Како су Немци потиснули руски утицај у Србији и Бугарској (1878-1886)

После ратова са Турцима (1876-1878), мала Србија, напуштена од велике Русије (којој су ближи били интереси Бугарске), морала је да се споразумева са Аустроугарском, која је тежила успостављању своје хегемоније на Балкану. Подршку на Берлинском конгресу (за територијално проширење у складу са ратним освајањима, насупрот захтевима Бугарске и Русије) Србија је Аустроугарској платила уступцима економским (изградња железнице и прихватање раније склопљеног, за Србију неповољног, аустријско-турског трговинског уговора,) и политичким (усклађивање спољне политике, што је значило и одрицање од Босне и Херцеговине и територијалне везе са Црном Гором).

Народ, ипак, није могао да прихвати Немце, који су вековима владали Србима, као савезнике, него је, и поред великог разочарења 1878. године, остао веран највећем словенском народу  – Русима. Двор је резоновао традиционално, у складу са актуелним околностима, а народ емотивно, уздајући се у трајнији ослонац. То је сукоб династије и најпопуларније Народне радикалне странке, уздигло и на размимоилажењу у спољној политици.

Међутим, иако је односе са Србијом нарушила уступцима Бугарској, Русија ни у њој није одржала свој утицај.

„Аустријска агитација, врло активна, тврдила је, да Русија тобоже иде за тим, да једноставно освоји Бугарску и да је претвори у некакав „Задунавски крај“.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 305.

Енглеско усмеравање Русије на Балкан и словенска солидарност

Бугарска након Берлинског конгреса

„У Кнежевини Бугарској Берлински конгрес је дао право Русији да две године учествује у образовању њених државних установа и војне силе. Важан догађај у остваривању тог руског права био је избор, априла 1879, царског даљег рођака Александра Батенберга за кнеза Бугарске. Цар Александар II није тада ни слутио да ће тај избор бити почетак слабљења руске контроле над младом Кнежевином. Цар се, напротив, надао да ће Батенберг сузбити политички значај бугарских либерала који су 1881. однели победу на изборима за прву Народну скупштину Бугарске и одмах изразили противљење руској премоћи у Бугарској. Два кључна министарства у влади Бугарске (спољних послова и војске) држала су двојица руских генерала. Батенберг је и поред тога сматрао да свој владарски положај у Бугарској може учврстити усаглашавањем своје политике са расположењем Народне скупштине и патриотске јавности.

На новим изборима, 1884. године либерали су опет однели победу, а њихове вође Каравелов, и нарочито Стамболов отворено су се супротставили руском туторству у Бугарској. На захтев либерала, кнез је са министарских места уклонио руске генерале и одобрио тајну акцију либерала на уједињењу Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. У Румелији је 1884. формиран Унионистички комитет, под вођством Ж. Стојанова, који је одмах ступио у тајне везе с врховима политичких и војних власти Кнежевине. У септембру 1885. овај Комитет је свргнуо са власти турског гувернера Румелије и прогласио њено уједињење с Бугарском. Кнез Александар је спремно дочекао позив нових управљача Румелије и на челу својих трупа тријумфално умарширао у Пловдив. Тиме је бугарско национално уједињење било завршено.

Све потписнице Берлинског уговора прећутно су признале овај fait accompli мада је он драстично рушио принцип status quo [постојеће стање] за који су се, наводно, здушно залагале. Штавише, приволеле су и Турску да се огласи само са формалним протестом против овог чина. Тако је учињено да би се из уједињења бугарске државе елиминисао руски утицај.  Петроград је то добро разумео и једини од сила није признао „пловдивски преврат“, тражећи санкције против кнеза Батенберга, што је истински чудило необавештену европску јавност, која се сећала жустрог руског залагања 1878. за стварање „Велике“ Бугарске.

Уједињење Бугарске највише је узбудило српског краља који је после Румелије у рукама Бугара већ видео Македонију. Суптилно и рафинирано подстицан од Аустро-Угарске, он је решио, и на то приволео и своју владу, да се оружјем супростави уједињењу Бугара. Рачуница Аустрије у овом случају била је јасна: крваво завадити два словенска народа на Балкану и за дуго времена онемогућити њихову сарадњу без икакве обавезе да се испуни обећање дато краљу  Милану о могућности проширења Србије „у правцу југа“. Тако су непромишљени српски краљ и марионетска напредњачка влада, која се на власти држала само на његовом владарском ауторитету, 14. новембра 1885. увели Србију у рат против Бугарске. Нико од озбиљног дела српске политичке јавности тај рат није одобравао. И војска је, после још незавршене реформе и после Тимочке буне (1883) била и материјално, а још више морално, неспремна за ово узалудно бесциљно војевање, ради одбране Берлинског уговора. Тучена на Сливници, Србија је брзо изгубила овај рат. Успаничени краљ је био спреман да напусти и војску и престо, али га је од ових нових непромишљености избавила Аустро-Угарска. Пошто је постигла оно што је хтела, њена дипломатија је енергично интервенисала и 22. септембра присилила Бугаре да сместа прихвате примирје које је 3. марта 1886.  претворено у мировни уговор потписан у Букурешту на бази status quo ante bellum [постојеће стање пре рата].

У први мах после тога изгледало је да је из овог рата нeку корист извукла и Русија. Уз помоћ незадовољних бугарских официра, приморала је кнеза Александра Батенберга 1886. на абдикацију. То је, међутим, била Пирова победа. На бугарски престо вољом Немачке и Аустро-Угарске доведен је принц Борис [Фердинанд?] Кобург потпуно одан Централним силама. Руски утицај је за много година потиснут са Балкана.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1771-1914), Београд 2010, 254-256.

Сукоби Руса и Немаца на Балкану, започети током Велике источне кризе довешће до велике катастрофе у Првом светском рату. Балкан је био једно од подручја криза које су могле изазвати до тада највећи рат, за који је ту нађен повод.