Викторијанска Енглеска – Велика Британија за време владавине династије Хановера

Владари из ове династије су били војводе (од 1814. краљеви) Хановера (1636-1866) и Брауншвајнг-Линебурга и краљеви Велике Британије и Ирске (1714-1901). Хановер је био у персоналној унији са Великом Британијом од 1714. до 1837. године, када је на енглески престо дошла краљица Викторија. У Хановеру је важио салијски закон (још из доба Франачке), по којем жена није могла да наследи престо, па је за краља Хановера проглашен њен стриц. Године 1866. Хановер је прикључен Пруској.

Владари

Џорџ I (1714-1727)
Џорџ II (1727-1760)
Џорџ III (1760-1820)
Џорџ IV (1820-1830)
Вилијам IV (1830-1837)
Викторија (1837-1901)

Прва двојица нису знали енглески и више су се занимали Хановером него Енглеском, па су пристали да у Енглеској буду парламентарни владари, иако су у Хановеру били апсолутни владари. Трећи је рођен у Енглеској и настојао је да буде апсолутни владар и у Енглеској.

Британску политику прве двојице енглеских краљева из династије Хановера је оптерећивала њихова жеља да заштите или прошире своје немачке територије. Што је још озбиљније, чињеница да је Хановер изложен француском нападу могла се у рату искористити за притисак на Британију и да се од ње можда изнуде неки уступци приликом склапања мира. Када би Хановер прегазили Французи, Британија би била присиљена, како би га вратила, да уступи прекоморске територије, освојене по цену губитка британске живе силе и новца. Британска влада је, хтела не хтела, била умешана у политичке прилике у Немачкој.

Краљ Вилијам IV никада није посетио Хановер, у којем је такође био краљ. Није се мешао у политику вођења државе, коју је спроводилa влада изабрана у парламенту. За време његове владавине спроведен је низ реформи, што се наставило и у доба краљице Викторије, која је енглеским монарсима вратила престиж који су компромитовали њени претходници.

У периоду владавине четири Џорџа, најзначајнији догађаји су били Седмогодишњи рат (1756-1763), када су Енглези Французима преотели територије у Америци и Индији и Рат за независност САД (1775-1783), када су се осамосталиле америчке колоније у Северној Америци. Чињеница да је Француска имала велике копнене границе и традицију територијалног ширења у Европи имала је за последицу да се њено становништво нерадо и у малом броју исељавало преко мора, па стога колонијална експанзија за њу никада није била искључиви и преовлађујући интерес какав је била за многе Енглезе. Француска је имала три пута више становника од Британије, па и већу војску и порески потенцијал.

Викторијанска ера

Спољна политика у доба Викторије (1837-1901) је била империјалистичка политика. Проглашена је за царицу Индије (1876). Успостављена је енглеска контрола Суецког канала (1875), значајног због пута за Индију.

Како је Британија освојила Индију?

На Берлинском конгресу (1878) Велика Британија је добила Кипар. Заузела је већи део Авганистана (1879). Припојила је бројне колоније у Африци (1884-1902).

Индустријска револуција је донела промену структуре становништва. Године 1871. већина становника Енглеске живела је у градовима (62%). Број становника се од 1800. до 1871. године повећао три пута, са 7 на 21 милион. Национални доходак се повећао десет пута. Међутим, богатство није било равномерно распоређено.

„Према томе, иако су сиромашни доиста постали мање сиромашни, распон између богатих и сиромашних није смањен него је повећан. Богатство најбогатијих је брже расло него што се смањивало сиромаштво најсиромашнијих, па су неусклађености расподеле изгледале веће но раније.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 279.

Демократизација, политичка и друштвена, у Енглеској се одвијала спорије него у Француској, баш због револуционарног радикализма у Француској, али и због тога што је у Енглеској ситуација била повољнија – од револуције 1688. године закон је ограничавао власт владара и гарантовао права грађана. Проблем је био што је са индустријском револуцијом постало све израженије да парламент чини само аристократија, да у њега, постојећим изборним системом, није укључена буржоазија и радништво, који су имали све већи значај, због богатства, односно бројности, којом се могла изазвати револуција. Како су револуционарна збивања у Француској 1789. одложиле изборну реформу, тако је мирнија револуција 1830. показала да промене не морају бити опасне, па је прва реформа изборног система у Енглеској спроведена 1832. године.

„За разлику од изненадних промена у систему власти у Француској, у Великој Британији одвијала се постепена еволуција. еволуција. Политика британских политичких партија била је прожета конзервативизмом који је углавном био последица духовног наслеђа из дугих ратова са револуционарном и Наполеоновом Француском. Потпуна победа 1815. донела је Британији сигурност у погледу напада споља, и у тој сигурно сти уживала је током читавог 19. века. У одбрани својих гра ница није морала да се ослања на велику војску, а могла је да оствари утицај у Европи помоћу огромног богатства. Док су Француску потресале револуција и контрареволуција у перио ду између 1830. и 1880, развој и прилагођавање британских политичких институција текао је споро. Спољашњи облици енглеског уставног уређења неговани су заједно са митом о његовој савршености, док је стварно средиште моћи било очигледно премештено негде другде. Прво велико премештање средишта моћи догодило се због усвајања Закона о изборној реформи из 1832, којим је средња класа добила право гласа а владајућа аристократија постала зависна од све богатијих индустријалаца. У географским оквирима посматрано, средиште моћи преселило се са пољопривредног југа на недавно индустријализовани север.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 244-245.

