Уједињење Италије

Италија је другу половину XIX века дочекала, за разлику од Француске и Енглеске, а попут Немачке, расцепкана на више државица, попут ситуације из средњег века, када је сваки моћник владао парчетом земље које је успео да заузме силом, док један не успе да наметне своју власт осталима. За разлику од Немачке, у Италији је опстанак феудалне расцепканости пратила и страна власт. И у погледу тога су Апенинско пoлустрво и суседна острва била шаренолика, па су почетком XVIII века њима још владали Шпанци (поседи Арагона – Напуљ, Сицилија и Сардинија, те Миланско војводство, које је освојио цар Карло V), које ће убрзо заменити Немци (Хабзбурзи) и Французи (Бурбони). Мало шта је било под италијанском влашћу (Савоја са Пијемонтом). О судбини Италије одлучивали су странци, претворивши Италију у своје бојно поље.

Шареноликост у XVIII веку

Мир у Утрехту, којим је 1713. године окончан Рат за шпанско наслеђе, у великој мери је променио равнотежу сила у Западном Средоземљу. Поставио је Хабзбурге као владајућу силу у Италији. Аустријска доминација у Италији била је цена коју је француски краљ Луј XIV морао да плати да би његов унук могао задржати титулу краља Шпаније. Аустријска владавина у Италији, започета 1713. године, имаће веома различиту судбину у двема италијанским областима које је тада добила. У Напуљу, где је у почетку имала користи од општег осећања олакшања јер се окончала владавина Шпанаца, ускоро је изгубила и ту ограничену подршку народа због тешких намета, корупције и неуспеха у одупирању захтевима папе. Тамо је постигла мало и трајала је једва две деценије. У војводству Милану је трајала до Француске револуције, и учинила је много за напредак и усавршавање државне управе, а коначно добила и значајну популарност.

Бурбони који су завладали Шпанијом нису се мирили са губитком територија у Италији, па су у два нова похода заузели Сардинију (1717) и Сицилију (1718) али их је савез Аустрије, Француске, Холандије и Енглеске приморао на Споразум у Хагу (1720),  којим се шпански краљ Филип V одрекао претензија на Италију и Холандију, а немачки цар Карло VI своjих претензија на Шпанију и шпанске колоније. Аустрија је са Савојом заменила Сардинију (која је била ближа Савоји) за Сицилију. Уз то је владару Савоје као надокнада што је лошије прошао, дозвољено да се прогласи краљем, јер је Савоја била краљевство у XIV веку. Бурбони из Шпаније су ипак добили нешто – били су им намењени Војводство Парме и Пјаћенце и Војводство Тоскана, због гашења локалних династија.

Добитак Савоје 1713. (добила Сицилију, коју је заменила са Аустријом за Сардинију) није био резултат њене победе или снаге, него стратешког положаја где су се у близини те мале краљевине сусретали француски и аустријски утицаји у северној Италији. У то време Савоја је била једна од најзаосталијих и најконзервативнијих италијанских држава, али је показивала амбиције и способности за територијално ширење, иако се тада тешко могла замислити као предводник у уједињењу Италије, што ће постати у наредном веку.

Изузев Савоје, други делови Италије који су задржали самосталност имали су мало удела у међународној политици. Венеција је полако слабила све док се није свела на нешто мало више од француског протектората. Последњи прави успех млетачких оружаних снага била је одбрана Крфа од Турака 1716. године. Ђенова је, попут Савоје, али са много мање успеха, покушала да заштити, па чак и да побољша свој положај тако што је балансирала између Француске и Аустрије. Њу је ослабила мала територија и неуспех да одржи контролу над Корзиком, где су избиле озбиљне побуне.

Француско преузимање Наполеонове Корзике од Ђенове

Корзику је Француска покорила 1768-1769. године.

Велико војводство Тоскана у великој мери је остала средњовековна држава. Упркос огромном богатству мало је значила у европској политици, јер се њени хабзбуршки наследници (1737. наследили Медичије) већ више нараштаја за њу нису занимали. Војводства ко што су Парма или Пјаћенца, или државе попут мајушне Републике Луке, нису ни гајиле наду да ће икада имати неку важну улогу. Било је још државица.

