Хабзбуршка монархија

Дунавска монархија

„Подунавље је историја великих простора Европе који су се сабрали у рукама породице Хабзбурговаца. Прича се протеже од краја средњег века до завршетка Првог светског рата, када се царство Хабзбурговаца распало у парампарчад, а они се разбежали.

Захваљујући лукавству, тајновитости, срећи и генијалности, Хабзбурговци су имали необично дуг владарски век. Сва царства су у одређеној мери случајна, али је њихово посебно било такво, јер су ствари као што су неуспели секс, лудило или смрт у бици били фактори који су претегли да им у крило падне велики број краљевстава, војводстава и разноразних мочвара и покрајина. Затекли су се како владају територијама од Северног мора до Јадрана, од Карпата до Перуа. Имали су многе базе раштркане широм Европе, али средиште њихове земље одувек је био Дунав, широка река која тече кроз модерну Горњу и Доњу Аустрију. Њихова престоница број један био је Беч, затим Братислава, где су крунисани краљеви Угарске, а потом Будимпешта, која је постала други велики главни град.

Током више од четири века тешко да је постојао иједан преврат у историји Европе коме они нису допринели. За милионе модерних Европљана, језик који говоре, вера коју упражњавају, изглед њихових градова и границе њихове земље алармантно су зависили од свађа, хирова и сплетки Хабзбурговаца чијих се имена сада једва ко сећа. Они су бранили централну Европу од узастопних таласа османских напада. Одлучујуће су деловали против протестантизма. Испоставило се да су постали – против своје воље – шампиони толеранције у Европи деветнаестог века коју је раздирао етнички национализам. Ступили су у брачне или војне односе са владарима скоро сваког дела Европе који нису већ поседовали. Из перспективе већине европских држава, ова династија је збуњујуће мењала костиме толико пута, да су могли да се представе као било шта, од савезника чврстог као стена, па до самог нечастивог. Уистину, утицај Хабзбурговаца био је тако вишеструк и сложен да је готово измицао моралном суду, приказујући читав колоплет свих замисливих људских понашања.“

Сајмон Вајндер, Данубиа – Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 21-22.

Идентитет

Хабзбурзи су најдуговечнија и најмоћнија европска династија. Пореклом су немачка династија, која је три и по века владала Светим римским царством немачког народа. Царски и њихови лични поседи су се простирали подручјем (бар делом) 20 модерних европских држава: Аустрије, Белгије, Хрватске, Чешке, Француске, Немачке, Мађарске, Италије, Лихтенштајна, Луксембурга, Холандије, Пољске, Португалије, Румуније, Србије, Словачке, Словеније, Шпаније, Швајцарске и Украјине, а краткорочно и читавим шпанским и португалским прекоморским царством.

Име које у преводу значи “Јастребов дворац” су добили по свом дворцу у Швајцарској, који је био седиште породице у XII и XIII веку. Хабзбурзи су, уз Османлије, династија која се најдуже одржала на власти у Европи (1282-1918). Земље Хабзбурга нису биле држава него збир наследних поседа и територија којима су владали као изборни владари. Хабзбуршке земље нису биле међусобно повезане ни географски ни национално. Престоница је био Беч (у периоду од 1583. до 1611. године је био Праг). Породични поседи су добили излаз на море 1382. године са Трстом. Хабзбурзи су последњи поседовали типичну средњовековну универзалну монархију космополитског карактера, за време владавине цара Карла V у XVI веку.

Царство

Рудолфа Хабзбуршког изабрали су за цара 1273. године, јер су га сматрали слабим кандидатом за престо. Од 1452. године су Хабзбурзи редовно бирани за цареве. Ривалска им је била породица Луксембурга.

