На корак до краја света – како је Александар Велики једини пораз доживео од своје војске или како је победио себе

Иако Александар III Македонски није доживео ниједан пораз на бојном пољу, заустављен је пре него што је стигао до циља.

„… а затим је кренуо с војском до реке Хифасис, нејисточније од пет река Пенџаба.

Хифасис је најисточнија тачка до које је стигао Александар. Даље није ишао. О томе зашто је на овом месту прекинут полетан и невиђеним успесима крунисан освајачки поход, извори наводе неколико разлога.

Наиме, информације које је добио од локалних житеља с оне стране реке подбадале су његову страст да крене даље и да своје дело доврши освајањем преосталих земаља до океана који окружује земљу. Међутим, војска је била исцрпљена сталним напорима. Осам година је било протекло откако се налазила у рату; тешки климатски услови, храна на коју није навикла, све суровије борбе измучиле су је и никакви нови планови нису је могли загрејати. О непознатим земљама источно од Хифасиса говорило се различито. Неки су тврдили да постоји богата земља чији су становници добри ратари, храбри ратници са аристократском владом која управља праведно. У тих Индијаца било је слонова много више него у осталих, и то великих и јаких. Према другима, с оне стране реке се простирала пустиња дуга дванаест дана хода, а затим је долазила велика река Ганг, широка око 30 стадија и најдубља од свих индијских река. С оне стране Ганга живели су народи Гандариди којима је краљева Ксандрам. Његова војска је бројала 200 000 пешака, 20 000 коњаника, 2 000 борних кола и 4 000 за рат опремљених слонова. Александар није у први мах поверовао овим вестима, али му је Пор то потврдио.

Војска, дотучена тропским кишама које су седамдесет дана лиле без престанка, са страхом је мислила на нова страдања која је чекају. Настало је колебање, незадовољство, жеља да се стане, да се врате. Понеки су тврдили да неће поћи за Александром, ако овај буде хтео да их поведе даље. Да би стао на пут немирима и спречио да страх продре у његове борце, Александар је одржао говор у коме је најпре указао на то да уложени напори нису били бесплодни и наброја многе земље које су од Хелеспонта до Каспијских врата и Инда потпале под македонску власт, а затим покушао да убеди војску да до коначног циља ратовања не преостаје много: до реке Ганг и Источног мора, по његовој представи, није било далеко, а ово море, повезано са Хирканским морем, чини у свари део океана који са свих страна окружује земљу. Тако ће се, кад допру до океана, границе њихове власти поистоветити  са границом коју је божанство ставило земљи. Треба учинити још мали напор да се оно што преостаје од Азије дода ономе што је већ стечено, малени простор великом. Када пређу целу Азију, онда ће он испунити и премашити свачије наде: вратиће у домовину оне који буду хтели да оду, а остале наградити тако да ће им завидети они који буду одлазили.

Када је Александар завршио настала је тишина – нико није хтео ни да се противи краљу, ни да прихвати његов позив. Најзад се ослободио стари официр Кен и у име војске рекао да мисли да је боље да се учини крај напорима и погибељи. Од оних Македонаца који су са Александром пошли у рат мало их је преостало – многи су погинули, други су као неспособни за рат остављени у позадини, а много их је помрло од болести. Они који су остали ни телом више нису јаки, а и духом су клонули. Сви они чезну да се врате својим домовима, да виде своје родитеље, своје жене и децу, да се врате својим кућама, богатству и сјају који им је Александар извојевао, Кен моли Александра нека се и он врати да види своју мајку, да донесе у очинску кућу силне и велике победе, па нека после, ако му се прохте, поново крене у рат. Други Македонци ће га радо следити.

Када је Кен завршио свој говор, присутни су бурно одобрили, многи су чак и сузе пролили. Нико више није проговорио. Александар се очито наљутио и распустио скупштину. Сутрадан их је опет сазвао и рекао да неће никога силити да пође с њим. Он ће наћи људе који ће пратити свог краља. А они који хоће да се врате, нека иду, нека јаве својима да су се вратили оставивши свог краља усред непријатеља. Изливши на тај начин свој бес, Александар се затворио у свој шатор и два-три дана чекао неће ли доћи до каквог преокрета. Али тишина која је владала у табору била је јасан знак да војска није могла да се одазове његовом позиву. Четвртог дана жртвовао је на обалама реке ради прелаза, али су жртве биле неповољне. Тада је он одлучио да одустане од своје намере и објави повратак.

[…]

Понекад се каже да је то био први и једини пораз Александров, прва капитулација и њу су му наметнули његови борци. Шта би било да је тврдоглаво остао код своје намере? Тешкоће које су их чекале биле су несавладиве, а пут до океана дужи него онај који су прешли. Поход би се морао завршити катастрофом. Тренутак двоумљења на Хифасису и одука о повратку изгледају као почетак опадања у Александровој војничкој каријери. После тога није доживео више великих победа. Али то се тако чини само зато што је смрт прерано прекратила његов живот. Ако се искључи тај непредвидив моменат, никаквог опадања нема. Одлуком о повратку, Александар је доказао да је умео да господари собом и својим страстима. Уз романтичну чежњу за непознатим и несавладивим имао је довољно разборитости и здрава разума да оцени реалне могућности. Са војницима је извојевао победу, без њих он није могао даље. Уместо да се у овом његовом поступку види капитулација пре војском, треба видети победу над самим собом. То му је обезбедило јединствену славу војсковође који није никад био поражен.“

Фанула Папазоглу, Историја хеленизма, Београд 2010, стр. 123-125.

Александров говор у Опису 324. године