Када је Србија и формално стекла аутономију крајем треће деценије 19. века, кнез Милош је отпочео са изградњом у Београду, како би тај привредно најзначајнији град у аутономној Србији (због трговине између запада и истока) постао српска престоница. Најпре је изграђена грађевина и данас позната по првобитном називу „Конак кнегиње Љубице“ у којој су касније, током Обреновића и Карађорђевића, биле смештене разне државне институције.
„Почетком јуна 1829 почето је грађење новог конака код Саборне цркве, у садашњој Богојављенској улици. Грађење је довршено 1831. 1836 дограђен је амам. Зграда је грађена у балканском стилу од тврдог материјала. Нарочита пажња је обраћена зидању спрата, где су рађена боља врата са месинганим бравама и намештене су порцуланске пећи. То је прва солидно грађена зграда у обновљеној Србији. Она и данас привлачи пажњу архитектонском лепотом. У овом је конаку становала кнегиња Љубица са синовима Миланом и Михаилом, зато је и познат под именом „конак кнегиње Љубице“. У овој јe згради становао и кнез Михаило за време своје прве владе. После смрти кнегиње Љубице кнез Михаило је ову зграду поклонио држави.
Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939,29.
За време друге владе кнеза Михаила у овој је згради био смештен Лицеј, а од 1863 Касациони и Апелациони суд. После светског рата овде је био Завод за васпитање глуво-неме деце, затим Музеј Кнеза Павла, а сада [1939. године] је ту Црквени музеј, који још није уређен.“
У Београду који нису напуштали Турци, а хтели су да се населе Срби, најпре је никло насеље на простору Сава-мале.
Слобода богослужења дозвољена је Србима хатишерифом из 1829. године. За време прве владавине кнеза Милоша поред цркве у Топчидеру, изграђена је и црква Светог Марка и почела је изградња Саборне цркве, која је довршена за време владавине кнеза Александра Карађорђевића.
Стара црква Светог Марка (1835), подигнута је близу хумке где је прочитан хатишериф из 1830. године, којим је Србија добила аутономију. Црква је служила као породична гробница Обреновића. У њој су сахрањени кнез Милан (најстарији син кнеза Милоша), краљ Александар и краљица Драга.
„Око цркве се налазило гробље, које је овамо премештено 1826, по наредби кнеза Милоша, са Варош-капије. Ту се налазило све до 1886, када је изграђено садашње Ново гробље. Гробље крај цркве Св. Марка прекопано је тек 1927, а кости знаменитих личности пренесене су на Ново гробље.“
Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 32.
Београдској тврђави, у којој су били смештени турски војници, близу је била Саборна црква.
„На месту садашње Саборне цркве налазила се зграда старе Саборне цркве, зидана за време Аустријанаца (1717-1739). На њој није било ни торња ни звона, јер за турско доба звона нису смела да звоне у црквама. Верни cy позивани на молитву клепалима.“
Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 34.
Београдски Турци су се противили постављању звона на Саборној цркви, претећи да ће их силом спречити. Београдски везир није успео да одложи постављање звона.
,,И звона су радосно зазвонила 16 фебруара 1830, а Турци нису смели извршити своје претње. Срби су одушевљено прославили овај догађај, наравно уз јело, пиће, игру и песму. Звона су звонила, готово без прекида, недељу дана. Београђани су доносили старце, болесне и децу да повуку руком за уже.“
Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 34.
Међутим, звона на тој згради звонила су само неколико година.
„Стара Саборна црква оправљана је више пута. Али је била толико дотрајала да се више није могла ни оправљати. Зато је сpyшена 1836. године, а на истом месту отпочело је грађење нове, садашње цркве (28. априла 1837), у стилу барока, по узору на карловачку цркву. […] Цркву је осветио митрополит Петар на дан Св. Архангела 8 новембра 1845, пошто је била потпуно завршена.“
Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 34-35.
Саборна црква је делила бурну историју са престоницом Србије.
„За време бомбардовања 1862 оштећено је једно звоно на овој цркви. Звоно је, по наредби кнеза Михаила, преливено и саливено је друго много веће, које је било највеће звоно на Балкану.
Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 35-36.
Немци су скинули сва звона са Саборне цркве, баш уочи црквене славе Св. Архангела, 1915 и однели у Немачку за израду ратног материјала. После светског рата набављена су нова звона, која су зазвонила први пут на дан венчања Краља Александра Првог 8 јуна 1922.
У овој су се цркви венчала три наша владара: кнез Милан са кнегињом Наталијом 1875, краљ Александар Обреновић са краљицом Драгом 1900, краљ Александар I Ујединитељ са краљицом Маријом 1922. Овде је миропомазан кнез Милан 1872 и крунисан краљ Петар 1904 г.
У тој цркви је извршила атентат на кнеза Милана Илка С. Марковић 1879. На Цвети 1879 проглашена је овде независност Српске цркве.
У Саборној цркви су сахрањени кнез Милош и кнез Михаило, а с друге стране митрополити Михаило и Инокентије. Над гробовима Милоша и Михаила подигла је кнегиња Јулија леп споменик од месинга и мермера.
Пред главним улазом црквеним сахрањени су: с десне стране Вук Стефановић Караџић, а с леве Доситеј Обрадовић.“
Осим владара, српска престоница је у то време имала и свог градског архитекту.
„Први неимар (архитекта) обновљене Србије, за време кнеза Милоша, био је Хаџи Никола Живковић, „Хаџија”, „Хаџи Дунђерин“ како га је звао кнез Милош који се прочуо солидним и лепим зидањем. Он је градио готово све грађевине које је подизао кнез Милош за своје прве владавине. Правио је планове и предрачуне, руководио грађењем.“
Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 35.
Он је био заслужан за Конак књегиње Љубице, Милошев конак у Топчидеру, Ђумрукану и друге грађевине. Надзорник над подизањем зграда и регулисањем улица био је Тома Вучић Перишић. Неке од ових грађевина имају своју намену и данас.
„Тој солидности Милошевих зграда морамо се дивити када имамо у виду под каквим је околностима и са каквим примитивним средствима тада рађено. Није било ни вештих мајстора ни солидног грађевинског материјала. И једно и друго морало се набављати са стране.“
Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 37.
Изградњом Београда у доба кнеза Милоша, град је чак усмерен на другу страну.
„Кнез Милош је помагао насељавање Савамале. Видели смо да је овде бесплатно делио земљишта, само под условом да сe ca улица ограде.
Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 39.
Први пут у историји Београда, варош сe померила на савску падину. Непрекидно до тада, – у старом, средњем и новом веку, варош се развијала на дунавској падини. Кнез Милош је променио овај историјски развој, и савска страна је остала и до данас лепша и изграђенија него дунавска.“
Ипак, опстао је и траг претходног доба.
„Занимљиво је да је једини „источњачки кутак“ Београда, Скадарлија, који се одржао до најновије доба, постао у доба кнеза Милоша. За Карађорђево време ту су биле празне пољане. […] Од старе Скадарлије данас се тамо сачувало само парче Скадарске улице око боемске кафане „Три шешира“ са неколико кућица.“
Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 39.
Кнез Милош је заслужан и што су Теразије временом постале центар Београда.
Историјска читанка 