Немачко освајање Европе после заузимања Пољске, а пре напада на Русију

„У западној Европи исто раздобље остало је запамћено као „смешни рат“: ништа се није догађало. Француска и Британија биле су у ратном стању с Немачком од септембра 1939, али током јесени, зиме и пролећа – док је Пољска била поражена, уништена и подељена, док су десетине хиљада њених грађана убијани, а стотине хиљада су депортовани – западног фронта заправо није ни било. Немци и њихови совјетски савезници били су слободни чинити што год пожеле.

Немци су у априлу 1940. напали Данску и Норвешку и тако осигурали приступ рудним богатствима Скандинавије и спречили британску интервенцију у северној Европи. Смешни рат је доиста окончан 10. маја, кад су Немци напали Холандију и Белгију и продрли у Француску. До 14. јуна погинуло је око стотину хиљада француских и шездесет хиљада британских војника. Тога дана је немачка војска ушла у Париз. Француска је пала брже него што је ико очекивао. Истог месеца, јуна 1940, совјетска империја проширена је на запад, анексијом дотад независних балтичких држава: Естоније, Летоније и Литваније.“
Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 161. (цитат је прилагођен српском језику)

Током пролећа 1940. године, у северној и западној Европи, Немачка је освојила Данску, Норвешку, Холандију (предала се за 4 дана), Белгију (отпор пружала 18 дана) и Француску (после 43 дана).

Немачкој војној индустрији јe била потребна гвоздена руда из Шведске. Зими су је допремали преко Норвешке. Искрцавање Британаца у Норвешкој би пресекло немачку линију снабдевања. Немци су приликом напада на Норвешку окупирали и Данску, која им се нашла на путу и предала без борбе, јер би отпор проузроковао узалудне жртве. Тако је Данска окупирана у једном дану. Инвазија је завршена за неколико сати, пре него што је Данска стигла и да објави рат. Била је то прва земља која је капитулирала. Преговорима је добила најблажу форму немачке владавине у Европи. Формално је сачувала независност. Привид независности Данске је имао за циљ да ослаби отпор Немцима на другим местима. Норвешка је освојена после 6 недеља. Исланд су окупирали савезници након што је Немачка окупирала Данску, под чијом влашћу је формално био. Турска је објавила рат Немачкој тек фебруара 1945, али њени војници нису учествовали у борбама.

Немачка инвазија Данске: земља која је пала након дана рата

Пред немачки напад на Француску, Британци и Французи су имали више војника и тенкова од Немаца, у односу на које су значајно заостајали у погледу ваздушних снага. Основна разлика између ове две војске је била у тактичком приступу. Немци су се спремали за муњевити рат, а Французи за статичне битке, као у Првом светском рату.

„Француска војска, која је поднела највећи терет савезничког напора у Првом све т ском рату, сматрана је најјачом војском Европе и несумњиво способном да брани сопствену територију.“
Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 87.

Француска је капитулирала 22. јуна. Чињеница да је и поред британске подршке тако брзо капитулирала Француска, за коју се сматрало да има непобедиву копнену војску, обесхрабрила је све мале државе које су у страху од Немачке једину наду полагале у британско-француску помоћ. До краја рата неутралне су остале само Швајцарска, Шведска, Шпанија, Португалија и Ирска.

Француска потписује примирје са Немачком 1940. године по жељи Хитлера у истом вагону у којем је Немачка била приморана да потпише примирје 1918. године.
© Bundesarchiv

Вишијевска Француска

Од капитулације Француске до напада Хитлера на СССР (22. јун 1940 – 22. јун 1941), против Хитлера је у рату била само Велика Британија. Она је рачунала на ресурсе своје огромне империје из колонија Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Јужне Африке, Индије.

Борба се водила од лета 1940. немачким бомбардовањем Британије, што је требало да припреми терен за инвазију, до које никада није дошло. Хитлер није сматрао да ће Британија бити опасна претња. Важније му је било да се окрене Истоку.

View this post on Instagram

A post shared by Propagandopolis (@propagandopolis)

Немачка је са Италијом и Јапаном септембра 1940. оформила савез познат под називом Тројни пакт, којем су у новембру 1940. приступиле Словачка, Мађарска и Румунија, а у марту 1941. Бугарска и Југославија.

На Балкану је Италија у јесен 1940. напала Грчку, што се завршило значајним неуспехом.

„До Хитлерове инвазије на Грчку априла следеће године Италијани су имали четрдесет хиљада мртвих и сто четрнаест хиљада рањених, болесних и промрзлих. Италијанска нада да ће постати велика сила заувек је згажена. Затрта је било каква замисао о ,,упоредном рату“. Мусолини више није био Хитлеров савезник, него његов потчињени.“
Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 226.

Пре усмеравања ка свом главном циљу, Хитлер је намеравао да осигура залеђе на Балкану. Румунија му је била значајан савезник због горива за тенкове.

„Мусолинијев неуспели напад на Грчку изазвао је управо оно од чега је Хитлер стрепео – британско војно присуство у југоисточној Европи. […]

Хитлер је почео да размишља о сопственој инвазији на Грчку, делимично да би окончао италијанско понижење које се лоше одржавало на читаву Осовину, али пре свега да би заштитио Румунију.“
Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 232-233.

Британска помоћ Грчкој није била толика да би могла да заустави Немце. Послата је да се сачува част, након гаранција које је Енглеска дала Грчкој 1939. године. Половина британских војника послатих у Грчку била је из Аустралије и Новог Зеланда.

Немачка је напала Југославију и Грчку у пролеће 1941. године. Током немачке окупације у Грчкој, Југославији и Албанији деловали су покрети отпора, међу којима је вођен и грађански рат комуниста и њихових противника. Хитлер је на Балкану имао политичке, војне и привредне циљеве. Требало је разорити версајски поредак, обезбедити саобраћајнице, приступ економским ресурсима значајним за вођење рата и омогућити савезничко искрцавање. Тек што је био окупиран, овај простор је постао део Хитлерове мегаломанске расне политике и политике расељавања и уништења. Нови немачки поредак на југоистоку Европе функционисао је као систем хијерархијске зависности, у којем је било присаједињених области (Словенија), окупираних земаља (Србија, Црна Гора и Грчка), вазала (Хрватска и Словачка) и савезника (Румунија, Бугарска и Мађарска). Различит правни статус тих земаља није, међутим, имао практичан значај: било да је реч о “независнима” или “окупиранима”, у националсоцијалистичком “великом простору” циљеви, стратегија и политика били су слични. У свим овим земљама они су пронашли партнере спремне на колаборацију са силама Осовине, ради остварења својих личних планова о хомогеној националној држави.