Током 30-их и 40-их година 19. века, под утицајем буђења националне свести у Европи и панславизма из Чешке, међу јужнословенским народима под влашћу хабзбуршке династије у Аустријском царству и Мађарском краљевству јавио се Илирски покрет, који је био претеча југословенства. Био је израженији међу Хрватима, па и Словенцима, него Србима. Дошло је до уједначавања хрватског и српског језика, усвајањем штокавског наречја, захваљујући реформи Вука Караџића, којим је славеносербски језик (настао из руског црквеног језика, јер су из Русије српским црквама и школама стигле књиге у време цара Петра Великог) замењен народним српским језиком и азбуком каква се данас користи у српском језику. Срби на простору данашње Војводине углавном нису подржавали покрет, плашећи се губитка идентитета под западним утицајем католичанства.
Покрет је назван по Илирима, староседеоцима Балкана, за које се тада веровало да су преци Јужних Словена. По њима се претходно називала јужнословенска територија под влашћу Француза у време Наполеона након победе над Аустријом – Илирске провинције, које су постојале од 1809. до 1813. године.
Главни представник Илирског покрета, који се назива и Хрватски народни препород, био је Људевит Гај. Покрет није захватио хрватске народне масе сељака, него је остао интелектуални покрет [слично ће касније бити и са југословенством пре Другог светског рата] грађанства и нижег племства, који није подржан ни од вишег племства, неспокојног за своје повластице уколико би дошло до удаљавања Мађара. Покрет је замро настојањем мађарских власти да се Срби и Хрвати разједине коришћењем искључиво тих националних имена, уместо заједничког илирског, како би лакше њима владали.
„Царевим указом од 1843. године, забрањена је употреба имена „Илир“, „илирски“, „илиризам“, „Илирија“, и то „како у листовима тако и у другим штампаним делима, нарочито у јавним дебатама и у школама“.“
Милош Радојковић, Илирски покрет, Београд 1937, 67-68.
Међутим, убрзо је уследила у целој Европи револуционарна 1848. година, када је сарадња Хрвата и Срба успостављена на политичком и бојном пољу.
„Исто тако је требало да дође мађарска буна од 1848-1849 године па да се Хрвати и Срби нађу на истој страни. Још у почетку те оружане борбе између Срба и Хрвата с једне, и Мађара с друге стране, српски патријарх Рајичић дошао је у католичку метрополу Хрвата [Загреб] да, на предлог Гаја и Кукуљевића, инсталира бана Јелачића и да му овај положи заклетву; то је био важан догађај за који не памти хрватско-српска историја.“
Милош Радојковић, Илирски покрет, Београд 1937, 69.
Бан Хрватске и Славоније Јосип Јелачић (1848-1859) данас има споменик на централном градском тргу у Загребу, а рођен је у Петроварадину код Новог Сада.
Историјска читанка 