Све до те реформе, изборни део парламента, Дом комуна, биран је по једном застарелом изборном закону. Гласало се по грофовијама и градовима, и то само оним којим је то право дато пре XVIII века, иако су неки од њих у међувремену остали са мало становника, а други се развили захваљујући индустријској револуцији. Парламент који су углавном чинили аристократе спровео је реформу, рачунајући да је боље да мало попусте, него да изазову револуцију. Гласачко право је одузето од 56 слабо насељених или готово ненасељених градова, тако да је 111 посланика, који заправо нису представљали бирачко тело, изгубили место у парламенту. Укинути су “трули градови” остали су “џепни градови”, где су о избору одлучивали земљопоседници. Избор чак 72 посланика зависио је од воље само 54 особе. Посланике су добили неки нови велики градови, чији становници до тада нису имали бирачко право, попут Бирмингема, Манчестера (који је од 1801. до 1891. упетостручио број становника), Лидса, Шефилда и Бредфорда (који је у раздобљу од 1810. до 1850. године повећао број становника са 16 на 103 хиљаде). Смањењем цензуса повећан је број грађана са гласачким правом (1832), са 220 на 670 хиљада од око 14 милиона пунолетних мушких становника. Тако је у парламент ушла и буржоазија, али не још и радништво. Са повећањем репрезентативности народа у парламенту, краљ више није могао састављати владу упркос већини у парламенту, што се раније дешавало. У градовима је омогућено да локалну власт бирају сви порезници (1835).

И након 1832. године Енглеска је остала под олигархијским режимом, с тим да је олигархију аристократије потиснула олигархија буржоазије. Обе те олигархије су се слагале да је власт повластица виших слојева друштва, али то дугорочно није било одрживо – морало се и нижим слојевима омогућити да утичу на вршење власти.

„Може се навести још примера: на унутрашњеполитичком плану, Велика Британија није осетила потресе из времена Револуције и ушла је у XIX век с екстремно олигархијским политичким поретком. Тек ће реформа гласачког права из 1832. знатно проширити круг политички активног грађанства и окончати специфичан британски облик ancien régime-а. У унутрашњем континуитету историје британске уставности, 1832. година означава најдаљи искорак у променама, можда пре симболично него истински.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 75.

Да се владајуће енглеске класе ослободе страха од давања гласа радницима значајан је био грађански рат у САД (1861-1865), кaда су индустријско демократске државе које су се позивале на једнакост, поразиле аграрно аристократске, које су биле за очување ропства. Давање гласа радништву схваћено је као начин да се класна борба одржи у границама закона и да се друштвени мир спасе.

Право гласа на изборима проширено на све становнике градова 1867. године, када је смањен имовински цензус, а на сеоске раднике 1884. године. Тајно гласање на изборима (да сиромашнији не би зависили од послодаваца) омогућено је 1872. године. Радници су, у одсуству социјалистичке странке, бирали између постојећих – конзервативне (аристократске) и либералне (буржоаске), опредељујући се за оне који су тренутно били расположенији да им чине уступке.

Након што су радници добили право гласа, држава је закључила како им треба организовати школовање, да би их оспособила да право гласа разумно употребе. Темељ обавезном основном образовању постављен је 1870. године. Поред јавних, државних школа, постојале су и приватне, под контролом цркве, као и до тада. Основна настава је постала обавезна 1880. године, а бесплатна 1891. године. На старим енглеским универзитетима Оксфорду и Кембриџу упис студената који нису државне, англиканске, вере дозвољен је 1871. године. Исте 1871. године укинута је могућност куповине официрских чинова и положаја у државној служби.

Године 1834. донет је закон о сиромашнима.

„Закон о сиромашнима је, уместо расподеле мизерне новчане по моћи најугорженијим породицама незапослених радника што је постојало још од времена Тјудора – предвиђао да се незапослени радници смештају у посебне домове радионице, у којима би властитим радом обезбеђивали и опстанак домова и сопствену егзистенцију. При том се пред виђало да животни услови у домовима, радионицама буду гори (,,мање пожељни“) од услова у којима живе фабрички радници јер би иначе многи међу њима баталили своје бедне наднице и нагрнули у ове установе.

Тако је Закон из 1834-те озваничио стварање домова за сиромашне, чији су оснивачи биле општине, разне филантропске организације и сличне установе. У њима су, ради постизања мање пожељних услова и ,,онемогућавања лењости и покварености“, заведени робијашки системи живота и рада. Уз најтеже, најпрљавије и најбесмисленије послове, овде је исхрана радника била крајње оскудна, смештај и их хигијенских минимума а однос управа према њима крут, безосећајан, па и суров.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа, II том: Политичка Историја Европе (1815-1871), Београд 2010, 47-48.

