Срби и Бугари су ратовали једни против других у оба светска рата (и у оба је делове Србије окупирала војска Бугарске), и претходно у Другом балканском рату (1913), а први пут (у модерно доба, јер ратовали су и у средњем веку) су заратили 1885. године. Иако Срби углавном памте бугарске нападе, први је био српски напад на Бугарску. Међутим, и поред свих тих ратова, некада се истицала словенска сродност до те мере да је идеја о јужнословенском уједињењу у неким варијантама обухватала и план за заједничку државу са Бугарима. Идеја се јавила у XIX веку, а последњи пут је разматрана после Другог светског рата. Први сукоб Срба и Бугара изазвала је највећа словенска и православна држава Русија (штетећи Србији у интересу Бугарске, зарад својих циљева, који су били ближи бугарским) након рата са Турцима 1878. године одредбама Санстефанског мировног уговора, који је, под притиском великих сила, измењен исте године на конгресу у Берлину. Српско-бугарски рат из 1885. године изврсно је објаснио Слободан Јовановић у трећем тому своје књиге о владавини краља Милана Обреновића.
Уједињење Бугарске
„Берлински уговор одвојио је од Бугарске Источну Румелију, која је по Санстефанском уговору била с њом спојена. Бугарска је начињена вазалном кнежевином султановом, а Источна Румелија његовом аутономном облашћу. Источном Румелијом је управљао генерални гувернер, кога је постављала Порта по договору с великим силама. У тој области није било турских трупа; унутрашњи ред и мир чувала је народна војска.
6. септембра 1885, у Источној Румелији избила је буна. Један одред народне војске ушао је у Пловдив, збацио генералног гувернера, и прогласио уједињење Источне Румелије с Бугарском. Привремена влада, која је одмах образована, позвала је одмах Александра Батенберга, бугарског кнеза, одмах у Пловдив.
Батенберг је прихватио пловдивски преврат, 8. септембра прогласио се за „кнеза северне и јужне Бугарске“, а десетога ушао у Пловдив с бугарским трупама.
Уједињење Источне Румелије с Бугарском припремано је годинама од бугарских националиста и руских агената. Батенберг је био обавештен о њиховом раду, али само уопште. Он је стајао рђаво од руског цара, и руски агенти имали су двојаки план. (1) Да уједињењем Источне Румелије и Бугарске учине први корак за оствaрење оне Велике Бугарске коју је Санстефански уговор направио, а Берлински конгрес покварио; (2) да поводом тог уједињења изазову Батенбергов пад. Батенберг би био стављен пред свршени чин уједињења: ако га призна, замериће се силама као нарушилац Берлинског уговора; ако га не призна, замериће се бугарском народу као кварилац његовог уједињења. У једном случају обориће га силе; у другом, бугарски народ.
Батенберг је разумео игру руских агената, али, страхујући више од властитог народа него од великих сила, он није смео да се противи пловдивском преврату.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 219-220.
Шта је краљ Србије видео у уједињењу Бугарске?
„На министарској седници од 9. септембра, краљ Милан изложио је своје гледиште с „толико убедљивости, решености и патриотизма“, да су министри „изјавили да се слажу с његовим гледиштем“. Тако је било и доцније: краљ Милан је предлагао шта да се ради, а министри само примали његове планове, које је он увек умео да брани с много „убедљивости и решености“.
Гледиште краља Милана било је јасно и просто. Бугарско уједињење коси се са нашим народним интересима. Сједињена с Источном Румелијом, Бугарска постаје већа држава од нас, и може нам једног дана преотети Македонију. Ми морамо протестовати против пловдивског преврата, и за нас је најзгодније да се у томе протесту позовемо на Берлински уговор, који је пловдивским превратом повређен. Тај међународни акт установио је на Балкану извесну равнотежу снага; Бугари је сада ремете на своју корист, а на нашу штету. Ако велике силе одрже у важности Берлински уговор и поврате стање ствари које је постојало пре пловдивског преврата – status quo ante, – Србија ће остати мирна; иначе, она ће силом оружја, гледати да сама поврати балканску равнотежу.
