Свето римско царство немачког народа у средњем веку

Настанак Немачке

Франачко царство је споразумом у Вердену 843. године подељено међу тројицом наследника. Од источне Франачке је настала Немачка. Најпре су је чиниле војводства Швапска, Баварска, Саксонија са Тирингијом, Франконија, а од прве половине 10. века им се придружила Лотарингија. Немачка војводства су углавном биле територије које су Франци освојили тек за време владавине династије Каролинга, па је свест о њиховој посебности и самосталности још била присутна. Војводства су обједињена под краљевском влашћу једног од војвода ради одбране од продора Мађара. Њих су Немци зауставили предвођени Отоном I на реци Леху, код града Аугзбурга 955. године. После тога су се Мађари настанили у Панонији и примили хришћанство око 1000. године.

Обнова царства

Немачки краљ Отон I (936-973) је 951. године освојио Ломбардију и узео титулу краља Ломбардије. На позив папе, који је у Риму имао проблеме са бунтовним баронима, дошао је у Рим, где је крунисан за првог немачког цара 962. године. Тако је на западу Европе обновљено Римско царство које је обухватало само Немачку и део Италије и било знатно мање од царства Карла Великог. Царством је најпре владала династија војвода Саксоније (до 1204. године).

Како је настало Свето римско царство?

Ширење утицаја на западне Словене

У страху од Мађара под немачку власт дошла је и Чешка. Цар Отон I је основао мисионарску архиепископију у Магдебургу, која је ширила хришћанство међу Словенима. Једна мисија је ишла чак до Кијева. Немци су вршили и колонизацију словенских територија.

Борба цара са војводама

Царска власт се заснивала на контроли цркве и грофова (краљевских чиновника које је краљ постављао и смењивао), који су постали наследни власници феудалних имања. Војводе су биле доста независне на својој територији. Цар је био непосредан господар само у свом војводству. У Италији су отпор царској власти, поред папе, пружали и градови Ломбардије (богате покрајине на северу).

Борба царева и папа

Узрок сукоба царева и поглавара католичке цркве биле су тежње и једних и других за универзалном влашћу. Повод сукоба била је борба за инвеституру (формално ступање на положај), односно конфликт око права избора епископа, који се заоштрио у другој половини 11. века. Компромис је постигнут Вормским конкордатом 1122. године. По том споразуму бискупе (епископе) су бирали свештеници, а посед су добијали од световних власти. Борба за инвеституру је довела до слабљења моћи цара и јачања моћи папе. То је додатно допринело политичком уситњавању немачких територија.

Успон царства

Највећу моћ Свето римско царство немачког народа достигло је у 11. веку, када је било најмоћнија држава у Западној Европи. Цареви су своју власт изван Немачке ширили освајањем територија у Италији. Најпре је освојена Ломбардија средином 10. века, а на југу Италије су прво претрпели поразе од Византије и Арабљана. Краљевину Сицилију (која је обухватала и југ Италије, са центром у Напуљу) освојио је цар Хајнрих VI, 1194. године, позивајући се на наследно право своје жене Констанце (посмртно рођена ћерка последњег норманског краља Сицилије). Бургундија је освојена 1032. године. Царство је названо “светим” проглашењем за светог Карла Великог 1165. године, за време владавине Фридриха I (који се током похода у Трећи крсташки рат успут у Нишу састао са српским владаром Стефаном Немањом).

Свето римско царство у највећем обиму, у првој половини 13. века, сa данашњим границама

Слабљење царства

Царство је слабило у унутрашњим сукобима кнежевских кућа око наследства царске круне. Успон кнежева, који су тежили самосталности, уништио је немачку монархију. Средином 13. века Свето римско царство немачког народа је био лабав савез скоро независних држава, које су бирале заједничког краља. У 14. и 15. веку у Немачкој је таквих државица било око 16 000, различитих по величини и значају.

