Брак који је окончао владавину династије Обреновић

Краљ Александар Обреновић (1889-1903) се женидбом 1900. године ослободио очевог туторства (практично савладарства), што је требало да му омогући самосталнију владавину.

„Бити запажен син крај оца Милана Обреновића је било врло тешко, упркос неоспорној интелигенцији и природној надарености. У очевом присуству се краљев ауторитет никако није могао учврстити, јер су политичари свих партија непосредно облетали око краља Милана, као центра политичке васионе. Његов отац није трпео противуречење, а поседовао је такву моћ убеђивања да је успевао да сломи и најискусније.“
Сузана Рајић, Александар Обреновић, Београд 2011, стр. 524.

Непосредно након женидбе, од које су га одвраћали, краљ је био највећи оптимиста у животу.

„Заљубљени двадесетчетворогодишњи владар је „зажарених образа“, са пуно ентузијазма, причао о људској срећи, о љубави, о ведрој и сјајној будућности, породичној радости. Његовим годинама је пристајало да буде „очаран, опијен и занесен“, али многи су сматрали да његова изабраница није пристајала његовом високом положају. Без обзира на бројна уверавања да женидбом са удовицом „копа јаму династији“, краљ је био упоран да неће да се жени „из државних обзира“, већ да је нашао жену „према срцу“. На сва одвраћања понављао је да воли Драгу, да без ње неће да живи и да му је надоместила породичну атмосферу која му је од детињства недостајала. Када су му говорили о „лаком моралу“ његове веренице, на то уопште није обраћао пажњу. […] Чудио се како неко може бити против његове женидбе када је он једини српски владар који живи у срећи, слози и искреној љубави са својом женом, што се повољно одражава и на државне послове.“
Сузана Рајић, Александар Обреновић, Београд 2011, стр. 495-496.

Да краљица Драга стекне популарност утицали су политичари.

„Прву збуњеност у народу и питање зашто млади краљ узима за жену удовицу старију од себе, разгонили су локални страначки прваци. Све политичке странке су ускоро нашле свој рачун у новонасталим околностима и женидбу су приказали народу као позитивну по државу. Радикали су калкулисали да је краљевом женидбом заувек онемогућен повртак краља Милана [због којег су вође странке после Тимочке буне и неуспелог Ивањданског атентата 1899. биле осуђиване на вишегодишње робије и смртне казне] у Србију, те су му нудили подршку, али су заузврат захтевали да се врати строга уставна владавина.“
Сузана Рајић, Александар Обреновић, Београд 2011, стр. 298.

Главни задатак краљице био је да краљу роди наследника престола.

„После лажне трудноће постепено се почела стварати фама о њеној [краљичиној] покварености, нискости, обрачунима са противницима. […] Посебно се женски део вишег београдског друштва, иако је срдачно приман у двору, уротио против краљице, обичне грађанке која се усудила да и поред своје прошлости седне на краљевски престо. […] [Љубомир] Каљевић каже да у Србији никада није било сличног примера „тако безочне и ниске кампање читавог табора жена“. Питао се како је могуће да се онај исти народ који је давао бројне изразе сагласности и одушевљења према краљевој женидби после кратког времена преобрати у најогорченијег противника краљице и краља. Исти људи су их најодушевљеније дочекивали по Србији, а „иза леђа, по буџацима“ су их оговарали и нападали. Била је то важна чињеница за оцену морала и грађанских врлина читаве генерације. До тренутка очекиваног краљичиног порођаја владао је притајени отпор, а после је све прерасло у отворени протест и кренуло странпутицом. Краљ је доиста веровао да ће са Драгом имати порода и зато је био у шоку када је сазнао истину, јер се за очински позив припремао и веома се радовао.“
Сузана Рајић, Александар Обреновић, Београд 2011, стр. 495-498.

Порођај је очекиван почетком маја 1900. године, а краљицу су почетком априла прегледала два доктора, која су због тога дошла из Русије.

„За другог се веровало да припада тајној руској полицији и да његов долазак има везе са сумњама да се може десити да цар кумује „подметнутом детету“, на шта је краљица Наталија упозорила надлежне личности у Петрограду. У Београд је приспео и француски доктор Коле, који је 1900. констатовао „постојање знакова трудноће“, а не трудноћу, како се доцније правдао.“
Сузана Рајић, Александар Обреновић, Београд 2011, стр. 498.