„Положај цара је до петнаестог века постао врло незахвалан, а он је и иначе често био такав у прошлости. И поред тога, царски положај био је кључан за одржавање на окупу стално покретног живог песка малих територија које су испуњавале већи део Европе, од Фландрије до Беча. Ове мале територије прекорно су извргнуле руглу првобитну визију Карла Великог о новом Римском царству. Векови међусобне борбе, породичних размирица, природних катастрофа, подмићивања и посебних потреба разбили су старо царство у некохерентну масу. Сваки његов део имао је моћне независне градове, простране црквене поседе, појединачне замкове с припадајућом земљом, а само врло повремено постојали су озбиљни комади територије као што су Баварска или Саксонија, али чак су и оне садржавале масу напуклина и разних потподела. Цар је држао тај систем на окупу будући да су му биле подређене стотине појединачних територија, међутим, с тачке гледишта људских ресурса, није то баш била ефикасна менаџерска структура.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја Хабзбуршке монархије, Београд 2019, 53.

,,Све до 1806. године ,,Царство“ значи Свето римско царство, а истакнутији члан породице Хабзбурговаца готово увек бива изабран за цара. Он влада ,,хабзбуршким земљама“ или „хабзбуршким поседима“ лично и потпуно одвојено. Чак су и те земље биле под контролом разних аристократа и верских организација и понекад су у власништву породице били срамотно мали парчићи тих области. „Власт“ често значи навигирање кроз дивљину привилегија, услуга, олакшица и окошталих феудалних љубазности. Важни делови ових личних поседа налазили су се унутар Светог римског царства, али други (као што је Мађарска) – нису. „Царске трупе“ су зато биле снаге које су биле одобрене гласањем у оквиру Светог римског царства и нису биле исто што и властите војске Хабзбурговаца. […]

Фридриха III (1452-1493) наследио је, након периода заједничке владавине, његов син, Максимилијан I (1493-1519). Њега је наследио његов унук Карло V (1519-1558). Карло V је одлучио да подели своје тешко савладиво наследство: шпанска грана породице под вођством његовог сина Филипа II отишла је властитим путем, док су источне земље потпале под власт Карловог брата Фердинанда I (1558-1576). Њега је наследио његов син Максимилијан II (1564-1576), кога је пак наследио његов син Рудолф II (1576-1612). После државног удара, Рудолфов брат Матија (1612-1619) накратко је постао цар. Ни Рудолф ни Матија нису имали деце, тако да је глава породице затим постао њихов рођак Фердинанд II (1619-1637), кога је у раним фазама наследио праволинијски генерацијски династички низ најстаријих преживелих синова: Фердинанд III (1637-1657), Леополд I (1657-1705) и Јозеф I (1705-1711). Након изненадне, преране смрти Јозефа, његов брат је преузео престо као Карло VI (1711-1740). Карло није имао преживеле мушке деце, што значи да се усред огромних количина неверства и крвопролића, његова ћерка Марија Терезија (владалац хабзбуршких поседа 1740-1780) борила да наследи читав низ титула, док је њен муж Франц I (1745-1765), после незгодног вакуума, постао цар. Ово је поново засновало династију као Кућу Хабзбург-Лорена. Њихов син је на нормалан начин постао наследник као Јозеф II (1765-1790), а наследио га је његов брат Леополд II (1790-1792), кога је пак наследио његов син Франц II (1792-1806), који је од цара Светог римског царства постао цар Аустрије, из почетка започео бројање и почео себе да назива Франц I (1804-1835). Њега је наследио његов син Фердинанд I (1835-1848), који је збачен 1848. године у државном удару који је довео на власт његовог нећака, Франца Јозефа I (1830-1916). После сложених и чувених династичких преврата, наследио га је његов пранећак Карл I (1916-1918). Иако је до 1944. године Мађарском владано као краљевством које је полагало право на регентство у име Хабзбурговаца, било би исправно рећи да је династија напустила позорницу када се Карло повукао, 1918. године.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 34-35.

Шпанска грана

Најмоћнији владар Европе XVI века припадао је династији Хабзбурга, а своју велику моћ дуговао је не само хабзбуршком пореклу. Од оца из династије Хабзбург наследио је Аустрију, Холандију, Бургундију и право на престо Светог римског царства немачког народа. Од мајке, ћерке католичких краљева Шпаније наследио je Шпанију са прекоморским колонијама, Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту и Канарска острва. Био је последњи немачки цар који је гајио средњовековне амбиције о универзалној монархији.

