Италијанско медитеранско царство

„Фашистичка Италија била је јединствена међу савезницима Немачке. Самог Хитлера никад није напустио осећај лојалности према Мусолинију и две фашистичке силе зацементирале су своје везе Челичним пактом 1939. године. Обојица су били експанзионисти, а преамбула Пакта говорила је о потреби обе стране ,,да обезбеде свој животни простор“. Италијани су отворено говорили о увећању свог царства на обе обале Средоземног мора и избацивању Француза и Британаца из региона заувек. Немачка доминација је, чинило се, нудила прилику да то и постигну. Али ако је било очигледно да овај савез иде у прилог Италији, шта је он доносио Немачкој било је мање јасно. Неред који су Италијани направили од инвазије на мајушну државу Албанију 1939. године био је упозорење. Такође су непотребно закомпликовали мини-рат у који су са закашњењем кренули против Француске у лето 1940, а потом су упропастили и инвазију на Грчку у јесен исте године. Већ у августу 1941. испразност фашистичких империјалних претензија изашла је на видело, и један добро позиционирани посматрач забележио је да само Немачка може ,,помоћи Италијанима да подигну своје средоземно царство“. Успех Италије из 1940. против малих гарнизона које су Британци оставили за собом у Британском Сомалиленду била је једина победа коју су сами извојевали током читавог рата. Коштала их је многих жртава и није дуго трајала: у марту 1941, кад су Британци послали трупе Сика да поврате ову територију, већина Италијана већ је боловала од маларије и предаја им је донела олакшање. За два месеца, под притиском Британаца и етиопске гериле, изгубили су и Адис Абебу, а цар Етиопије Хаиле Селасије вратио се на престо који је изгубио 1936. Огромне мапе које су биле постављене на главним трговима италијанских градова, како би људи могли да виде како напредује рат у Европи, Африци и на Блиском Истоку, брзо су нестале. […]

За разлику од Хитлера, Мусолини није успео да се наметне својим генералима нити да их натера да извршавају његова наређења. Такође, није био способан да одреди приоритете и разбацао је своје снаге на превише фронтова. […] У самој суштини, Италија, заправо, није могла приуштити себи тежину фашистичких амбиција. […]

Ипак, за Хитлера, стратешки и војни противаргументи значили су мало у поређењу са чињеницом да му се Мусолини придружио: била је то његова посебна веза. ,,Без Мусолинијевог пријатељства“, рекао је италијанском амбасадору, ,,био бих сам на свету“. Често је говорио као да су интереси двеју сила савршено компатибилни. ,,Наши интереси су на северу, ваши на југу“, рекао је он Дучеу. Могли су поделити Европу међу собом, наставио је он. Пошто је Немачку њен поход за Lebensraum водио на Исток, у Пољску и Русију, док се италијански spazio vitale простирао махом на Балкану, Средоземљу и северној обали Африке. Мусолини се сложио: водиће ,,паралелни рат“. Заправо, са изузетком морнаричких дејстава у Средоземном мору, било је изузетно мало праве координације или заједничког планирања, и чак је и Хитлер одбио да се повери Дучеу. Упркос томе што су се састали четири пута 1940, и три пута наредне године, крио је од свог најближег савезника планове да нападне Скандинавију, пошаље војну мисију у Румунију, па чак и онај да нападне СССР, док се Мусолини осветио изненадивши Фирера инвазијом на Грчку.

Уз то, није било лако држати ове ,,паралелне ратове“ раздвојеним. Испрва, Немци су Северну Африку и Средоземље препустили Италијанима, који су генерално били задовољни ситуацијом у којој Немаца нема (чак и ако би им добро дошла њихова помоћ). На Балкану, водећи немачки принцип био је да своје савезнике натерају да управљају окупацијом у што је већој мери могуће. Али иако је Хитлер инсистирао да се Италија учини доминантном силом на западном Балкану – на крају је пола милиона италијанских војника било распоређено тамо – Немци им никад истински нису веровали да ће адекватно управљати регионом. На север Африке такође је морала бити послата мала немачка војна експедиција под Ромеловим водством. Кад је Мусолини одлетео тамо у лето 1942, очекујући да ће одмах тријумфално умарширати у Александрију, Ромел је одбио да се с њим састане; Дучеов покуњени повратак у Италију, након што је постало јасно да Египат неће бити заузет, означио је почетак његовог пада. Оно што је почело у лето 1940. као ,,паралелни рат“ извитоперило се у много неравноправнију везу. […]

Међутим, национална политика у неразвијеном италијанском царству изгледала је много другачије од немачке. Како није имао досељенике, или велике резерве мањина које би вратио у домовину, Рим је културној дифузији дао примат у односу на расну чистоту. […] Слабост Италијана чинила их је истовремено способнијим од Немаца да цене важност националних аспирација других народа.“

Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 364-367.

Крај Мусолинија

„Мит о „добром Италијану“ није умро у црногорским планинама, како се гувернер Пирцио Бироли надао. После рата, изнова је добио на популарности – барем у Италији – и наводни контраст између некомпетентних али хуманих Италијана и смртоносно ефикасних Немаца омогућио је да многи злочини италијанске војске буду заборављени. Када су ретки истраживачи скренули пажњу на 50-60.000 жртава колико се процењује да је убијено у концентрационим логорима из 1920-их у Киренаики и разоткрили масовна убијања етиопских цивила стрељањем и иперитом, италијанска јавност није томе придавала већи значај. Филмови попут ,,Медитеранеа“ приказивали су италијанску окупацију као ратнодопски Клуб Мед, еротичну идилу коју су реметили само звуци удаљених бомби; и Холивуд је урадио свој део, и ,,Мандолина капетана Корелија“ приказала је контраст између музикалних Италијана на грчким острвима и крволочности Вермахта. Филм Роберта Бенињија ,,Живот је леп“ отишао је корак даље и претворио лик његовог оца, који се борио у Мусолинијевој војсци, у највећу жртву, Јевреја послатог у Аушвиц. Услови који су очекивали италијанске војнике послате у немачко ропство после септембра 1943. били су заиста ужасни, и многи су умрли. Али то не мења чињеницу да су ти исти војници претходно водили прљави рат на страни Сила осовине.“

Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 373-374.

„Италија коначно има своје царство“ — италијанска студентска свеска (1940-41) која приказује мапу италијанског царства са Мусолинијем приказаним иза. Цитат у доњем левом углу долази из Мусолинијевог говора одржаног у Риму 9. маја 1936. у коме је проглашено царство: „Италија коначно има своје царство… Италијански народ је створио царство својом крвљу, оплођиваће га својим радом и браниће га то од било кога са својим оружјем.“ Наличје овог приказује италијанску заставу која се вијори изнад Медитерана са ознаком „Mare nostrum“ („Наше море“).