Тимочка буна

Врхунац сукоба радикала и краља Милана представљала је Тимочка буна. Године 1883. уместо народне уведена је стајаћа војска. Обавезна војна обука је трајала две године. Предвиђено је разоружавање народа. Требало је да потом добију нове, модерне пушке. Те скупе пушке би стајале у магацинима. Незадовољство народа због разоружавања подстрекивали су радикали. Реформа војске је била неопходна, али тренутак за њено спровођење је био неповољан у време након избора који су створили велике тензије (краљ је формирао владу без радикала, који су на изборима добили већину у скупштини и основано су се плашили да ће краљ можда укинути устав, а он се плашио да ће они подићи буну, па је хтео да разоружавањем сељака то спречи).

Оружана побуна сељака у источној Србији (најсиромашнијем делу земље), у (Пашићевом) Зајечарском округу (данашњи управни округ, који обухвата општине Зајечар, Књажевац, Бољевац, Сокобања), почела је тиме што су становници појединих села одбили да предају оружје (плашећи се да се онда више неће моћи одупрети властима). Тражили су прво да приме ново.

„Једном руком да дају пушку, а другом да је примају.”

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, књ. III, 123.

Побуњеници су почели да разоружавају органе реда и преузимају локалну власт. Покушали су побуњеници да прошире буну и на друге крајеве Србије (успели су да побуне Алексинац, али нису Зајечар).

Влада је увела ванредно стање у том крају и послала војску да угуши буну. Побуњеници нису могли да се одупру стајаћој војсци са бољим пушкама (које су имале даљи домет) и топовима, које побуњеници нису имали. Радикалске вође су веровале да народ не треба да се сукоби са војском, него само да јој се испречи на путу. Мислили су да ће војска када угледа толики наоружан, а миран свет одустати од напада или чак прећи на страну народа, а тиме ће се створити услови да се са владом преговара у равноправном положају.

„Већ први топовски меци поколебали су храброст бунтовника, који су се брзо стали повлачити са својих јаких положаја: то је било повлачење у нереду, врло налик на бежање.“

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, књ. III, 127.

Војне операције против побуњеника су трајале мање од недељу дана, а са претходним догађајима цела буна је потрајала скоро месец дана. Сав трошак око гушења буне стављен је на терет општинама оних округа и срезова у којима је било проглашено ванредно стање због буне. Због буне је осуђено неколико стотина људи, од чега скоро 100 смртном казном (међу њима је било и народних посланика, учитеља и свештеника), иако није било правих доказа за све. Једноставно је за побуњивање народа оптужена Радикална странка, а онда за буну осуђени њени истакнути представници. Неки су побегли, па су ван Србије дочекали помиловање. Међу осуђенима на смрт биле су и вође радикала. Никола Пашић је успео да побегне у Бугарску, а помилован је након абдикације краља Милана (1889).

Након Тимочке буне краљ Милан се налазио на врхунцу своје моћи. Потпуно је неутралисан отпор радикала, као главне опозиције. До тада су радикали, као странка која је рачунала на подршку народа, могли рачунати у евентуалном сукобу са краљем и да је тај народ наоружан. Краљев ослонац је постала стајаћа војска, која му је показала оданост током буне и онда када је требало пуцати у народ (мотивисана је повећањем плата за дупло онима који учествују у гушењу буне). Изменама закона након буне онемогућено је стварање локалних одбора странака, а и могућност одобрења великих политичких скупова била је значајно ограничена.

Литература:

Постави коментар