Још од онога дана када је Санстефански уговор пројектовао „Велику Бугарску“, – Бугарску уjедињену са Источном Румелијом и Македонијом, – краљ Милан је сматрао да остварење те Бугарске значи пропаст Србије. Због тога што је Санстефански уговор био дело Русије, он се одвојио од Русије и пришао Аустрији. Тајну конвенцију са том силом закључио је [1881. године] у нади да се једног дана, под њеном заштитом, спусти у вардарску долину и осујети стварање Велике Бугарске. Краљ Милан је био потпуно доследан са самим собом, када је говорио својим министрима да се Србија мора одупрети пловдивском преврату, у крајњем случају, и с оружјем у руци. Ма колико да је тај преврат сматрао опасним за наше народне интересе, њему није било криво што се он десио. Супротност српских и бугарских интереса била је потпуно обелодањена; краљ Милан је говорио аустроугaрском посланику да после тога ни супротност руско-аустријских интереса не може остати заташкана. Ко зна да најзад неће доћи и до тог руско-аустријског рата о коме је краљ Милан толико сањао?“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 221-224.
Изненађујући противник
„Краљ Милан бацио је публику у формулу: „одржавање у важности Берлинског уговора и повраћај поремећене равнотеже.“ Противника с којим ћемо ратовати због Берлинског уговора и поремећене равнотеже, није ни изблиза ни издалека означавао. Трупама је говорио само уопште да ће их водити против непријатеља, – војници су се, зачуђено, питали, – на кога непријатеља? Иако краљ није говорио ништа, по кретању трупа и по њиховом прикупљању на источној граници, видело се да краљ мисли на рат с Бугарима.
Публици је ово изгледало чудно. Она би разумела рат с Аустријом, која је држала нашу Босну и Херцеговину, и разумела би рат са Турском, која је држала нашу Македонију, али није разумела рат с Бугарском, која је, присвајајући себи Источну Румелију, узела своју земљу, а не нашу. Да би ради задобијања Македоније, морао ићи на Софију уместо на Скопље, било је и сувише висока политика за обичне грађане. Обични грађани навикли су на ратове народног одушевљења. Овакав рат политичког рачуна, рат „државнички“, био је за њих нова ствар.
У публици, ратоборна струја, уколико је постојала, била је управљена против Турака; првих дана после пловдивског преврата, у Београду су се чули узвици: На Вардар! С политичког гледишта, краљу Милану упад у Македонију био би сасвим повољан: тиме би се цело Источно питање отворило, и руско-аустријски сукоб постао би неизбежан. Али, с војног гледишта, упад у Македонију чинио се краљу Милану веома ризичан. После турских ратова он је добио врло добро мишљење о турској војсци, и бојао се да се наш упад у Македонију не заврши поразом као рат од 1876.
Не смејући против Турака, краљ Милан могао је само против Бугара ратовати. Тај рат није замишљао као освајачки рат. Његов циљ није био да откине једно парче бугарског земљишта, него да поквари бугарско ујeдињење. После победе над Бугарима, пристао би да се врати празних руку, али под условом да стање ствари пре пловдивског преврата буде васпостављено; рат за status quo ante, како се онда говорило. Или, тачније речено, рат престижа, – рат који би показао да се, без пристанка Србије и њеног краља, стање ствари на Балкану не сме мењати.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 224-226.
Однос великих сила према рату и објава рата
„Наша тајна конвенција [из 1881. године] са Аустријом није предвиђала случај бугарског уједињења, Аустрија нам, према томе, није дуговала никакву потпору у једном спору који би се поводом пловдивског преврата изродио између нас и Бугара. Ту потпору на коју није била обавезана тајном конвенцијом, Аустрија нам је нудила драговољно. Она је желела спречити српско-бугарски рат, који је и за њу саму био опасан, јер је могао дати повода њеном сукобу с Русијом. Осим тога, она је била истовремено наклоњена и краљу Милану и кнезу Батенбергу, јер су обојица били противници руског утицаја на Балкану. Српско-бугарски рат свршио би се сигурно или Милановим или Батенберговим падом, према томе да ли би Србија или Бугарска била побеђена. Да би избегла свој сукоб с Русијом и да би задржала једновремено на престолу и краља Милана и кнеза Александра, Аустрија је гледала да се српско-бугарски сукоб реши без рата. Из Беча навалили су на краља Милана да одгоди рат, докле Аустрија прво не покуша одбранити српске интересе дипломатским путем.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 226-227.
