

Према таквим саветницима Милош није имао никаквих обзира. […] За своје прве владе он је употребљавао министре и саветнике за набавку соли и за уређивање својих приватних добара. Њему стога не изгледа ништа неприлично упутити једног саветника да гледа како се насипа један јавни друм. […] Он сматра Савет за чисто законодавну комисију, која нема другог посла него да израђује законске пројекте. Ван тог круга послова Савет нек се не пружа. […]

Када је Милош поступао овако са старим „високославним Совјетом“, може се мислити како је тек поступао са министрима. Под Карађорђевићем, министри су узимани из реда саветника; тако је било прописано ако не уставом од 1838, а оно устројством Савета од 1839. Милош, који се није обазирао много ни на Устав, сматра ово устројство као и да не постоји. Своје министре он обично узима ван реда саветника; тиме још јаче истиче да су министри чисто његови органи, и да са Саветом немају никаква посла. Докле су узимани из реда саветника, министри су, после иступања из владе, враћани на своје старо место у Савету; то обезбеђено саветничко место било је јемство да ће министри очувати извесну самосталност према кнезу и да неће постати оруђа његове самовоље. Под Милошем, министрима није обезбеђено ништа: они су министри докле их он трпи; када му престану бити у вољи, он им може дати какву другу службу, али не мора. […] Од својих министара Милош тражи да су кротки и послушни, да подносе без роптања његова натресања једног деспота који већ пада у старачку ћудљивост. О члановима његовог првог министарства каже се у једним новинама, да се не зна ко је од кога тиши и мирнији. За све што ураде, они имају један исти разлог: „Господар тако хоће!“ […] Министри су за њега прости писари; имају да пишу оно што им кнез нареди; шта ће им пак наредити, то је његова ствар. […] Сматрајући Савет као једну комисију за израду законских пројеката, а министре као своје писаре, Милош се начинио исто онаквим неограниченим господарем какав је био и за своје прве владе. […]

Самовоља Милошева осећа се чак у финансијским и у судским пословима. Под Карађорђевићем, утврдило се као правило које не трпи изузетка, да свака наредба која повлачи издатке из државне касе, мора бити претходно одобрена од Савета. Милош сваки час издаје такве наредбе сам на своју руку; министар финансија не сме ни да помисли да те наредбе не изврши; он плаћа што се има платити, па после трчи и богоради око Савета за његово накнадно одобрење. […] Он узима из државне ергеле известан број коња; једне задржава за себе, друге поклања пријатељима; ни једне ни друге не плаћа управи ергеле, која је у највећој заблуди како да оправда овај расход у својим рачунима. Не смејући да тражи новац од Милоша, она чека Михаилов долазак на владу; онда подноси њему рачун на исплату, и он га плаћа. […]

У судским пословима одавно је већ ускраћено кнезу свако друго мешање осим давања помиловања. Али Милош не може да заборави лепа времена своје прве владе када је кнез био врховни суд. Он покушава да се, ако икако могуће, умеша у суђење […] Милош покушава да се меша у судске послове, од случаја до случаја, без икаквог законског основа, просто силом свог кнежевског ауторитета. О томе постоје многобројни примери. Његов политички агент Филип Станковић, који је једну парницу изгубио код суда, тражи да му се суди наново. Суд одбија овај захтев. Милош, потакнут од Филипа, дозива преда се председника суда и засипа га грдњом, што није задовољило Филипа. Исто тако, када је суд ослободио нека лица оптужена за спремање атентата на кнеза, председник суда има да издржи добру ватру од Милоша: псовка пљушти, и то сасвим крупна. Али не пролази све на псовци: председник суда и сви чланови бивају премештени из Београда у унутрашњост. […]

Поред свега свог наваљивања Милош није у стању да потчини себи суд онако како би хтео: за ових двадесет година колико је Милош провео ван Србије, суд је тако утврдио своју независност, да кнез не може више да га натера да суди против закона. Милошу остаје само да грди судије чијим радом није задовољан, – и он се тим правом грдње користи у пуној мери. Осим тога, ако није у стању да добије судску осуду оних људи на које се изузео, он може бар да их преко полиције протерује или притвара. На пример, за све време његове друге владе, Миливоје Петровић не сме да мрдне из своје Блазнаве, када га је Милош протерао, – а Вучић и умире у притвору, у коме је без какве одређене кривице, чисто по Милошевој наредби, држан.

Укратко, за своје друге владе Милош је покушавао да влада исто онако као што је владао за време своје прве владе. Разлика је била само у томе, што је сада ипак било више правне свести код људи него раније, па зато ни Милош није могао терати баш сасвим онако како је био навикао. У својим главним цртама, његов начин управе, који је он називао „конштитуционалним“, није био ништа друго него чисто патријархално самодржавље. Један од његових министара рекао је сасвим тачно: кнезу Милошу никако не иде у главу да треба владати по закону; због тога што он воли ову земљу и зна њене потребе боље од свакога, он мисли да је његово да заповеда, а сви други имају да слушају.“

Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 69-86.