У фабрикама је забрањен рад деце млађе од 9 година и ограничено радно време деце на 12 сати 30-их година XIX века, а на 10 сати радним данима и 6 сати суботом 1847. године за жене и децу, а тек 1878. године за мушкарце. Јавна погубљења су законом укинута 1868. године. Ропство у колонијама је укинуто 1833. године. Јавне службе постале су доступне припадницима свих вероисповести 1829. године. Томе је допринело ирско питање.

Ирско питање

Ирско питање

На политичкој сцени су се смењивале либерална и конзервативна странка. Оне су до 1901. године владале у сагласности са краљицом Викторијом (1837-1901), која није имала само церемонијалну улогу, него је и утицала на државну политику.

Значајне реформе спровеле су владе Либералне странке, на челу са Вилијемом Гледстоном од 1868. до 1874. у периоду када је Британија била на врхунцу моћи и угледа у свету. У спољној политици је Британија тада избегавала мешање у европске сукобе. У земљи су свој програм остваривали постепено одузимајући поједине повластице владајућим, најбогатијим слојевима друштва и њиховим проширивањем на његове мање имућне припаднике. Реформа је била могућа захваљујући победи на парламентарним изборима 1868. године, која је остварена захваљујући другој изборној реформи 1867. којом је знатно проширено бирачко право, које су добили и богатији представници радничке класе. Своје реформе Гледстон је започео у циљу усавршавања и повећавања ефикасности државне администрације и њених институција. Уведена је верска равноправност и обавезно основно образовање. Војска је стављена под контролу министара и укинута могућност куповине чинова. Гласање на изборима је умето јавног постало тајно, што је била значајна демократизација. Након што су либерале на власти сменили конзервативци, они нису губили из вида да спокојство њихове власти може бити угрожено од Ираца и радничких синдикалних и политичких организација. Побољшали су положај радника. Нова Гледстонова влада је 1884-1885. године извршила и трећу изборну реформу (после оних из 1832. и 1867. године), којим је право гласа постало опште за мушкарце. За то право ће двадесетак година касније борбу отпочети и жене (сифражеткиње). За интересе радника од 1901. године залагаће се новооснована Радничка (Лабуристичка) странка.

Вилијам Гледстон је био популаран и у тадашњој Србији, захваљујући спољној политици. Залагао се да Енглеска искористи природну околност да је океаном изоловано острво и води мирољубиву политику, немешајући се у сукобе на европском континенту. Ситуација се променила поразом Француске од Пруске (1870/1). Русија је искористила слабост Француске да престане са поштовањем одредби Париског мира, којим је након Кримског рата одређена неутралност на Црном мору, што је било у интересу Енглеске, која се бојала присуства Русије у Средоземљу и Азији, јер је могла угрозити везу Енглеске са њеном најбогатијом колонијом – Индијом. Због тога су 1874. Гледстонове либерале на власти сменили Дизраелијеви конзервативци. Они су променили курс енглеске спољне политике, напустивши курс демократске идеологије изражене у нациoнализму и пацифизму. Водећа Пруска постала је савремени узор. Њен председник владе Бизмарк називао је реалном политиком такмичење држава у односу снага, где је свака држава терала са својим егоизмом до крајњих граница своје војне и дипломатске моћи. Гледстон је критиковао Дизраелијеву спољну политику умерену ка енглеским колонијалним интересима, због којих је Енглеска подржавала Османско царство (које им је било мања конкуренција од Русије) против балканских хришћана, и због које је у колoнијалним ратовима проливана људска крв из освајачке обести, подсећајући да је Богу људски живот у забитима на другим континентима једнако важан као и душа господе из Лондона.

Дизраелијева спољна политика империјализма је била у складу са природним материјализмом, који је у друштвену мисао проникао заснован на Дарвином учењу (из шездесетих гoдина 19. века) о борби врста као покретачу развоја. Хармонију рационализма заменила је дарвинистичка борба у којој јачи опстаје, а слабији нестаје. Одустало се од солидарности са слабијима, јер за поражене није било милости.

Са друге стране, у унутрашњој политици Велика Британија је реформама (променама закона), постепено чинила уступке друштвено слабијим грађанима, чиме је избегла насилне побуне, каквих је у државама на европском континенту било доста у овом периоду.

„Иако се друштво брзо мењало, опстале су многе установе из прошлости. Политичка свест у јавном животу јачала је са порастом становништва, развијањем процеса индустријализације и побољшањем образовног система. Механизми власти рационализовани су у извесној мери. Ипак, како примећује један проницљиви историчар, полуге власти још су биле у рукама малог броја људи који су преко власништва земље били повезани са феудалним прецима и уједињени елитистичким системом образовања.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 270.