До нове промене односа снага у Италији је дошло након Рата за пољско наслеђе (1733-1735). Пошто је француског кандидата у борби за пољски престо, који је био Пољак (и таст француског краља) поразио кандидат Аустрије, Пруске и Русије, изборни кнез Саксоније, Француска је тражила задовољење у Италији на рачун Хабзбурга. У томе је имала подршку Шпаније и Савоје. Након низа пораза који је претрпела аустријска војска 1734. године у Италији од француских и шпанских војника, мир је склопљен 1735. године, а коначан споразум потписан је у Бечу 1738. године.  Хабзбурзи су шпанским Бурбонима предали Напуљ и Сицилију (они ће владати тим простором наредних 125 година), а у замену добили Парму и Пјаћенцу. Тоскану, чији је последњи владар из династије Медичи умро 1737. добио је француски војвода будући муж аустријске надвојвоткиње Марије Терезије. Тоскана је остала под Хабзбурзима до 1861. године, све док није припојена уједињеној Италији.

На политичку мапу Италије је оставио одраза и Рат за аустријско наслеђе (1740-1748). Миром у Екс-ла-Шапелу (Ахену) 1748. године дошло је до мањих промена у политичкој географији полуострва. Млађи син шпанског краља је добио Парму и Пјаћенцу (углавном захваљујући подршци свог таста француског краља Луја XV), док је Сардинија добила део Милана.

Апенинско полуострво крајем XVIII века

Уједињење у XIX веку

Крајем XVIII и почетком XIX века, у Италији је Наполеонова Француска ратовала против Аустрије. Ница и Савоја су припојене Француској (1793), аристократска република Ђенова је претворена у демократску Лигурску републику (1797),  од бившег Миланског војводства и суседних венецијанских територија је створена Сизалпинска република (1797). Миром у Кампоформију (1797) Наполеон је окончао вековно постојање Млетачке републике. Венеција је, после велике пљачке Француза, препуштена Аустрији. Следеће 1798. године Француске је заузела Пијемонт и Напуљску краљевину. Французи су 1799. године ушли у Луку, где је олигархија замењена демократском републиком. Исте 1799. године је и окупирана Тоскана. Трајање нових режима у Италији зависило је од исхода рата републиканске Француске и коалиције држава које су ратовале против ње. После пораза од Аустријанаца и Руса 1799. године, Французима је остала само Ђенова. 

Међутим, након Наполеоновог доласка на власт у Француској, последње године XVIII века креће нови поход Француза на Италију. Под француском влашћу поново су се нашли Пијемонт, Лигурија, Ломбардија, Тоскана. Цизалпинска република је названа италијанском, а када је Фрацуска постала царство та Италијанска република је постала Краљевство Италија, а за њеног краља је проглашен  Наполеон (1805). Након победе над Аустријом 1805. године миром у Пожуну Краљевству Италија прикључене су територије које су јој Французи претходно препустили миром у Кампоформију (Венеција). Следеће 1806. године Наполеон је за краља Напуља поставио свог брата, а када га је послао за краља Шпаније, Напуљско краљевство је Наполеон препустио своме зету. Поред два вазална краљевства – Италије и Напуља, и остатак полуострва је постепено припао Француском царству. Пијемонт 1802. године, Парма је заузета 1802. године,  а затим и прикључена царству 1808. године; Лука је постала држава под управом царства под влашћу Наполеонове сестре (1805); Тоскана прикључена царству 1807. године, пошто папа није подржао царство и Рим је окупиран 1707/8. године, па су и Рим и Лацио прикључени царству 1809. године. После новог Наполеоновог успешног похода на Аустрију, миром у Шенбруну 1809. године, од Италијанског краљевства су одузете некадашње венецијанске територије Истра и Далмација, које су са другим раније аустријским територијама на Јадрану укључене у новоформиране  Илирске провинције.

Погубни поход на Русију означио је морални суноврат Наполеоновог режима у Италији. Огромном и бескорисном жртвовању људи Италија је дала свој велики допринос у војскама двају краљевства. Слом Наполена означио је и крај француске власти у Италији. Италија је након Бечког конгреса (1814-1815) остала разједињена у више држава, углавном под контролом Аустријe. У северној Италији аустријски цар је био краљ Ломбардије и Венеције, којима је владао преко намесника, чија се власт ослањала на аустријске трупе (Немаца, Мађара и Словена) размештене преко тих територија. Ломбардија и Венеција су биле најбогатије италијанске покрајине, што је Аустрија наметањем високих намета искоришћавала. На високе положаје су били позивани Немци. Под влашћу принчева из хабзбуршке династије била су и војводства Тоскана, Парма и Модена. Под непосредном контролом Аустрије биле су и друге патуљасте државице северне Италије (Пјаћенца и Лука), којима су владали представници локалних династија. У средњој Италији католичка црква је контролисала  Папску државу. На југу Апенинског полуострва била је Краљевина двеју Сицилија (Напуљска краљевина) под влашћу француске династије Бурбона. Једина стварно независна држава била је Краљевина Пијемонт-Сардинија (са Савојом и придодатом Ђеновом) на северозападу Италије.