Како је Аустрија мислила да поврати наше интересе? Или да велике силе спрече уједињење Бугарске и кршење Берлинског споразума, или да Србија добије територијалну надокнаду од Бугарске (невелику, али довољну да спасе престиж Србије). Али Аустрија је од 1881. године била чланица тројецарског савеза са Руским и Немачким царством. Била јој је неопходна њихова сагласност. Русија се противила, а Немачка је пресудила. Подсетила је да су се 1881. договориле да допусте уједињење Бугарске и Источне Румелије у интересу Русије и заузврат аустријску анексију Босне и Херцеговине. Кршење Берлинског споразума су оправдале тиме да су формално Бугарска и Источна Румелија остале раздвојене, али суштински уједињене, јер је за бугарског кнеза и румелијског гувернера изабрана иста личност.
Председник немачке владе Бизмарк се у ствари није противио рату:
„Њему се чак чинило да би било добро да се Срби и Бугари потуку: пошто би једни друге излупали, они би били мање бесни, а силе би им лакше наметале своју вољу.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 248.
Краљ Милан је одбио преговоре са бугарским кнезом (којег је на понуду за договор око надокнаде подстакла Британија, да би га као противника Русије очувала на престолу тиме што би га спасила евентуалног ратног пораза) ради очувања добрих односа са Османским царством (под чијом влашћу су још формално биле Бугарска и Источна Румелија), које је могло бити савезник у рату против Бугарске.
„Турска није имала рачуна да узима у одбрану Бугарску од нас: у овој прилици, за султанова права борили смо се ми, а не његови вазали Бугари. […] Наши разговори с Портом трајали су отприлике две недеље. Порта нам је, најзад, на свој неодређен и растегљив начин, обећала неутралност, разуме се, под условом да не водимо освајачки рат, него рат за одбрану Берлинског уговора.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 240.
Србија је објавила рат Бугарској. Аустријски посланик [амбасадор] је наговорио краља Милана да као повод рата не спомиње Берлински конгрес, да тиме у сукоб не би мешао велике силе, које су биле против српског захтева.
„За повод рата је узета једна бугарска повреда границе, која је била тако слабо доказана да смо у Европи ми изгледали нападачи, а не Бугари. У своме прогласу народу краљ Милан није говорио ни о повреди Берлинског уговора ни о балканској равнотежи, него о нашим старим рачунима с Бугарима, – о Бреговом [погранични спор] и емигранстком питању [бугарско пружање уточишта политичким осуђеницима за организовање Тимочке буне]. Рат је добио значај малог локалног рата, који је управо требало да се деси 1884, па је закаснио за годину дана.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 242.
Реакције у Србији на објаву рата
„Објава рата примљена је у Србији с осећањем великог олакшања. Скоро месец дана војска је, на дугим јесењим кишама, стајала прикупљена и чекала наредбу за прелазак границе. Ова неизвесност досадила је и војсци и публици: када се чуло за објаву рата, сваком је пао терет с душе. Иначе, изузимајући неколико напредњачких министара и неколико виших официра који су добили главне команде, нико се није одушевљавао за рат, – чак се може рећи да га није ни разумевао.
Радикали су били одсудно противни рату. Они су увек проповедали Балкански савез. Од свих балканских народа, Бугари су им изгледали наши најприроднији савезници. […] Они су оптуживали краља Милана да је просто оруђе Аустрије: братоубилачки рат који води против Бугарске, нема другог циља него да онемогући Балкански савез, и да олакша Аустрији да завлада над разједињеним балканским народима.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 253-254.
Рату су се противили, иако мање одлучно, и либерали Јована Ристића.
