„Хлеба и игара“

„Римски цареви трудили су се да буду омиљени у народу да би ојачали своју власт у односу на Сенат. Уобичајени начин за стицање популарности били су подела жита плебсу и приређивање јавних забава. […] Израз „хлеба и игара“ (panem et circenes) сковао је римски песник Јувенал (почетком 2. века)  жалећи за грађанима Рима који су, због бесплатног хлеба и игара, изгубили интерес за политику. Исти израз користимо и данас за методе којима власт стиче подршку народа задовољавајући тренутне и неважне потребе. Осим што постаје популарнија, власт на овај начин скреће пажњу јавности са далеко важнијих проблема.“

Татјана Катић, Историја за први разред гимназије свих смерова, Завод за уџбенике, Београд 2013, 173.

Које су то државне игре причињавале Римљанима толику разоноду?

Државне игре

„Игре у почетку представљају религиозни чин, мада се већ пред крај Републике, а нарочито у доба Царства, њихов култни карактер не опажа тако јасно. Ипак, увек се брижљиво следи строго утврђен ритуал, уз приношење жртве, процесије и церемоније које величају победнике. Игре, дакле, и даље имају сакрални карактер.

Можемо да разликујемо заветне игре (ludi votivi) које се одржавају само једном, на пример у знак захвалности боговима због неке победе (Трајан је, тако, одредио 123 дана за прослављање својих победа над Дачанима) и игре које се одржавају сваке године. Ових је, пред крај републике, било осам и укупно су трајале седамдесет седам дана. […]

За време трајања Царства трајање годишњих празника постаје све дуже, док није достигло укупно сто седамдесет пет дана. Магистрати (едили и претори), који су, у име државе, задужени за њихово организовање новцем из државних фондова, знатно повећавају суму коју је одредио трезор. Дешава се и да појединци организују игре за народ. Празници почињу великим шареноликим дефилеом (pompa) од Марсовог поља до Великог цирка, пролазећи поред Јупитеровог храма на Капитолу. Поворку чине музичари, плесачи, уметници, свештеници… а свечано пролазак траје читавог дана; уз спектакл се често дели храна и приређују вечере. Представе се одигравају у цирку, амфитеатру, позоришту и, понекад, на стадиону. Не треба да заборавимо и базене направљене за приказивање нумахија, током којих су реконструисане оно поморске битке у којима су Римљани победили.

Циркуске игре

Ове игре су вероватно најстарије и њихов успех никад није оспорен. Приказују се спортске вештине (трке, песничење), али најпопуларније су трке двоколицама које публика страсно прати и у узаврелој атмосфери се клади. У двоколице су упрегнута два, четири, па и шест и осам коња (понекад камиле, тигрови, слонови) и обично обиђу седам кругова. Екипе су подељене у четири групе: зелени (заштитна боја плебса), плави (омиљена боја аристократије), црвени и бели. У доба Царства трке имају чак симболичан и космички карактер. Дванаест боксова из којих трке стартују представљају дванаест месеци у години и дванаест сазвежђа кроз које Сунце пролази. Четири двоколице које крећу су као четири годишња доба. направе седам кругова (седам планета из Птолемејевог система, седам дана у недељи) око два граничника који се налазе на крајевима централне spina (излазак и залазак сунца). Боје група симболизују истовремено једно годишње доба, једно божанство и један елемент (зелено = пролеће, Венера, земља; црвено = лето, Марс, ватра; плаво = јесен, Сатурн или Нептун, вода; бело = зима, Јупитер, ваздух). Поједини кочијаши су праве звезде, али било је и царева који се нису устезали да учествују у тим тркама.

Игре у амфитеатру

Ту се најчешће одржавају борбе гладијатора (munera), борбе животиња и лов (који су се обављали углавном ујутру). Те venations подразумевале су обимну инфраструктуру за хватање дивљих животиња у разним поднебљима и њихово пребацивање у Рим, уз минималне губитке. Царство им стиже преко своје фауне и Римљани, током векова, откривају крокодила, хипопотамуса, носорога… жирафу (у доба Цезара), тигра (за време Августа). Током читаве Августове владавине убијено је 3.500 животиња, а 5.000 за само један дан, у доба Тита, 80. године, приликом свечаног отварања Колосеума. Али, нису све животиње масакриране, било је и дресуре, животињских парада (волови обојени у бело, овце у ружичасто, нојеви јарко црвено или лавови са златним гривама…). Ова врста спектакла јавила се касније од трка двоколицама. Први лов је приказан 186. године пре Христа, а борбе гладијатора јавиле су се у 3. веку пре Христа. Тада је то био приватни религиозни обред, пореклом из Етрурије, једна врста приношења људске жртве душама мртвих. […] Први дрвени амфитеатар је саграђен тек 56. године пре Христа, а камени 27. године пре Христа. Познато је да је опрема гладијатора зависила од његове улоге и врсте борбе. […] У доба Царства, ови људи (осуђеници, ратни заробљеници или добровољци) сматрани су херојима, мада су, по свом статусу, одбачени. обучавани су у посебним школама (ludi gladiatorii) и условљени да се боре на живот и смрт. Ако избегну смрт, добијају слободу.

Одакле су долазили римски гладијатори?

Сценске игре

Сценске игре су у Рим, 264. године пре Христа донели етрурски глумци. Дуго су представе приказиване на дрвеним скелама које су се, одмах после завршетка расклапале. Цензори су се плашили да би позориште могло да има штетан утицај на римске обичаје. Прва камена зграда сазидана је тек 55. године пре Христа, за владавине Помпеја. Представе су углавном приказиване у време одређених игара […] У питању је потпуни спектакл (плес, песма – музика има велики значај) који се обраћа свим чулима (важну улогу има декор, коришћене справе су често зачуђујуће, а није заборављено ни чуло мириса, па се распрашује парфем). У доба Републике ludi [игре] су дар магистрата. Гледаоци извесно време заборављају политички живот (negotium) и препуштају се сластима otium-a, у прилично идеалној атмосфери раскоши и страсти. публика бучно суделује. Исказује своје осећање слободе (libertas). У доба Царства сценске игре су претежно политичке. Цар је editor ludi и грађанин нема више другог начина да изрази свој став, сем дочеком владара, приликом његовог појављивања.

Оне су имале мање успеха, и то тек у доба Царства. Трке, борбе, скокови, бацање диска… све је то било ближе грчком менталитету. Рим је имао само један трајни стадион, саграђен по жељи Домицијана, који је такође дао да се изгради и одеон за музичка надметања.“

Жан Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 204-208.

Гладијаторске борбе, као и позоришне представе, у Риму су одржаване у кружним грађевинама – амфитеатрима. Колосеум у Риму је најпознатији амфитеатар у старом веку.

„Најпознатија Веспазијанова грађевина, амфитеатар отворен у време владавине његовог сина Тита 80. године, мудро је обухватио сва три ова циља. Ово здање које је временом постало познато као Колосеум, по колосалној статуи Нерона поред које је подигнуто и која је стајала дуго после Неронове смрти, било је истовремено огроман градитељски подухват (било је потребно готово десет година да се доврши, а утрошено је сто хиљада метара камена), споменик Веспазијановој победи над јеврејским побуњеницима (ратни плен платио је изградњу) и упадљиви чин великодушности према римском народу (најславније место за забаву свих времена). Колосеум је такође био и критика његових претходника, намерно подигнуто на месту некадашњег Нероновог приватног парка.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 373.