„По међународном ратном праву, ратни заробљеници имају право на храну, склониште и медицинску негу, ако ни због чега другог, зато да би и непријатељ поступао на исти начин.
Хитлер је ту традиционалну логику преокренуо наглавачке. Злочиначким поступањем са совјетским војницима хтео је да немачки војници страхују од таквог совјетског поступања како би се очајнички борили и по сваку цену избегли заробљеништво. Поред тога, вероватно није могао поднети мисао да се војници више расе предају подљудима Црвене армије. […]
Када би Вермахт совјетске заробљенике превозио возом, користио је отворене вагоне без заштите од времена. Возови би стизали на одредишта, а из вагона би испадале стотине, понекад и хиљаде смрзнутих тела. Стопа смртности у тим транспортима износила је и до седамдесет посто. На тим маршевима и транспортима смрти умрло је укупно око две стотине хиљада заробљеника. Сви заробљеници који су пристигли у осамдесетак заробљеничких логора, колико их је било у окупираном делу Совјетског Савеза, били су преморени и гладни, а много рањени и болесни.
Логор за ратне заробљенике по правилу је једноставан погон који војници граде за друге војнике и намењен је очувању живота. Такви логори успостављају се у тешким околностима и на удаљеним местима, али их граде људи који знају да непријатељска војска у слична места затвара њихове другове. Немачки логори за ратне заробљенике у Совјетском Савезу били су нешто потпуно неуобичајено. Замишљени су тако да окончају живот.“
Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 201-203. (цитат је прилагођен српском језику)
„Вермахт је имао доста искуства у збрињавању великог броја ратних заробљеника. У Пољској кампањи заробљено је преко пола милиона војника; а на лето 1940. Вермахт је заробио још два милиона након пропасти холандске, белгијске и француске војске. У немогућности да се побрину за све њих, Немци су убрзо пустили све холандске заробљенике на условну слободу, као и белгијске Фламанце и скоро једну трећину Француза. Под изговором да Пољска као држава више не постоји, те да пољски војници више не могу имати статус ратних заробљеника по Женевској конвенцији, Немци су их искористили као цивилне раднике. Ово извртање међународних правила о ратним заробљеницима довело је Пољаке (као и Југословене, а у периоду 1943-1944. и Италијане) у неповољан положај, али то је била ситница у поређењу са оним што је чекало заробљенике из Црвене армије.
[…]
Расизам и политика ишли су једно другом на руку, рецимо, у случају ослобађања заробљеника у раним фазама рата. Чак и пре Операције Барбароса војска је ослободила само белгијске Фламанце, док је с француским колонијалним трупама поступала далеко горе него с белим Французима, а било је планова да се јеврејски ратни заробљеници из пољске војске раздвоје од не-Јевреја. Приликом инвазије на Русију, такође, расни и политички принципи диктирали су ко ће бити пуштен кући. Совјетски ратни заробљеници балтичких народности имали су повољнији третман од Украјинаца, нарочито ако су били земљорадници, који су Герингу и војсци били потребни због прикупљања усева. С друге стране, Врховна војна команда наредила је да Азијати (зависно од расе), Јевреји и Руси који говоре немачки буду распоређени као радни батаљони на линији фронта. У целини, број ослобођених био је мањи од 10% од укупног броја заробљеника. Од преко 3 милиона совјетских ратних заробљеника, умрлих у немачким логорима у овом рату, преко две трећине њих никада није напустило окупирану територију и било је под неким видом надзора Вермахта.
Од самог почетка инвазије, приликом одвођења дугачких колона заробљеника с линије фронта, стражари су убијали заостале и чак, као раније у Пољској, мештане који су остављали храну покрај пута. Пољски дечак Валдемар Лотник посматрао је колону од 15.000 људи који су се једва вукли, како више од сат времена пролази поред њега. Стражари су их убијали ако би пали од умора, а пуцали су ако би гладно навалили на поврће које су он и деда превозили на сеоским колима. Неки старији немачки официри били су згрожени. „То је ужасно, тај утисак који оставља колона од 10.000 руских заробљеника који скоро без страже марширају из Смоленска“, писао је фелдмаршал фон Бок у октобру. ,,Смртно бледи и полумртви од глади, ови невољници се тетурају у смрт. Многи од њих падају мртви и исцрпљени покрај пута.“ После рата, Боков ађутант детаљније је описивао: ,,Колоне људи, по неколико километара дугачке, марширају, а чува их свега 10-20 Landesschützen који подстичу зачеље и убијају из аутоматског пиштоља оне који не могу да одрже корак. Све то није било услед врућине или борбе, већ зато што је тако наредило врховно руководство из неке безбожне ароганције.“ Можда ништа није толико променило погледе цивилног становништва на намере Немаца као ови маршеви смрти са измученим лешевима, које су остављали за собом. „Изгубили смо све симпатије становништва“, писао је један посматрач у Украјини. „Људи не могу да разумеју убијање исцрпљених ратних заробљеника у селима и у већим местима и остављање њихових непокопаних тела.“ Спровођење изгладнелих совјетских војника кроз центар Кијева и других градова изгледало је намерно смишљено да би се застрашило локално становништво. Стражари су добијали контрадикторна упутства, понекад да штеде муницију и пуцају само на оне који покушавају бекство, а понекад су их опомињали на то да покажу ,,крајњу будност, највећи опрез и „најдубље неповерење“; те да је њихова дужност да реагују на најмањи знак отпора ,,без милости“ и да ,,не штедећи“ користе оружје. Неки су уживали у својој моћи, па су мучили заробљенике нудећи им комаде хлеба.
[…]
Много пре него што је свет угледао језиве призоре из претрпаних логора СС у Рајху 1945. логори ратних заробљеника Вермахта, које новинари нису видели, садржали су ужасе, који су, ако ишта, по обиму трагедије далеко надмашивали оне у Рајху. До фебруара 1942. само 1,1 милион совјетских ратних заробљеника још је било у животу (од укупно 3,9 милиона заробљених); а од тога само 400.000 њих били су радно способни. Укупна стопа смртности совјетских ратних заробљеника у рукама Немаца током Другог светског рата износила је 57,5%; у немачком заробљеништву је за све време трајања рата живот изгубило онолико британских и америчких војника колико је у овим логорима људи умирало за један дан. Тешко да је било изненађујуће што су немачки генерали и сами веровали да Фирер жели да десеткује словенско становништво.“
Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 174-178.
Одмазда над Словенима
„Холокауст засењује оне немачке планове који су предвидели додатна убијања. Хитлер није хтео уништити само Јевреје. Намеравао је уништити Пољску и Совјетски Савез као државе, ликвидирати њихове владајуће елите и убити десетак милиона Словена (Руса, Украјинаца, Белоруса, Пољака). Да је немачки рат против Совјетског Савеза текао по плану, тридесет милиона цивила било би убијено глађу већ прве зиме, а накнадно би десетине милиона били прогнани, убијени, асимиловани или претворени у робље. Премда ти планови никада нису остварени, они су били морално покриће за немачку окупациону политику на Истоку. Немци су током рата убили подједнак број не-Јевреја колико и Јевреја: глађу су убијали совјетске ратне заробљенике (више од три милиона) и становнике опкољених градова (више од једног милиона), или су стрељали цивиле ради „одмазде“ (готово милион, претежно Белоруса и Пољака).“
Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, XII (цитат је прилагођен српском језику)
Историјска читанка 