„Он се није као радикали заносио идејама српско-бугарског братства; за њега је било јасно да само јака Србија може принудити Бугарску на исправно држање. Ипак зато Ристић није одобравао наш рат са Бугарима. За време своје позиције под напредњацима, он је био упућен на Русију као на јединога заштитника; због тога је морао своје изјаве о нашој спољашњој политици подешавати према њеним изворима. Она је осуђивала српско-бугарски рат, осуђивао га је и он, – и гледао да Русију помири са нашим захтевима накнаде на тај начин што је у накнаду тражио из турског у [„Старој Србији или Сев. Македонији“], а не из бугарског земљишта.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 255-256.
Међу напредњацима Гарашанин је одлучно прихватио краљев став као свој, а Пироћанац и Новаковић нису били тако ратоборни.
„Они су се прибојавали да краљ не пренагли са ратом, као што је и 1876. пренаглио; прибојавали су се да не започне рат без довољно спреме, и да не истроши нашу снагу пре него куцне час за коначно решавање бугарског питања. Пироћанац је пристајао на рат само у случају крајње нужде. Као и радикали, он је био присталица Балканског савеза, који је, због српско-бугарског рата, могао бити одгођен за дуги низ година.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 256.
А какво је било гледиште просечног човека 1885/6. године о Српско-бугарском рату?
„Бугари нама нису ништа згрешили што су се користили згодном приликом па узели једну земљу која је увек била њихова. Уместо да се љутимо на њих, треба на њих да се угледамо, па и ми да узмемо оно што је наше. Али краљ Милан, уместо да напада наше старе душмане, Турке или Аустријанце, напао је нашу браћу Бугаре. Тиме је ишао на руку Аустрији, која је увек завађала балканске народе.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 257.
Држање краља Милана у погледу Српско-бугарског рата 1885. године Слободан Јовановић је овако оценио:
„Краљ Милан је, без сумње, у овој прилици, видео јасније државне интересе него што су их виделе наше странке, и него што их је видела публика. Он је судио правилније него радикали, који још нису били свесни супротности интереса која је постојала између српске и бугарске државе, и покрај сродности српског и бугарског народа. Он је судио правилније него Ристић, који се и после Санстефанског мира надао да помоћу Русије припоји Србији Северну Македонију. Он је судио правилније од Пироћанца, који 1885. није имао никакве одређене политике. Краљ Милан је био начисто с тиме да Србија пошто је пустила да јој Аустрија приграби Босну, не сме допустити да јој и Бугарска уграби Македонију, и да је већ 1885. дошао тренутак да се македонско питање реши између нас и Бугара. У писму краљици Наталији од 14. октобра 1885, он вели да рат са Бугарима неће бити рат за парче земљишта, него „грађански рат“ између два братска народа око тога који ће од њих играти прву улогу на Балкану. Рат за хегемонију, дакле, као и пруско-аустријски рат од 1866. Ако не са ширег словенског, а оно с ужег српског гледишта, рат с Бугарима био је оправдан: у томе рату није било ничега ненационалног и ничега издајничког, јер је његов крајњи циљ била Македонија.
