Како је у Србију са железницом стигла и краљевина

На градњу железнице Србија се обавезала уговором са Аустроугарском (у којој је нашла новог партнера након што се после ратова 1876-1878. разочарала у дотадашњу заштитницу Русију), због којег је та суседна моћна царевина подржала интересе Србије на Берлинском конгресу, који је резултирао међународним признањем независности Србије (1878).

Међутим, млада и ратовима измучена држава није имала довољно средстава за тај подухват, а ни изграђеног кредибилитета у међународним финансијским круговима за добијање одговарајућег кредита, па је влада решила да изградњу железнице повери страном друштву. На расписани конкурс је стигла само једна понуда, која није оцењена одговарајућом. Онда се влада сама стала распитивати и одабрала је партнера са којим су закључена три уговора: 1) уговор о зајму за грађење железнице; 2) уговор о грађењу железнице; 3) уговор о експлоатацији железнице. Генерална унија, са којом је влада потписала уговор, била је француско друштво. Када је запала у кризу из ње је Генералну унију извукао нови председник Бечлија Е. Бонту, који је ради пребацивања тежишта послова на Балкан намеравао удружити са француским капиталом и аустријску дипломатију. Аустријска дипломатија је требало да обезбеди уговор, а француски капитал средства, што је требало резултирати француском финансијском и аустријском политичком добити. Бонту је контактирао представнике српске владе, а она је видела прилику да везом са француским капиталом спречи аустријски утицај над српском железницом. Од српске владе је скривен француско-аустријски ортаклук, потврђен тиме што је једна аустријска банка заинтересована са 30% учешћа у том послу.

Уговор је потписан у време константног успона Генералне уније, почетком 1881. године. Краљ је убрзао потписивање уговора, одвративши владу од колебања, али је у јавности тај уговор оставио лош утисак. Против њега су се дигли не само владини противници, него и мирни стручњаци, који су се иначе клонили политике. У Скупштини је опозиција замерала влади што је уговор склопљен без конкурса, у чему је видела велику незаконитост. Зајам је критикован као недовољан и скуп. И сама изградња железнице је оцењена као скупа. Критикован је и уговор о експлоатацији железнице, јер је он гарантовао приходе Генералној унији, без обзира да ли ће железница бити на добитку, чиме се закључивало да Генерална унија ни неће имати интереса да нарочито развија саобраћајне везе. Поред наведених стручних, економских разлога, навођен је и политички у виду веза директора Генералне уније Бонтуа са аустријском банком као партнером. Није се знало какве су те везе тачно, али се знало за њихово постојање. Јавио се страх од давања српских железница под аустријски утицај склапањем концесије са Генералном унијом.

Влади је било тешко бранити уговор са Бонтуом, који је потписан онакав каквим га је он саставио, водећи рачуна само о својим интересима. Влада се стога правдала да јој положај у којем се Србија налазила није допуштао избор. Накнада се обећавала у виду привредног полета који се очекивало да ће железница подстаћи. Тврдње о вези са Аустријом су одбијане као недоказиве. Влада за њих заиста ни није знала.

Интересовање публике за скупштински претрес железничког уговора било је изузетно велико. Публика је испунила скупштинску дворану, двориште зграде у којој се налазила и простор на улици испред. Јавност је, како се прича око уговора развлачила данима, све више сумњала у нечисте радње и да је Бонту некога ту подмитио.

„У Скупштини нико није помишљао ништа о поткупљивању, докле се једног дана није дигао Ранко Тајсић, и стао надугачко и нашироко причати шта се све дешавало пре двадесет и неколико година у северноамеричкој државици Висконсин, приликом грађења железнице. „Сви посланици, сем четворице, били су подмићени, па и сам гувернер и његов помоћник; подмићен је и министар финансија, његов секретар, 13 државних саветника и многи други државни чиновници.“ Ранко је отворио једну књигу, и читао колико је ко примио: гувернер 250 000 динара, министар финансија 50 000 динара итд. Његов суви и танки сељачки глас страшно је крештао, – и како би коју цифру прочитао, Ранко би, испод ока, погледао у правцу владе и њене већине. На ово сељачко подгуркивање и намигивање министар Гарашанин, човек оштар и поносит, одмах је скочио. Он је тражио скупштински извештај, ако Скупштина мисли да у владином раду има нечег неисправног. Ранко се одмах извинио „што је испало нешто врљокастије“ него што је намеравао. Ствар је легла, али од ње је остао тежак утисак.“

Слободан Jовановић, Влада Милана Обреновића, књига II, стр. 401.

Још више прашине је подигао говор Светомира Николајевића, популарног професора Високе школе и цењеног књижевника, који је Бонтуов уговор напао са политичке стране.

„По његовим речима, Генерална унија била је „једно друштво које стоји под непосредним покровитељством Аустрије“; ступајући са њом у погодбу, ми „копамо гроб нашој политичкој слободи, нашој држави“, – и не само то, него смо „издајници балканског народа“. Код ових речи дигла се страховита граја у Скупштини. Напредњаци су узели да их је Николајевић назвао издајницима и налетели су на њега; радикали су скочили да га бране; председник, чији се глас једва чуо у ларми, позивао је Николајевића да узме реч натраг; Николајевић се устезао… У исто време, напољу пред Скупштином, дошло је до окршаја између народа и жандармерије. Народ је наваљивао да уђе у Скупштину; жандарми на коњима одбијали су га; неки ђаци потезали су се каменицама и штаповима на жандарме. Сам управитељ вароши дотрчао је на лице места и издавао наредбе. Изгледало је да је незадовољство и раздражење које се недељама купило против Бонтуовог уговора, најзад букнуло, и да може бити свачега.