Револуционарна организација Млада Италија oснована je 1831. године ради устанка против монархистичких режима и рата против Аустрије у циљу стварања уједињене италијанске републике. То су покушали без успеха током 30-их и 40-их година. Предводио их је Ђузепе Мацини.

Током  40-их година 19. века јавила се идеја италијанске конфедерације, названа неогвелфизам. По тој замисли све италијанске државе сачувале би индивидуалност и остале делимично самосталне. Водећу улогу политичку би имао краљ Пијемонта (Сардиније), а духовну папа. Идеја је била популарна међу Италијанима, али није имала подршку других владара. 

Током револуционарних 1848/9. године, у околностима унутрашњих немира у Аустријском царству, аустријске трупе истиснуте су из Венеције (обновљена Млетачка република) и Ломбардије, а са Сицилије је протерана француска династија Бурбона. Међутим, рат Пијемонта против Аустрије, који није подржао папа, завршио се војним неуспесима Италијана. Пијемонт се није хтео задовољити половичним уступком Аустрије (Ломбардија, Парма и Модена, без Венеције), па су на крају изгубили све што су ослободили. Аустрија окончала постојање привремено обновљене Венецијанске републике.

Фебруара 1849. године парламент Папске државе лишио је папу световне власти. Цркви је одузета имовина. Папа позвао у помоћ хришћанске земље. Французи су стигли пре Аустријанаца и окончали су постојање Римске републике после 6 месеци.

Кавур

У другој половини XIX века водећу улогу у борби за уједињење Италије имао је Пијемонт (Краљевина Сардинија), као једина стварно независна италијанска држава. Предводници су били краљ Виторио Емануел II и председник владе Камило Бензо ди Кавур. Кавуров план је био економско јачање Пијемонта и обезбеђивање дипломатске подршке неке велике силе. Савезника је Пијемонт нашао у Француској.

„У највећој тајности, кријући се брижљиво и од сопствених министара. Наполеон III се, јула 1858. године, на готово мистериозан начин састао са Кавуром у малој бањи Пломбијеру у француским Вогезима. У дискусији у четири ока, која је трајала пуних седам сати, савез између Француске и Пијемонта био је углављен. Разрађени су и његови услови: Пијемонт треба да пронађе начин да изазове ратни сукоб са Аустријом. Кад буде нападнут, Француска ће му са снагама довољним за извојевање победе прискочити у помоћ. После победе Пијемонт ће добити Ломбардију и Венецију, војводства Парму и Модену и део Папске Државе. И Тоскана ће се увећати на рачун папских области, па ће бити проглашена за Средњоиталијанску Краљевину. Папа ће сачувати Рим, са ужом облашћу, и свој морални ауторитет. Овако смањен број италијанских држава моћи ће да се уједини у конфедерацију чији ће почасни председник бити папа. У знак захвалности за помоћ која ће му бити указана, Пијемонт ће Француској предати Ницу и Савоју, две своје области настањене претежно француским живљем. Наполеонов синовац Жером Наполеон ожениће се кћерком Виторија Емануела, Клотилом.

Кавуру сви услови договара из Пломбијера нису баш били по вољи. Они заправо још нису обезбеђивали уједињење целе Италије. Али, мудри Кавур је знао да се нешто мора препустити и времену.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 314-315.

Битка код Магенте 4. јуна 1859: [штампа] 1859

Међутим, након победа код Мађенте и Солферина 1859. епилог је био за Италијане разочаравајуће примирје Француске и Аустрије.