Погрешка је краља Милана само у томе што праве побуде рата није објавио народу. Он је своју мисао тако замотао у дипломатске фразе, да је доиста могло изгледати да је рат с Бугарима „кабинетски рат“ у најгорем смислу речи, – рат који не одговара народним потребама, него се води ради задовољења владалачке амбиције. Без сумње, он није могао у службеним изјавама бити онако отворен као у писмима које је писао својој жени. Али, и ван службених изјава, он је имао начина да, преко својих људи и своје штампе, убаци своје мисли у публику, и да јој обрати пажњу на национални значај бугарског рата. Он у томе правцу није чинио скоро ништа, – и ако је 1876. било сувише одушевљења за рат, 1885. га није било довољно. Код краља Милана развијало се и отимало маха неко болесно самољубље, – управо, болесна заљубљеност у себе сама. Био је не само жудан успеха, него је још хтео да тај успех буде чисто његов. Окруживао се људима који нису имали много гласа, и с којима није морао делити хвалу и славу. У своме политичком раду он се не само није обазирао на народ, него је с неким нарочитим уживањем ишао народу уз нос. Кнез Милош прикривао је свој деспотизам; градио се народни човек, и увек имао добро народа ако не на срцу, а оно на језику. Краљ Милан, напротив, као да се бојао да његов деспотизам неће довољно падати у очи; своју вољу и ћуд истицао је чак и онда када је у ствари више радио за народ него за себе. Ове његове особине више су доликовале сујетном уметнику него трезвеном практичном политичару. Због тих особина, краљ Милан се пред бугарски рат затворио у себе сама; мало коме поверавао шта управо намерава; спремао догађаје у највећој тајности као једно позоришно изненађење које ће задивити свет. Бугарски рат требало је да буде чисто његов рат, који је сам смислио и сам извео. Разуме се, такав рат у коме је публика имала остати до краја пасивна, није могао бити популаран.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 257-259.
Да ли је Србија била спремна за рат?
„У дипломатском смислу, рат није спремљен никако. Ми нисмо ни са једном балканском државом закључили савез против Бугара. Одмах после пловдивског преврата понудили смо савез Румунима, они су га одбили. Грци су тражили сами споразум с нама, али споразум са њима ми нисмо хтели. Наши и грчки планови нису се поклапали. Грци су се спремали за рат с Турцима; ми за рат с Бугарима. Наш савез с Грцима врло би лако изазвао савез Турака и Бугара. За нас је била мања штета немати Грке за савезнике, него имати поред Бугара и Турке за противнике. С Црном Гором нису вођени никакви преговори. Нити смо ми тражили њу, нити она нас.
Финансијска спрема рата није била боља од дипломатске.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 260.
„После дипломатске и финансијске спреме рата остаје још да се види војна спрема. Нов закон о устројству војске био је укинуо народну војску и завео стајаћу. За потпуно извођење овога преустројства требало је отприлике десет година; у том року, имали бисмо око 100.000 војника који су сви прошли кроз касарну. Рат од 1885. затекао нас је усред једног прелазног стања, када је наше војно преустројство тек започето, и када је број оних који су служили у сталном кадру, није био већи од 28.000. У тај број улазила су не само она лица која су одслужила пун двогодишњи рок, него и она лица која су, на основу нарочитих законских олакшица, провела у сталном кадру само пет месеци или само месец дана. […]
Како је стајало с нашим наоружањем? Имали смо нове пушке, које су гађале тачно и терале далеко, и које су сматране као боље од бугарских пушака. Али наша војска била је врло мало извежбана у њиховој употреби. Те нове пушке трошиле су, нарочито у рукама неизвежбаних војника, много муниције […] Топови нам нису ваљали.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 262-263.
Какав је био ратни план Србије?
„Ратни план био је прост. Ми нисмо мислили да освајамо Бугарску ни да бијемо њену главну силу. После пловдивског преврата, њена главна сила пребачена је у Источну Румелију; ми нисмо намеравали да идемо тамо да је тражимо. Наша је намера била да, више или мање без борбе, или бар с врло мало борбе, заузмемо онај део бугарског земљишта који смо потраживали на име накнаде: то је био Видински округ до Лома и Софијски до Ихтимана. После заузећа Софије, не бисмо ишли даље, него бисмо се утврдили и чекали Бугаре. Пре него би између њих и нас дошло до велике битке, надали смо се да ће се силе умешати и пресећи рат. […]
Изгледа да рат с Бугарима ми нисмо схватали као прави рат, него као поход за заузимање земљишта. Уместо да приберемо сву снагу против главне силе непријатељеве, ми смо је раширили као „лепезу“, да бисмо обухватили сво оно земљиште које смо потраживали. Основна мисао ратног плана била је више политичка него војничка.
Ратни план одаје, иначе, две ствари: велики страх од унутрашњег непријатеља, – велико потцењивање спољашњег непријатеља.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 265-267.
