Премишљања Румунијe око учешћа у Првом светском рату

Румунија је независност стекла 1878. године. Од 1866. године њоме је владао краљ који је био Немац, из породице Хоенцолерн, која је владала и Немачким царством. Попут српског краља Милана Обреновића, румунски краљ Карол је 1878. године, након разочарања у савезницу Русију, после Санстефанског мира (којим је створена велика Бугарска), склопио тајни савез са Аустроугарском, а у случају Румуније и са Немачком.

Краљ Карол је владао Румунијом и деценијама касније, на почетку Првог светског рата, лета 1914. године, у који је Румунија, сходно постојећем ранијем споразуму, требало да се укључи на страну за коју је краљ био везан својим пореклом. Међутим, јавност је била за рат против Аустроугарске, како би се ослободила Трансилванија, у којој је живело доста Румуна. Постојала је тежња и да се ослободи Бесарабија, која је била под руском влашћу, али је та област Румунима мање значила. Краљ је другог дана рата влади обелоданио румунске обавезе према Немцима у складу са тајним споразумом, са којим је до тада упознао само председника владе. Већина чланова владе, укључујући и њеног председника супротставила се идеји уласка у рат на страни Централних сила против Русије. Румунија је остала неутрална на почетку Првог светског рата. Краљ је нерадо прихватио одлуку којом је изневерио цареве Аустрије и Немачке и умро је неколико недеља касније, септембра 1914. године. Тада није имао деце (ћерка му је умрла веома млада), па га је наследио усвојени син старијег брата, такође Немац, који је у Румунију дошао као већ одрастао човек. Научио је румунски језик и завладао Румунијом као краљ Фердинанд I (отац будуће југословенске краљице Марије). Жена му је била унука сина енглеске краљице Викторије и унука ћерке руског цара Aлександра II. Извршила је утицај на краља Фердинанда да 1916. године одлучи да Румунија уђе у Први светски рат на страни држава њеног порекла, а против државе у којој се он родио. Након тајног споразума са Французима, Енглезима и Русима, који су Румунији обећали Трансилванију, Банат и Буковину, које су биле у саставу Аустроугарске, Румунија се укључила у рат 28. августа 1916. године. Румунији није ишло добро у рату против Немаца и Бугара, док није добила помоћ Француза и Руса, након чега долази у повољан положај. Међутим, ситуација се мења изласком Русије из рата, након револуција 1917. године. Свесни да је у таквим околностима пораз неизбежан, Румуни су се одлучили за примирје са Немцима, које су потписали 9. децембра 1917. године, четири дана након што су у Брест-Литовску примирје са Немцима потписали и Руси. Коначни мир је потписан 17. маја 1918. године у Букурешту и њиме се Румунија одрекла Добруџе у корист Бугарске и још једне мање територије у корист Аустроугарске. Касније ће се испоставити да то, ипак, није био коначни мир, јер се неколико недеља касније однос снага опет променио захваљујући новим околностима, уласком у рат САД-а. Аустроугарска је капитулирала 3. новембра, а Немачка 11. новембра 1918. године. Почетком истог месеца Румунија се поново укључила у Први светски рат на истој страни као и раније, али када је исход рата већ био решен.

Мир ће Румунији донети спектакуларан резултат. Распад Аустроугарске јој је омогућио уједињење са Трансилванијом и Банатом, а комунистичка револуција у Русији уједињење са Бесарабијом. Околности се опет драстично мењају марта 1919. године, када је избила комунистичка револуција у Мађарској, која је након рата била национално фрустрирана. Нове власти у мађарској војсци су наредиле да се од Румуније поврати Трансилванија. Румунска војска упада у Мађарску и упркос забрани Француза и Енглеза напредује до заузимања Будимпеште (4. августа 1919. године). Тромесечни боравак румунских војника у Будимпешти окончао је комунистичку револуцију у Мађарској.

Захваљујући повољном односу снага великих сила и ситуацијама у суседним државама, Румунија је дуплирала територију после вишеструко колебљивог учешћа у Првом светском рату.

„Стварање велике Румуније одједном представља, у децембру 1918. године, остварење вековног сна Румуна – да сви буду заједно, од Баната до Днестра. Та велика Румунија је, међутим, и земља која се рађа уз огромне потешкоће. Било је потребно да се окупе и да заједно господаре људи који никада нису били под истим владаром. То што уједињује све Румуне јесте чињеница да говоре истим језиком. Већ сам рекао да смо ми можда једина земља Европе, ако се изузму мале земље, чије се национално осећање заснива искључиво на томе што говоримо истим језиком „од Днестра до Тисе“. То се није дешавало у другим земљама, где се национално осећање изграђивало вековима, постепено, захваљујући заједничкој историји. Код нас цемент представља језик.“
Њагу Џувар, Кратка историја Румуна, Београд 2020, 204.

Румунија је Бесарабију и две трећине Баната добила мировним споразумом са Мађарском у Тријанону јуна 1920. године, а претходно децембра 1919. године Буковину миром са Аустријом у Сен Жермену и Добруџу миром са Бугарском у Неју.