Остракизам

Остракизам је био политичка мера карактеристична за атинску демократију. Ова мера је првобитно била уперена против људи који су желели да обнове тиранију у Атини, али се убрзо почела злоупотребљавати као средство политичког разрачунавања међу неистомишљеницима. Вешти политичари су помоћу остракизма успевали да се реше својих највећих противника. Када је требало прибећи остракизму сазивана је еклесија (народна скупштина). Окупљени грађани су на комадићима црепа (остракама) исписивали име човека који, по њиховом мишљењу, представља опасност за демократију и треба да буде протеран. Атињанин чије име ја највише пута било записано је морао да напусти град у року од десет дана и да у изгнанству проведе десет година.

„Остракизам је била казнена мера прогонства у неким градовима античке Грчке (Аргу, Мегари, Милету) и особито у Атини. Увео ју је атински законодавац Клистен крајем VI века пре наше ере, а примењена је први пут 487. пре наше ере. Служила је као важно средство против увођења тираније јер су се њоме привремено удаљавали премоћни појединци. Гласовало се тајно, без предложених кандидата, на комадићима црепа (óстрака). Право гласа имали су сви грађани, а морало је гласати најмање 6.000 гласача да би гласовање било важеће. Онај грађанин чије се име најчешће нашло написано на комадићу црепа морао је бити прогнан из града на десет година. Својом имовином и даље је могао слободно управљати. Од истакнутих особа у Атини таква је судбина задесила Мегакла, Аристида, Темистокла, Кимона и Алкибијада Старијег. Скупштина је могла посебном одлуком скратити рок прогонства и прогнаног позвати да се врати у град.“

Анте Јурић, Појмовник грчке антике, Загреб 2014, 285. (цитат је прилагођен српском језику)

Остракизмом су се Атињани служили да умање углед и превелику моћ појединаца који су се утицајем сувише уздигли изнад демократске једнакости.

„Остракизам није представљао вид санкције некаквог преступа, већ начин да се грађани ослободе љубоморе – осећања које се задовољава понижавањем изузетних појединаца.“

Плутарх, Успоредни животописи, Темистокле (22)

4 thoughts on “Остракизам”

  3. […] „Персијанци нису ни у ком случају глупљи и гори од Грка. Нипошто. Они су само, као што сам већ испричао, у нечему били посебни. Док су се огромна источњачка царства вечно држала наслеђених обичаја и учења све док у томе не окоштају, дотле је у Грчкој, а поготово у Атини, бивало управо супротно од тога. Грци би готово сваке године долазили на неке нове идеје. Ниједна се институција не би дуго одржала, нити иједан вођа. То су искусили и велики јунаци персијских ратова, Милтијад и Темистокле. Најпре су их хвалили и величали и подизали им споменике – а онда их оптуживали, клеветали, протеривали. […]

Постави коментар