Унутрашњим непријатељем сматрани су радикали. Њихова је емиграција у Бугарској уочи пловдивског преврата спремала буну у Источној Србији.
„Од унутрашњег непријатеља, радикала, краљ Милан страховао је врло много; од спољашњег непријатеља, Бугара, није страховао готово нимало. На први поглед ово изгледа неразумљиво; бугарска војска била је руска творевина, – опремљена руским парама и обучавана руским официрима. Она је имала два пута већи сталан кадар него наша војска; њене пушке нису биле тако добре као наше, али топови, – Крупови острагани, били су бољи. Њена бројна снага износила је 56.400, – дакле, неколико хиљада више него сва наша мобилисана војска. На основу чега смо се ми надали победи у једном нападном рату који смо водили против Бугара без бројне надмоћности и с горим топовима? Пре свега, не само краљ Милан, него цео свет код нас, сматрао је Бугаре за миран ратарски народ без војничких врлина. Говорили смо о њима презриво као о „баштованџијама“, и једнако смо правили поређења између нас који смо се ослободили сами и њих које су ослободили Руси. Ми смо били хајдучка крв, они нису; наша победа над њима била је стога сигурна… Што је главно, краљ Милан и наша врховна команда држали су да нам до Софије Бугари неће давати много отпора. Три четвртине њихове војске било је у Источној Румелији. Наш поход на Софију имао је да буде војна шетња, која би у исто доба била и политичка досетка. Докле су Бугари отимали Источну Румелију од султана, ми бисмо им зашли за леђа и уграбили њихову властиту престоницу.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 269-270.
Међутим, ми смо са тиме закаснили, оклевајући три недеље са нападом. Ситуација се у међувремену променила, јер су Бугари преместили војску.
„Наш ратни план одговарао је стању ствари какво је постојало првих недеља после пловдивског преврата, када смо могли ући у Софију, тако рећи, без боја, и када су наше трупе, уместо праве борбе с противником, имале само да заузимају његово земљиште. У тренутку објаве рата, стање ствари било је много озбиљније. Нас је чекала крвава битка с бугарском војском, која се непрестано прикупљала. Оно што смо замишљали као војну шетњу, било се, и без нашег потпуног сазнања, претворило у прави рат.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 272.
Исход рата и узроци пораза Србије
„Седмог новембра завршена је тродневна битка код Сливнице [тридесет километара од Софије], и то нашим неуспехом. У походу на Софију ми смо заустављени код првог утврђеног положаја, и у првој већој битки потучени. Узроци нашег неуспеха јасни су. Наступали смо споро, борили се без одлучности и без полета. […] њима су појачања стизала непрестано; наш напад није се смео одлагати; ми смо га ипак одложили, и то два пута; када је до одсутне битке дошло, наше и бугарске снаге биле су већ изједначене, ако чак Бугари нису били јачи за који батаљон. Наши војници нису се борили горе од њихових, али њихови су, захваљујући руским учитељима, били извежбанији у јуришу на бајонет. Њихови топови тукли су боље од наших. Ми смо имали бољу, савременију пушку; шта нам је то вредело, кад наш војник још није умео њоме да рукује… Главна наша мана била је наше командовање. […] Према усресређеним бугарским нападима, наша снага била је растегнута и распарчана. […] То је било зато што ми врховне команде нисмо имали. Наша врховна команда седела је у Цариброду [данашњи Димитровград], на тридесет километара од бојног поља. Једног главнокомандујућег у Сливничкој битки није било […] За ово одсуство врховног командовања највише је крив краљ Милан. Он је отурио од себе све искусније војсковође из турских ратова [1876-1878], и хтео да командује сам. Међутим, он није био војник ни по спреми ни по нервима. Одмах првог дана Сливничке битке, он је клонуо духом после једног локалног неуспеха на левом крилу […] Страх од бугарског заобилажења био је за нас фаталан.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 283-287.
