Уставно питање као почетак надметања сила у Кнежевини Србији

Тридесетих година XIX века, након укидања првог устава Србије:

„Уставно питање Србије претворило се у борбу сила да преко устава осигурају свој утицај у кнежевини. Природа њихових интереса довела је до парадокса да апсолутистичка Русија подржава уставну струју и ограничење Милошеве власти, док су републиканска Француска и парламентарна Енглеска ту неограничену власт подупирале. Да би могла непосредно пратити догађаје у Србији, Аустрија је, упркос Милошеву противљењу, 1836, основала конзулат у Београду. То је одмах изазвало сличне захтеве осталих сила: маја 1837. у Београд је стигао први енглески конзул, пуковник Хоџес; Руси су исте године основали конзулат у Оршави, са задатком да прати догађаје у Србији. Њихов конзулат отворен је у Београду 1839, када су и Французи поставили свога конзула.

Отварање аустријског и енглеског конзулата послужило је груписању политичких противника у Србији – кнеза и његових присталица око енглеског, опозиције око аустријског конзулата. Кнежеви противници узимају маха и јачају из дана у дан. Они не само да имају подршку кнежевог брата Јеврема и жене Љубице већ преко својих вођа Вучића и Петронијевића добијају јак ослонац у народу. Поједини незадовољници одлазе у емиграцију, одакле воде живу акцију против кнеза.

У сукобу са све јачим противницима, кнез Милош је потражио ослонац у новооснованом енглеском конзулату, коме је уставна борба у Србији добродошла да би потиснуо руски утицај. Енглески конзул, пуковник Хоџес, храбрио је кнеза у његовом отпору установи Савета, која би русофилским војводама дала учешће у власти. С друге стране, Милош је новим савезништвом и политиком промене заштитника покушао да се отресе не само својих противника већ и руско-турског туторства, што ће доћи до изражаја тек касније, на Париском конгресу 1856.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије, Београд 2017, 111-112.