„Карло IV је искористио своју моћ након што је постао цар да 1356. године донесе Златну булу, која је снажно учврстила све будуће политичке аранжмане. Што је најважније, она је кодификовала седам кнежева изборника који ће у будућности бирати цара и, подједнако значајно, установила правило да се њихове територије не могу делити нити мењати, што је седморици кнежева изборника (електора) давало солидну базу властите моћи и спречавало могућност да претендентски или ривалски кнез изборник поквари избор, као што се десило са збрком око његовог властитог избора. Седам кнежева изборника били су надбискуп Келна, надбискуп Мајнца, надбискуп Трира, маркгроф од Бранденбурга, гроф Саксоније, гроф Палатината од Рајне и краљ Чешке [налазила се у саставу царства од 1002. године]. Они су се састајали у Франкфурту да гласају о томе ко ће бити краљ Римљана“, при чему је идеја била да само папа може да крунише цара – разлика коју ће укинути Хабзбурговци, који су свог наследника генерално изгласавали за краља, с титулом цара која му се аутоматски додељивала након смрти дотадашњег носиоца титуле.

Сајмон Вајндер, Данубиа – Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 53-54.

„Механизам који је почивао у срцу Царства и који је учинио да оно функционише била је чудна чињеница – за наше уши – да се цар бира. Златна була прописивала је да када цар умре, седморица кнежева изборника морају да се окупе (било уживо, било преко својих представника) у Франкфурту, те да, седећи у посебној капели Царске катедрале Светог Вартоломеја, гласају о новом краљу Римљана. Када би избор био окончан, огроман фестивал испунио би Ромерберг у центру Франкфурта, с логорским ватрама и уобичајеним целим печеним животињама. Избор кнежева изборника био је паметан, јер су они могли да се сложе само о некоме ко је узајамно прихватљив, а чак и ако би једна породица могла да прокријумчари два или чак три кнеза изборника, њихово пребивалиште у различитим деловима Царства и различита морална гледишта не би лако могла да се уклопе. Трговање утицајем и мито умели су да буду такви да одузимају дах (иако је много тога избегло историјски запис), али коначан избор кнежева електора имао је изненађујући степен легитимности, како због велике историјске тежине коју би имао преседан, тако и због тога што су били слободни да изаберу међу читавим низом богатих, способних и одраслих кандидата. Тиме је избегнута ноћна мора чистог наслеђивања, с којом су се суочавале Француска или Енглеска, на пример, које би ту и тамо завршавале тако што су њима владала деца или имбецили.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 67-68.

Моћ царева током 14. и 15. века заснивала се на наследству чешке и угарске краљевске круне, што им је доносило приходе. У том периоду на престолу царства смењивали су се представници династија Хабзбурга и Луксембурга.

„Хабзбурговци су имали највеће територије од свих немачких владара, али било је много оних који су полагали право на боље порекло или су били сигурније укорењени у самом Царству. Једна легитимна жалба на њих (која је трајала све док нису сишли с престола) гласила је да су њихови интереси на самим обронцима Царства – у Низоземској, северној Италији и на истоку – те да они злоупотребљавају царска средства у уске породичне сврхе, само се претварајући да су им немачки интереси на срцу. Заправо су управо њихова полумаргиналност, као и њихово богатство, учинили Хабзбурговце пожељним за многе немачке принчеве – били су довољно богати да не буду терет другим територијама, али су свеукупно били исувише заузети борбама с Турцима да би се много мешали у самој Немачкој.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 72.

Од средине 15. века само су Хабзбурзи бирани за цареве. Свето римско царство немачког народа  је нестало 1806. године, освајањима Наполеонове Француске.

 Литература:

• Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 2007, поглавља: 16, 27, 38.
• Удаљцов, Космински, Ваjнштајн, Историја средњег века, Београд 1950, главе VIII, XXVIII, XIX
• Мери Фулбрук, Кратка историја Немачке, Београд 2013, стр. 7-27.