„Где су били разлози овако наглог заокрета у држању Наполеона III и његове одлуке да склопи примирје у Вилафранки? Тих разлога било је неколико и то врло различитих. Војнички разлози су били у његовом ка сном сазнању да француска армија уопште није спремна за дуго ратовање и да с њеним, већ добро начетим снагама, не сме кренути у напад на утврђену венецијанску област. На овај војни, надовезивао се и један психолошки разлог. Наполеон III је код Солферина први и једини пут у животу видео једно право, велико ратно разбојиште у свој његовој крвавој страхоти. То му је сломило живце и одузело сваку вољу за ратном славом. бар за неко време. И као што се недавно брзо и лако загрејао за рат. Сад се наједном тотално охладнео. Најзад, ту су били и политички разлози.

Држање Пруске постало је претеће и носило је реалну опасност од отварања новог фронта на Рајни. Остаје, напослетку, још један разлог који уопште није мање значајан. Победе над Аустријанцима пробудиле су не виђени национално-револуционарни полет у читавој Италији, којег ce Наполеон препао. Он је осетио да се процес уједињења Италије касније уопште неће моћи зауставити на пола пута, ако се сада не заустави са свим. А завршавање тога процеса и образовање велике и јединствене италијанске државе донело би Француској новог опасног суседа на јужним границама и супарника на Средоземном мору. То, свакако, није могао бити циљ Наполеона III.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 317-318.

Битка код Солферина (24. јун 1859. године)

Након крваве бите код Солферина Швајцарац Анри Динан је, покушавајући да спасе бројне рањенике, дошао на идеју коју ће реализовати 1863. године у својој Женеви, где је основао међународно хуманитарну организацију Црвени крст. Знак, по којем је организација и названа, изведен је из Швајцарске заставе, само су боје обрнуте.

Према примирју из Вилафранке, које је касније потврђено миром у Цириху, Ломбардија је припала Наполеону, који ју је препустио Пијемонту, али је Венеција остала у оквиру Аустрије. Кавур је био озлојеђен тим изненадним прекидом рата када је остварен само делимичан успех и дао је оставку у знак протеста (вратиће се на власт 1860. године). Током рата су избиле револуције у којима су на миран начин уклоњени владари у војводствима Тоскана, Парма и Модена, а успешна је била и револуција у папској Ромањи. После споразума у Вилафранци парламенти ова три војводства изгласали су уједињење, најпре у Провинцију Емилију, која се потом ујединила са Пијемонтом, којем је припала и Ромања, без отпора Француске. Све територијалне промене потврђене су референдумима у тим покрајинама 1860. године, као и у Ници и Савоји, које су по ранијем споразуму припале Француској. Италијански националисти били су кивни на Кавура због предаје Нице и Савоје, али се он правдао да другачије не би могли добити пристанак за референдум у Емилији. Тиме је завршена прва фаза борбе за уједињење Италије.

„Хиљаде неписмених наполитанских сељака који су гласали на плебисциту одржаном 1860. учинили су то први и последњи пут у животу. После 1861, услед одредбе о писмености као услову за стицање права гласа, искључен је далеко већи број становника на југу него у Пијемонту због вишег нивоа основног образовања на северу.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 326.

Међу најнезадовољијима је био Ђузепе Гарибалди, који је предводио добровољце који су 1860. године ослободили Сицилију и јужну Италију, а рођен је у Ници. Иако је Гарибалди са војском у којој су се углавном налазиле присталице Мацинија истакао да се бори у име “Италије и Виториа Емануела II”, тај подухват није имао благослов званичног Пијемонта.

„Ситуација је постала критична. Кавур је поручивао Гарибалдију да ће у случају проглашења Јужноиталијанске Републике и похода на Рим, доћи до француско-аустријске интервенције, чиме ће читава ствар уједињења бити доведена у питање. Гарибалди се колебао. Он није био тако одлучан политичар и дипломата, као што је то био као војник. Једноставно, није знао шта да ради и кога да послуша. Уместо њега, брзо је одлучивао и енергично деловао Кавур.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 319-320.

Генерал Гарибалди: [штампа] 
1859

Кавур се одлучно противио том подухвату, којим му је одузето првенство на италијанској политичкој сцени. Сматрао је да отуђено и убого становништво јужне Италије није још спремно за уједињење са све већим краљевством на северу. Изненађујућ је био први успех Гарибалдијеве невелике и слабо опремљене војске. Касније су му се придруживали добровољци из целе Италије. Тако је дугу и богату историју Напуљске краљевине разорио један необразовани морнар који је постао херој герилског рата, а коначно и веома успешан генерал. Гарибалди је војску распустио након што ју је пресрела војска Пијемонта на путу за Рим, у намери да спречи освајање Рима од Гарибалдијеве војске. Године 1862. Гарибалди је поново покушао да преотме Рим од француских трупа, али га је војска Пијемонта спречила. Рањен је и завршио је у тамници. Године 1867. године, у новом покушају заузимања Рима, Гарибалдијеве трупе су поражене од француских снага.