Али и пред Скупштином и у Скупштини бура се брзо стишала. Жандармска коњица растерала је народ пред Скупштином. У Скупштини Николајевић се покорио председнику, и довршио је на миру свој говор. Он је дао влади јак ударац. Пошто је Тајсић осумњичио њено поштење, Николајевић је оспорио њен патриотизам, приказујући Бонтуов уговор као покушај Аустрије, да нас доведе прво у економску, па онда и у политичку зависност. [као Египат од Велике Британије, што је тада било актуелно, и о чему је причао други посланик]

Идуће седнице, 10. марта 1881. године, претрес је завршен, и Бонтуов уговор примљен са 97 гласова против 57 (пет се уздржало).“

Слободан Jовановић, Влада Милана Обреновића, књига II, 402-403.

„Скупштина је прихватила извештај, али се јавност ни после тога није умирила. Гласине о поткупљивању чланова владе и скупштинске већине наставиле су се, па су се чак почела наводити и имена, на челу са самим кнезом, за којег се чак и сума нагађала. У једном аустријском извештају из јуна 1881. писало је да нема тог села у Србији до кога није допро глас да је кнез Милан добио од Бонтуа од једног до три милиона. И раније било је случајева да се на поједине министре показује прстом као на лопове, али да ће одједном квареж захватити и кнеза и владу и скупштинску већину, до се дотле још није сматрало за могућно. Старији људи који су памтили наше патријархално поштење у јавним пословима, били су погружени и уцвељени, и јадиковали су због нашег наглог изметања које нас води право у пропаст. Ауторитет напредњачке владе заљуљан је.„

Слободан Jовановић, Влада Милана Обреновића, књига II, 404-405.

Почетком наредне 1882. године дошло је до пропасти Генералне уније, у исто време када су у Скупштини радикали ускратили подршку напредњачкој мањинској влади. У тренутку пада, Генерална унија је Србији дуговала 34,5 милиона динара, што је била огромна сума за државу чији је целокупни годишњи буџет износио 26 милиона. Захваљујући заузимању француске и аустријске владе образовано је ново међународно финансијско друштво за грађење и експлоатацију српске железнице. Са њиме је Србија склопила уговор којим је сума дуга сведена са 34,5 милиона на 12,8 милиона, за које се очекивало да ће се наплатити од пропале Генералне уније.

Пад Генералне уније није само угрозио материјалне интересе Србије, него и српског кнеза Милана. Он се, у својим вечитим финансијским неприликама, ухватио за Бонтуа као свог спасиоца. Да ли је и колико је од њега добио новаца није довољно расветљено, али је сигурно да се служио Бонтуом као посредником за своје берзанске шпекулације. Кнез се није спасао од финансијске штете приликом банкрота Генералне уније, када је Бонту завршио у затвору, али јесте од бруке, пошто су његове берзанске шпекулације задржане у тајности. Убрзо се нашао начин да се надокнади и штета.

Пад Генералне уније била је тема која је колосално узбудила јавност и о којој се причало недељама и месецима. Тај пад Генералне уније изгледао је и као банкрот државе. У новинама је већ рачунато по колики износ ће свака кућа и свака пореска глава имати да исплати на рачун штете. Напредњачка влада је била паралисана и њен пад је изгледао неизбежан. Међутим, краљ је био одлучно против промене владе. Да би одустали од оставке напредњачки министри поставили су један услов – да се одмах прогласи краљевина. Влади је требао успех који ће бруку са банкротом Генералне уније забашурити. Ниједан успех није се дао лакше импровизовати од прогласа краљевине. Како у том тренутку више није било дипломатских препрека, односно моћне државе која би се томе противила, предлог је прихваћен, након краћег кнежевог колебања. Уздизањем у ранг краља и његово финансијско стање се поправило, добивши већу апанажу. До проглашења краљевине дошло је изненада 22. фебруара (6. марта по данашњем календару) 1882. године.

„Услед опште бриге која је после Бонтуовог пада обузела земљу, напредњачка влада створила је неочекивано један повод за народно празновање. Са града грмели су топови; варош се на брзу руку китила заставама; из распуштених школа ђаци су куљали на улицу; народно коло играло је насред Теразија; нови краљ частио је у двору народне посланике, и радикални опозиционари, с којима је пре кратког времена разменио оштре речи, пили су му сада здравице. Цело ово славље и весеље личило је јако на оне гозбе које трговац у кризи приређује да би обмануо свет о свом правом материјалном стању.“

Слободан Jовановић, Влада Милана Обреновића, књига III, 42.

Заклетва београдског гарнизона војске на верност краљу Милану илустрација из енглеских новина)

А какво је било стање са железницом у Србији?

„Наде српске владе да ће железница произвести позитиван ефекат на привреду убрзо су се распршиле. Железница је превозила увезену робу у Србију и имућне потрошаче у европске тржне центре. Она није допринела отварању домаћег тржишта. Између осталог и зато што влада уопште није бринула о изградњи инфраструктуре у унутрашњости земље. Деведесетих година 19. века само су рударски региони били прикључени на железничку мрежу.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 308.

Пруга је била део интерконтиненталне, која је водила од Париза, преко Беча и Будимпеште до Истанбула (Оријент експрес).