Карло V и Филип II – планетарна империја Шпаније

Након абдикације Карла V дошло је до поделе хабзбуршких територија на аустријску и шпанску лозу. Брату Фердинанду, који је 1526. изабран за краља Угарске, Чешке, Хрватске и Славоније оставио је Аустрију. Сину Филипу II оставио је власт над Шпанијом, Низоземском, јужном Италијом и колонијама у Америци.

Мапа територијалних поседа Хабзбурга у Европи након абдикације Карла V

Две гране Хабзбурга су биле савезнице у Тридесетогодишњем рату (1618-1648), који је био први општеевропски рат. Избио је у протестантској Чешкој, којој је хабзбуршки владар Фердинанд II хтео да наметне немачки језик и католицизам. У рат су се касније укључиле Данска, Шведска, Француска… Током рата од власти шпанских Хабзбурга се одвојила Португалија (од 1580. до 1640. године је била под Хабзбурзима). Вестфалским миром (1648) независност од Хабзбурга стекле су Холандија и Швајцарска.

Тридесетогодишњи рат – први општеевропски рат

Након што је шпанска лоза Хабзбурга 1700. остала без мушких наследника, шпанске територије су преотели хабзбуршки рођаци из француске династије Бурбона у Рату за шпанско наслеђе (1701-1714). Унук тада најмоћнијег владара у Европи, француског краља Луја XIV, постао је шпански краљ. Хабзбурзи су мировним уговором у Утрехту (1713) заузврат добили: шпанску Низоземску (Белгију и Луксембург), Напуљску краљевину, Миланско војводство и Сардинију.

Поседи Хабзбурга у Европи 1700. године

Мађарска

Хабзбурзи су делом Мађарске завладали након Мохачке битке, у којој су 1526. године Мађари поражени од Турака. Са мађарском краљевском круном су стекли и Хрватску, која је била под мађарском влашћу од почетка XII века. Против апсолутизма Хабзбурга мађарско племство је подигло Ракоцијев устанак (1703-1711), у којем су захтевали обнову мађарске државности. Компромисним миром Хабзбурзима је призната наследна власт над Угарском, а угарско племство је задржало сталешке привилегије. Аутономне мађарске институције су биле угарски племићки сабор Дијета и локална самоуправна подела на жупаније.

У оквиру Угарске Хабзбурзима су допали и јужни Словени.

„У међувремену су се појавили нови чиниоци унутрашње, војне и друштвене структуре Хабзбуршке монархије. Хрвати и Срби, свесни својих заслуга у претходним турским ратовима, постављали су питања својих слобода, статуса и повластица. Њихов значај доприносио је снази Аустрије у међународним односима, безбедности и економији, али и њеној унутрашњој сложеној структури која је изискивала пажљиво управљање.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 147.

Аустријско језгро

Земље Хабзбурга, наследне и изборне, нису имале посебно заједничко име све до 1806. године. Последњи цар Светог римског царства немачког народа Франц II се царем Аустрије прогласио тек након што је поразом од Наполеона, који је имао универзалне царске амбиције, угрожен опстанак његовог царства. Основ јединствене државе постављен је Прагматичном санкцијом 1713. године, која је решавала питање наслеђа, које је тада омогућено и женама, а када је проглашено да су хабзбуршке земље недељиве. Мислило се на хабзбуршке наследне поседе (надвојводство Аустрија, краљевства Угарска, Хрватска и Чешка, италијанске територије стечене Утрехтским миром – Миланско војводство, краљевства Напуљ и Сицилија, и аустријска Низоземска), не и на Свето римско царство немачког народа, где је империјална круна била изборна, мада је од 1348. стално припадала Хабзбурзима.

Међутим, није све ишло по плану.