Страх се код краља Милана претворио у панику. У таквом стању је донео одлучујуће одлуке. Уследило је повлачење. Српско-бугарски рат је завршен бугарским заузимањем Пирота. Примирје је постигнуто уз посредовање великих сила (из тројецарског савеза). Бугарски кнез је хтео да заузме још и Ниш. Под притиском аустријске дипломатије да ће њена војска ући у Србију, а руска у Бугарску, и да ће кнез остати без престола, он је прихватио примирје. Међутим, Русија није благонаклоно гледала на такав потез аустријске дипломатије.
„Краљ Милан, који ништа већма није желео него да се српско-бугарски сукоб распири у много већи аустријско-руски сукоб, могао је сада видети колико су његови планови били мало остварљиви, јер су се косили с Бисмарковом политиком. Чим је изгледало да ће српско-бугарски рат изазвати сукоб Русије и Аустрије, Бисмарк се умешао и стао задржавати Аустрију.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 301.
Мировни преговори
„Прекид пријатељства затекао је Бугаре на нашем земљишту као господаре Пирота. У накнаду за то, она наша војска која је почетком рата управљена ка Видину, продрла је у бугарско земљиште до самога Видина. Она је тај град опсела, али га у тренутку примирја још није била узела. Положај Бугара био је толико бољи од нашега, што су они узели Пирот, а ми нисмо узели Видин, и што су они имали успеха на главном војишту, а ми на споредноме.
О примирју преговарали смо, испрва, ми и Бугари непосредно, али нисмо се могли погодити. Ми смо говорили само о закључењу примирја, а не и о закључењу мира. Бугари су се бојали да ми не тражимо примирје само тога ради да би смо се спремили за продужење рата. Затим, они су тражили да се наша војска која је држала Видин у опсади, повуче с бугарског земљишта. Ми смо тражили да се исто тако и бугарска војска која је ушла у Пирот, повуче са српскога земљишта. Најзад, на позив наше владе, умешале су се велике силе. […] Текст примирја који је комисија утврдила, ми и Бугари имали смо само да потпишемо.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 301-302.
Аустрија је спасила Србију бугарског захтева за ратном одштетом (тврдила да Србија нема одакле да плати ратну штету), али је Србија морала пристати на бугарско уједињење.
„Формално, Источна Румелија остала је и даље одвојена од Бугарске, у ствари те су две земље биле спојене, јер је бугарски кнез био истовремено гувернер Источне Румелије. […] Наш рат, зато што није успео, постигао је управо оно што је имао да спречи.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 310.
Шта нам је Српско-бугарски рат показао о краљу Милану?
„Бугарски рат, који је краљ Милан замишљао као своју личну ствар, изнео је на видело како његове добре тако и његове рђаве особине.
Прво је изнео на видело његову велику политичку увиђавност. Брже и потпуније него ико други код нас, он је разумео „бугарску опасност“, – и покушао да бар одржавањем оне равнотеже коју је Берлински конгрес установио између нас и Бугара, спречи њихову превласт на Балкану.
Опозиција га је осуђивала што је водио „братоубилачки рат“; због етнографског сродства које је између нас и Бугара постојало, она није веровала у супротност наших политичких интереса, та супротност постала је доцније очевидна у македонском питању, – и онда се тек показало колико је краљ Милан имао право.
У време бугарског рата наше јавно мњење давало је за право опозицији, а не краљу Милану. Код многих наших људи, племенска свест била је јаче развијена него национална, – а национална свест јача него државна. То је била обична ствар, да се интереси појединих делова Српства стављају изнад интереса српске државе, или да се интереси Словенства стављају изнад интереса Српства. Тражило се на пр. да ми ради Босне водимо једну политику која би могла узроковати аустријску окупацију Србије, – или тражило се да ми идемо за Русима и онда, када су они радили за Бугаре, а не за нас.
Краљ Милан није био добар Словен, а ни добар Србин. Србију је волео поглавито стога што је била његова држава, а не што је била језгро српства. Али баш с те оскудице и словенске и свесрпске сенитименталности, он је судио с много више политичке трезвености и државног егоизма него велика већина ондашњих Срба.