Након Гарибалдијевог успеха на југу, Виторио Емануел II је проглашен краљем Италије 1861. године. Тиме је завршена друга фаза борбе за уједињење Италије. Престоница је 1864. године премештена из Торина у Фиренцу, како се Италија обавезала Француској. Торино је био главни град Пијемонта, али непогодан за престоницу због удаљености од јужних делова државе. Такође је било неколико градова значајније историје.

„У случају Италије, запањућа је брзина с којом је ујединила разна освајања и револуције. У пролеће 1859. године, Хабзбурговци су деловали апсолутно доминантно у већини северних области, док су њихови поданици преовладавали у центру Италије (Модена, Парма и Тоскана). Њихова велика војска и контрола и Ломбардије и Ломбардије и Ломбардије, у знатној мери ојачана Венеција од времена револуције 1848. године, учинила је идеју било каквог облика италијанске независности предметом подсмеха. Али већ на пролеће 1861. године одржан је састанак парламента који је представљао читаву Италију, сем Венеције и Лације. Као и 1914. године, Аустријанци су доведени до стања које је прелагало њихову тачку издржљивости, провокацијама мале иредентистичке силе, у овом случају војно издржљивог северозападног краљевства Пијемонт. Пијемонтске провокације у хабзбуршкој Ломбардији резултирале су захтевом Аустрије да се Пијемонт разоружа. Пруска Британија су изразиле незадовољство Пијемонтом, а Аустрија је то погрешно разумела као добијање војне подршке од њих. Када се Пијемонт оглушио о ултиматум, Аустријанци су напали и, након тајног споразума, Наполеон ИИИ је ликујући послао хиљаде француских војника да подржи становништво Пијемонта. Поражени најпре у бици код Маденте, Аустријанци су затим поново поражени у огромној бици код Солферина, у којој је огроман број од око три стотине хиљада слабо водених и збуњених војника изгинуо пре него што су се Аустријанци повукли. Наполеон је преварио Франца Јозефа да склопе примирје које ће омогућити да разговарају лицем у лице. Том приликом је глупи укрућени Франц Јозеф потпуно надмудрен магловитим обећањем о помагању његовим родацима, који су до тада већ били избачен из Модене, Парме и Тоскане. Наполеон је сугерисао да је много боље за Аустрију да се повуче из Ломбардије и задржи Венецију него да ризикује да буде избачена из Италије на неком међународном конгресу. Уједињење Италије обављено је под окриљем Наполеона при чему је већи део Европе једноставно седео непокретан и престрављен док је разне древне градове, са дворовима који су често били расадници великих уметничких и интелектуалних тренутака у европској историји и око којих је вековима водено тако много битака, изненада прогутала нова италијанска држава и свела их на општинске скупштине.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2021, 354-355.

У сукобу Аустрије и Пруске, 1866. године, Италијани су (и поред неславног учешћа), захваљујући савезништву са победничком Пруском, добили Венецију. Наполеон III је повукао француске трупе из Рима и пре пораза од Пруске, јер су му биле неопходне све расположиве снаге. Рим је ослобођен од француских снага 1870. године (након пораза Француске од Пруске) и постао је престоница (1871) уједињене Италије.

Папа се противио, па није признао италијанску државу, него се повукао у Ватикан и прогласио се добровољним заточеником. Сукоб католичке цркве са италијанском државом решиће тек 1929. године фашистички режим предвођен Мусолинијем, који ће дозволити независност Ватикану.

Краљу Виторију Емануелу је замерано што је остао II, а не узео I, као краљ Италије, јер је то имплицирало да је Пијемонт прикључио себи остале делове Италије.

Анимирани приказ процеса уједињења Италије

„Краљевина Италија постојала је само 86 година, а демократско уређење успела је да уведе тек непосредно пред Први светски рат, из кога је изашла као победник. После несрећних застрањивања из доба фашизма утемељена је република која је добила устав какав би и Мацини вероватно одобрио.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 329.