„Карло VI је био спреман да плати високу цену признања које је очекивао, за своју ћерку, од европских сила. Добитак у првом Рату за пољско наслеђе 1733, морао је обезбедити враћањем Напуља и Сицилије Шпанији. Задржао је Парму и Пјаченцу и политичку контролу над Тосканом.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 170.

Након смрти цара Карла VI (1740) неке земље су повукле претходно признање Прагматичне санкције. Пруска, Саксонија и Француска за цара су признале баварског војводу под именом Карло VII. Уследио је Рат за аустријско наслеђе (1740-1748), током којег је Пруска Хабзбурзима преотела Шлезију, што је представљало почетак борбе Аустрије и Пруске око уједињења Немачке, која ће се окончати у другој половини наредног века. Претходно је окончан Рат за аустријско наслеђе миром којим је одређено да Карла VII на царском престолу наследи муж, а затим и син Марије Терезије, ћерке Карла VI.

Реформе просвећеног апсолутизма

царица Марија Терезија са супругом и сином наследником
© Bildarchiv Preußischer Kulturbesitz / Reinhard Krafft
Vienna, Heeresgeschichtliches Museum

Централизација и модернизација државе извршена је у другој половини XVIII века. Док је владала Марија Терезија (1740-1780) пописано је становништво и имовина, законом су утврђене обавезе сељака према феудалцима, плаћање пореза постало обавезно и за свештенство и за племство (сем у Мађарској), уведено је обавезно основно школство (1776) и забрањено мучење окривљених на суду.

Њен наследник Јозеф II (1780-1790) је одбио да призна угарске привилегије, укинуо је повлашћен положај католичке цркве, смртну казну и цензуру, почео ослобађање кметова, увео слободу вероисповести и једнакост грађана пред законом.

Шенбрун, дворац у Бечу, летња резиденција Хабзбурга, изграђена по узору на Версај у периоду 1696-1700. у барокном стилу, а редизајниран у рококо стилу за време владавине Марије Терезије.
© Bildarchiv Preußischer Kulturbesitz / Hermann Buresch
Original: Vienna, Kunsthistorisches Museum

Дуализам Аустро-Угарске

Основе постављене угарским привилегијама озваничене су након пораза од Пруске (1866) у борби за уједињење Немачке, када је створена Аустро-Угарска (1867-1918). Преуређењем устројства државе Мађари су добили већу аутономију. У новој држави заједнички су били само владар и поједина министарства. Државна заједница Аустријског царства и Мађарске краљевине, којом су владали Хабзбурзи је опстала до краја Првог светског рата, који је означио слом царстава у Европи и коначно владавину Хабзбурга која се протезала кроз десет векова.

Мисије Хабзбурга

• У XVI веку бранили Европу од продора Турака.
• У XVII веку извојевали победу над реформацијом.
• У XVIII веку пропагирали идеје просвећености.
• У XIX веку су као конзервативци бранили Европу од револуција.

“У другим земљама династије су епизоде у историји народа; у случају Хабзбурга народи су били компликација у историји династије.”

Ален Тејлор, Хабзбуршка монархија

Становништво Аустроугарске 1910. године

Попис територија под влашћу Хабзбурга у средњој и источној Европи

• Аустрија (1282-1918)
• Чешка (1306/7, 1437-9, 1453-7, 1526-1918)
• Угарска (1526-1918)
• Хрватска са Славонијом (1526-1918)
• Далмација (1797-1805, 1814-1918)
• Ердељ/Трансилванија (1699-1918)
• Галиција (1772-1918)
• Буковина (1774-1918)
• Северна Србија до Западне Мораве (1718-1739)
• Босна и Херцеговина (1878-1918)
• Новопазарски санџак (1878-1913)

Попис територија под влашћу Хабзбурга у Италији

• Војводство Милано (1713-1797)
• Напуљска краљевина (1713-1735)
• Краљевина Сардинија (1713-1720)
• Краљевина Сицилија (1720-1735)
• Војводство Парма (1735-1748)
• Војводство Тоскана (1737-1800, 1814-1859)
• Република Венеција (1797-1805, 1815-1866)
• друге мање територије…