Бугарски рат, који је изнео на видео увиђавност краља Милана, изнео је на видело и његову малодушност. Један од главних узрока нашег пораза био је и страх краља Милана, – страх, и пре и после почетка рата, од опасности које су биле или савим уображене или јако увеличане. Из страха од радикала, он је ушао у рат без народне војске, само са стајаћом војском, која је још била малобројна. Из страха да нас Турци не нападну, и из страха да се не замери аустријској дипломатији, он није објавио рат одмах после одбијања Грековљеве [бугарске] мисије [о мирном решењу спора], када смо могли ући у Софију без борбе. Из страха од бугарског заобилажења нашега левог крила, он је одмах првог дана Сливничке битке, када још ништа није било изгубљено, побегао с фронта и оставио војску без команде. Када се, после рата, [Милутин] Гарашанин [председник владе и министар спољних послова] први пут видео са краљицом, он је одмах пребацио: „Зашто ми не рекосте какав је краљ?! Да сам знао какав је, ја никада не бих с њиме, улазио у рат!“
Од тиранина италијанског ренесанса с којим су га упоређивали, краљ Милан је имао политичку интелигенцију и политички егоизам, али није имао њихове гвоздене нерве. То је био слабонерван човек, који је у свом кабинету врло оштро и енергично резоновао, али који се пред практичним тешкоћама брзо замарао и губио кураж. И зато у бугарском рату, који је требао да буде врховна проба његове владалачке способности, он је имао једну врло добру идеју, коју је одмах, на самом почетку остваривања, упропастио.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 310-313.
Последице рата
„Нашем народу бугарски рат, с једне стане, користио је, а с друге шкодио. […] После бугарског рата, ми почињемо у Македонији систематски рад на одбрани наших народних интереса од бугарске пропаганде. Бугарски рат усредсредио је наше народне енергије у правцу ове области, – и то је корист коју смо од њега имали.
Штета коју нам је он учинио, састојала се у томе, што је наш добар глас био упропашћен. Цео свет је држао да ми имамо већу и бољу војску него Бугари, – и кад су нас Бугари, на опште изненађење, тукли, то се тумачило исто толико нашим кукавичлуком колико њиховим јунаштвом. Болесна страшљивост краља Милан залепила се, у неку руку, за цео српски народ, као да је то наша национална особина. Иако смо ми били неистрошен сељачки народ, који зацело није патио од сувише културе, о нама се говорило као о једном народу који је стао да се квари и да се измеће, чим је окусио прве „плодове цивилизације“. Ми смо изгледали мекушци, не само за културне напоре Западне Европе, него неспособни чак и за оно војевање које је балканским народима лежало у крви. У очима Европе, ми смо изгубили сваки војни, па с њиме и сваки политички значај. Међу балканским народима ми смо се срозали на последње место. На прво место уздигли су се Бугари. Они су важили за највећу војну силу на Балкану; Бугарска, то је била мала Пруска; која је имала пре или после да наметне своју превласт целом полуострву.
Рђаво мишљење које се у Европи створило о нама, утицало је неповољно и на нас саме. Ми смо стали сумњати о својој властитој вредности. […] Сливница, која нам је убила веру у нас саме, била је једна од оних војних недаћа које су много штетније својим даљим моралним последицама, него непосредним политичким губицима.“
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Београд 1934, 313-314.
О Српско-бугарском рату писао је и књижевник Бранислав Нушић у делу Приповетке једног каплара. Нушић је био учесник овог рата.
А шта је било са Македонијом, због које је Србија превентивно заратила са Бугарском? Оружана борба за њу вођена је у Балканским ратовима (1912-1913), када су је Срби и Бугари најпре заједно ослобађали од Турака, а онда заратили око њене поделе.
Историјска читанка 
[…] најмање мотивисани. Збирка прати српске војнике у Српско-бугарском рату (1885) од стизања позива за рат („јасно се читало из тих […]
[…] бори за поделу заједничке територије (као са Бугарима 1885. и 1913), а рат у другој половини исте деценије (1999) је […]
[…] годинама владавине краља Милана Обреновића, након Српско-бугарског рата, а пре Устава из 1888. године, у својој Историји модерне […]