Лекари из Беча и Букурешта, који су је прегледали крајем априла су констатовали да трудноће нема.

„До данас је остало неразјашњено да ли је краљица заиста желела да обмане краља и да подметне дете које није могла да роди. Има много основа да се помисли да је иницирала веридбу својом наводном трудноћом. То није био први пут да је краљица тврдила да је трудна. Тврдила је краљу да је већ два пута „бацила“ његово дете и он је сматрао да, без обзира на све потешкоће и препреке које стоје на путу њиховом евентуалном браку, он мора да их пренебрегне. Притиснут моралном одговорношћу, коју му је Драга наметнула, сматрао је да нема право да је више нагони да „уништава своје здравље“ и да му част и дужност налажу да се венча са њом.“
Сузана Рајић, Александар Обреновић, Београд 2011, стр. 498.

Краљ је размишљао о разводу.

„Сазнање да ће остати без наследника, чиме преузима одговорност за гашење династије, није лако падало краљу. Када су му говорили да Драга не може имати деце, он се бранио одговором да ће се у том случају развести. Гласине о разводу су почеле да круже почетком 1902. године. Говорило се да краљ и краљица више нису у односима као некада и да краљ помишља на абдикацију. […] Кружиле су и приче да је краљ одмах после лажне трудноће хтео да се растави са краљицом, али је страховао од скандала јер се говорило да је и краљица, преко своје браће, имала присталице у војсци и да су претили да се краљ не би нанео главе ако би се нешто догодило њиховој сестри. Постоје наговештаји да је Михаило Вујић, као председник владе, одбио да радикали и други пут истерују из земље српску краљицу [претходно Наталију, након сукоба са краљем Миланом]. Александар о томе није говорио и само посредни знаци указују да је схватио да му будућности са краљицом Драгом нема. […] Земља је призивала развој на сав глас све тешкоће Обреновића. […]

Сматра се да је утицај краљице на супруга ослабио у јесен 1902. године. […] Не можемо се сложити да је био „омађијан“ својом женом, како су неки савременици тврдили. Све чешће потезано питање краљичиног брата као престолонаследника временом су краља навели да се у разговорима оштрије изрази о краљици и да потврди да њој нема „места ни посла“ у том питању и да ће бити лоше по њу ако му се супротстави. […] Крајем 1902. године се испоставило да су краљ, а са њим и цела земља, у изолацији због краљице. […] Краљева изјава британском дописнику да има само двадесет седам година и зашто онда не би имао свог сина, јасно указује на његову намеру да то питање реши разводом, јер другог начина да се оствари потомство није било. Поред тога, краљ је желео да обнови односе са мајком, очигледно са циљем да се послужи њеном популарношћу и да што једноставније преброди кризу која би настала разводом. […] Прве две недеље маја 1903. [бивша] краљица Наталија се ломила да ли да приђе и помогне сину у невољи, иако је сматрала да је за насталу ситуацију сам крив [и она се била противила женидби сина са њеном дворском дамом]. Ако се узму у обзир њени ранији ултиматуми сину, вероватно је и овог пута коначна одлука зависила од испуњавања неких предуслова.

Времена за остварење плана о разводу није било. Мајку је вест о синовљевој погибији затекла у Француској. Краљеви планови после удаљавања краљице не могу се поуздано реконструисати. Сматрало се да је желео да разводом ублажи последице последњег државног удара, када је изгубио потпору свих политичких странака.“
Сузана Рајић, Александар Обреновић, Београд 2011, стр. 498-502.

Краља Александра је овај брак коштао власти и живота. Краљевски пар је убијен у официрској завери, названој Мајски преврат, у ноћи између 10. и 11. јуна 1903. по садашњем, односно 28/29. маја по тадашњем календару (истог датума када и кнез Михаило 35 година раније, о чему извршиоци атентата нису водили рачуна). Потом су њихова тела из двора избачена кроз прозор. Међу разлозима официрске побуне навођени су незадовољство због рђавог стања у војсци, малих и нередовних плата, честих дворских скандала и неактивности у реализацији националне политике. Краљ Александар је био последњи владар из династије Обреновић. Није оставио наследника.